ФАТИЋ: Косово је мртав угао српске политике
<http://www.dnevnik.rs/node/3305> Србија је лоше постављеним питањем Међународном суду правде о Косову и одговором који је од њега уследио сама себи “пуцала у колено” и уместо да гледа да на сваки могући начин сачува оно друго, здраво, она одлуком да поднесе резолуцију Генералној скупштини УН, за шта је стигао и благослов Скупштине Србије, заправо пуца и у друго, оцењује за наш лист професор др Александар Фатић, директор Центра за безбедносне студије. – Мишљење МСП-а о Косову било је фокусирано на међународну законитост саме декларације. Пошто међународно право ни на који начиин не санкционише доношење декларација, јасно је да она није у супротности с међународним правом, тако да на тај начин овакав став МСП-а не отвара никакву Пандорину кутију. Уопште, та метафора, коју је лансирао наш министар спољних послова, непримерена је ситуацији зато што је ситуација са сецеионистичким покретима у Европи под контролом и сви добро знају докле могу да иду и какав је став САД и Брисела о појединим територијима. Према томе, Европа ни на који начин није овим мишљењем угрожена, нити постоји могућност отварања процеса у Баскији или другде по угледу на Косово. Једноставно, Суд је одговорио на питање које је Србија поставила, а оно је било лоше, па ни мишљење није могло бити другачије – каже Фатић. Претходних дана могла се чути најава би Хашим Тачи могао понудити Београду све оно што је Београд претходних година нудио Приштинии у погледу аутономије, па се тако помиње аутономија за Србе на северу Косова. Колико је реално да косовска влада понуди било шта Србији, поготово након што је стигло овакво мишљење МСП-а? – Наши политичари треба много да науче од Хашима Тачија. Он је успео да, захваљујући промишљеним потезима, од терористе постане угледан политичар, а наши политичари су успели да од готовог направе вересију на Косову. Тачи је мудро поступио. Он није званично понудио Београду ништа, али је један од његових саветника мудро лансирао ту причу као могућност, а касније је то поновио амерички амбасадор у Приштини, али не као понуду већ као спремност коју треба поздравити. Оваква понуда би била врхунски политички потез Приштине просто због тога што су они сада морални победници. Проблем с том његовом понудом је у томе што је Косово мртви угао српске политике и што чак и када би се ова за сада само идеја претворила у стварност, ми бисмо то одбили јер смо и даље уверени у то да ћемо на неком другом путу и месту добити више. Сви наши дипломатски потези од 2005. били су аутоголови у борби против отцепљења Косова и сада имамо ситуацију где нам се нуди да се заштите Срби на северу Косова и уместо да српска власт започне разговоре о томе, она то поново игнