ŽELJKO CVIJANOVIĆ: PRAVI KONSENZUS POLITIČKE ELITE GLASI – SRBIJA JE MARIONETSKA DRŽAVA
sreda, 28 jul 2010 15:51 Građani Srbije do sada su imali razloga da strahuju od postupanja svoje poltičke elite, sad imaju razloga da strahuju od sopstvenog postupanja „A ja im kažem: izdajnici, palite od mene, Slušajte sad dobro ovo saopštenje, Oformili smo frakcije, ekipe su spremne, Kao Bader-Majnhof ima sve da vas sjebem.“ Beogradski sindikat, Wellcome to Srbija Srbija nikad neće priznati Kosovo i neće učiniti ništa što bi ozbiljno stajalo na putu njegovoj nezavisnosti. Prevedeno na jezik koji nešto znači, ovo je smisao odluke za koju je u ponedeljak ruku podiglo više od dve trećine srpskog parlamenta, s tim što je LDP Čede Jovanovića imala problem sa prvim delom rečenice, a Koštuničina DSS sa drugim. Naravno, pitanje je sad kako je Borisu Tadiću pošlo za rukom da uveri parlament da glasa za nešto što je na ovaj način lišeno svakog logičkog smisla, kako je bilo moguće da dobije mandat da nastavi da se bori za Kosovo kao do sada od, recimo, Tome Nikolića, koji je samo koji dan pre rekao kako je Borisova politika doživela slom, ili od Velje Ilića, koji je na samoj sednici parlamenta iz istih razloga zahtevao smenu Vuka Jeremića. Dva su razloga za to. Prvi, samo se čudom može meriti činjenica kako je Borisu u parlamentu pošlo za rukom da problem kosovskih pregovora i akcija izoluje od ukupnih događaja na političkoj sceni i u društvu. Podsećam, njegova ekipa dobila je pre dve i kusur godina izbore na tome što je rekla da će Srbija braniti Kosovo, i da za to nije spremna da žrtvuje još jednu generaciju Srba. Na taj način, Boris je Srbima spasavao čast, ali ih nije uvodio u novi rizik, što po sebi nije moralo da ispadne toliko rđavo, tim pre što je kosovska egzaltacija Voje Koštunice bila velika i samim tim je nosila poruku o rizicima njegove politike, dok je Toma u to vreme bio rizičan sam po sebi. OK, ako smo hteli da prođemo kroz ta uska vrata na čijoj levoj ivici je pisalo da se ne svađamo sa celim svetom, a na desnoj da ćemo terati svoje sa Kosovom, Generalna skupština i MSP su bili neko logično rešenje i sve ono što je Vuk Jeremić radio nije bilo bez smisla. To će reći, ako smo već tako postavili stvari, ova akcija, koja se pokazala neuspešnom, u priličnoj meri je pokazala da bi teško i ostale raspoložive akcije iz tog okvira dale više ploda. Zato Slobodan Samardžić i Koštuničina ekipa nisu bili mnogo ubedljivi u parlamentu tvrdeći da bi bilo bolje da smo pojedine države direktno tužili u MSP. Ja, naravno, danas ne znam da li bi to bilo bolje, ali prosta logika nalaže da je malo verovatno kako bi sud u jedno oštrijem nastupu Srbije doneo odluku vođen isključivo pravnim, a ne političkim argumentima, ako je već doneo sasvim političku odluku u mekšoj varijanti srpskog zahteva Sudu. Rečju, Boris je u ponedeljak pred parlament izneo najbolji deo svoje kosovske politike i najboljeg iz svog kosovskog tima, o Vuku Jeremiću je reč. Ali pristanak opozicije da raspravlja o Kosovu na ovaj način ostavio je utisak da odluka MSP jeste neuspeh Srbije, da Vuk jeste izgubio, ali da bolje nije ni moglo. Ono što veći deo opozicije u ponedeljak nije hteo da vidi, a manji deo nije umeo jeste prosta činjenica da Vuk, Generalna sklupština i MSP nisu samo bolji deo Borisove kosovske politike nego da su njen manji i manje važan deo. Hajde da vidimo o čemu su to propustili da pričaju? O tome, na primer, da je Vuku pošlo za rukom da od Kosova za dve godine napravi neku vrstu srpskog diplomatskog resursa i da otvori mnoga vrata u svetu koja ne bi otvorio da nije na leđima nosio Kosovo, ali da kroz ta otvorena vrata Boris nije nikada prošao jer je sve ostalo u poslednjih godinu i po dana u Borsovoj politici bilo bilo postavljeno tako da su i Jeremić i Kosovo suštinski bili žrtvovani. O čemu se radi? Uticaj zapadnog dela stranih ambasada na srpsku politiku, koji ni u jednom trenutku posle Petog oktobra nije bio mali, za poslednjih godinu i po dana toliko je eksplodirao da bi ozbiljna rasprava o srpskoj vladi kao marionetskoj imala šta da pokaže. Onaj koji je to dozvolio svojom nepažnjom, svojim slabostima ili svojom namerom – o Borisu je reč - presudio je Kosovu mnogo brutalnije nego MSP. Onaj u čijem mandatu su i poslednji srpski mediji dospeli pod brutalnu kontrolu stranaca, u kojima gotovo da više nije ostalo ni malo mesta za sve one koji ispovedaju evropskepticizam ili sumnju da je takva marionetska Srbija na najboljem od svih mogućih puteva, mnogo je teže presudio Kosovu nego MSP. Onaj u čijem mandatu je Srbija postala polugladna privredna kolonija; onaj koji iz srpskog budžeta skupo plaća strancima otvaranje kompanija u Srbiji; onaj koji nije mario što srpska prehrambena industrija (stvar na kojoj će se Srbija jednog dana dizati, ako se ikada bude digla) završava u rukama stranaca; onaj koji danas Miškoviću zadaje završni udarac prisiljavajući ga da proda Deltu strancima, posle čega će svi srpski proizvođači hrane koji je snabdevaju da završe u rukama stranaca; onaj koji za izbore i malo podrške u EU prodaje strancima Telekom, najvažniji srpski naučno-razvojni resurs; onaj koji veruje da će Srbiju podići mireći se sa svetom i regionom tako što pristaje na verziju 90-ih godina koju zagovaraju neprijatelji Srbije – taj nije imao više naklonosti za Kosovo nego sudije iz MSP, taj nije pokazao ni malo suštinske brige za Srbiju. I to je samo deo terena na kome se odigrava današnji srpski nacionalni poraz, to je mesto na kome se gube i Kosovo i pravo na njega. Ali i to je ono o čemu je trebao da u ponedeljak govori opozicija, a ne (samo) o MSP, čiji rezultat ne bi bio toliko ubitačan da nije bilo svih ovih mnogo dubljih stvari koje sam nabrojao. Zašto nisu govorili o tome? Zato što deo njih to beznadežno ne razume sa svojim horizontima, spuštenim od proste želje da prežive i dođu na red da vladaju; zato što su i sami u svoje vreme bili umešani u sve ove antikosovske i antisrpske trendove; i zato što zarad sopstvenog preživljavanja i sopstvene komocije marionetsku Srbiju tretiraju i kao završenu i kao jedinu moguću priču, koju ne treba da menja onaj ko hoće da preživi, nego joj se ima prilagoditi i udenuti se u te odnose snaga. I tu smo na drugom razlogu zašto je Boris uspeo da oko tako bezličnog dokumenta okupi skoro dvesta poslanika. Kao glavna poruka njegovog govora u skupštini ispostavilo se to da bi svaki žešći pristup kosovskoj stvari od ovoga koji je neuspešan otvorio sukob Srbije sa strancima i da bi nas to dovelo u stanje izolacije. To će reći da bismo, insistirajući na Kosovu više od ovoga što nam ne donosi 'leba, žrtvovali još jednu generaciju Srba. I to je formulacija na koju je veći deo srpske opozicije pristao, to je bila tačka konsenzusa, dakle, ne oko tačke kojom se Srbija na ovaj ili onaj način bori za Kosovo, već oko tačke priznanja da Srbijom vladaju stranci, da se sa tom činjenicom ne vredi igrati, da se od nečaga mora živeti, pa su vezali konja gde im aga kaže i sve to nazvali realpolitikom. E sad, da se vratimo na Borisa. Koliko se sećam, strah od međunarodne izolacije u godinama posle Petog oktobra bio je korišten u međupartijskim borbama, najčešće kako bi sprečio Tomu i njegove nekadašnje radikale da se popnu na vlast. I tada je to, da se ne lažemo, bio prilično prljav argument, ali danas vidimo kako je veći deo političke scene na njega ne samo pristao kao na gotovu stvar nego se i potrudio se da se brže-bolje prebaci na drugu stranu (s tim što Čeda nije glasao odbijajući da se meša sa skorojevićima, koji su na toj poziciji tek od juče). Tako je argument, koji je služio za političke i predizborne borbe, danas postao argument kojim se brani jedna marionetska politika. Hajde sada da vidimo koliko taj argument stoji. Dakle, da li bi Srbija pala u međunarodnu izolaciju ako bi Kosovo branila bolje od neuspešnog? Da li bi, vodeći politiku identiteta, došla u situaciju da ponovo postane parija jer je naš identitet očitovanje naše zločinačke prirode? Da li bi nas gurnuli od sebe ako bismo se borili da ne budemo privredna kolonija? Da li bi pokazali zaostajanje za svetom ako bismo posrnulom Miškoviću ponudili otkup Deltinih dugova, dali mu nešto para, nacionalizovali tu kompaniju i sačuvali njene njene dobavljače i srpsku prehrambenu industriju za srpsku državu? Da li bi počinili drugi najveći zločin posle Drugog svetskog rata ako bi rekli kako Telekom nije na prodaju? Da li bi pristali na ulogu svetskog vukodlaka ako ne bismo politički pristali na istinu naših neprijatelja o balkanskom sukobu u trenutku kada se ona i logički i istorijski raspada? Ako je odgovor na sva ova pitanja – da - onda je zaključak jasan: Srbija je marionetska država, koja svoje preostale resurse troši samo na to da svoje građane ubedi u dve stvari: prvo, da to nije istina i, drugo, da ima i gore od toga što nije istina, i da se zove izolacija. Tako se politčka elita ovde ne pojavljuje kao vlast, nego kao posrednik između stranih gazda, koji imaju svoje interese, i građana, koje politička elita ima da kontroliše da ne eksplodiraju budući da su im interesi suprostavljeni u odnosu na dominantne interese stvarnih vladara. O tome je, Srbijo, tvoj parlament u ponedeljak postigao skoro pa konsenzus: dakle ne o odbrani Kosova, već da smo marionetska država. OK, nije ni to najstrašnija stvar na svetu: zloglasni Milan Nedić bio je marionetski premijer, ali hajde da vidimo šta je bila njegova računica. Nedićev vrhovni nacionalni interes bio je da Srbi prežive Nemce, jednako kao što je Boris kao vrhovni nacionalni interes pred skupštinu stavio da Srbi prežive Amere i EU. Ali Nedić je uspeo da spase narod, vodio je politiku identiteta i uspeo da bude redak među sebi sličnima u Evropi tog vremena čija vojska nije isprljala ruke na istočnom frontu. A šta je računica – sada se više ne može reći Borisova, već računica većeg dela političke scene? Da li je Srbija privredno ojačala od toga što je marionetska? Da li se u njoj bolje živi? Manje je gladna? Da li je za poslednje dve godine postala i u čemu bolja? Humanija je? Da li nas u svetu više cene? Da li smo blizu EU? Ne, to nije mogla da bude računica, a šta jeste. Svako će vam od njih reći - opstanak Srbije. Poneki od njih će čak i verovati u to, ali ne, njihov interes je samo opstanak na vlasti ili u političkoj orbiti. Hoćete dokaz? Svaki ozbiljan parlamentarni konsenzus jeste faktor društvene stabilnosti. Da li je kosovski konsenzus doveo do toga. Nije, jer taj konsenzus je samo priznanje ko je stvarni gazda nad Srbijom, i to slučajno jeste onaj kome za Srbe, njihove nacionalne interese i njihov hleb puca prisluk. To će reći da današnja srpska elita ne očituje ni nacionalne ni socijalne interese svojih građana i da je došlo do jednog ozbiljnog i opasnog pomeranja na društvenoj skali, gde je politička elita otišla u jednu stranu, a građani na drugu. A to opet znači kako je ovo ozbiljna zavera srpske političke, kulturne i medijske elite protiv njenih građana. I, naravno, tamo gde se građani osete izdanim od svoje elite, oni se samoorganizuju, ponekad konstruktuivno, češće destruktivno. I zato bi mi bilo veoma drago da Dačić pohvata napadače na Teofila Pančića i da se pokaže da su ga napali kriminalci sa dosijeom, samo da ne bude da su to učinili klinci iz kraja kojima je pošlo za rukom da jednog od retkih predstavnika te elite ugledaju bez telohranitelja i da se vozi u gradskom autobusu. Ako vam deluje da likujem nad tim nasiljem, veoma grešite. Radi se o nečem drugom. Građani Srbije do sada su imali razloga da strahuju od postupanja svoje poltičke elite, sad imaju razloga da strahuju od sopstvenog postupanja http://standard.rs/vesti/36-politika/5051-eljko-cvijanovi-pravi-konsenzus-politike-elite-glasi--srbija-je-marionetska-drava-.html
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
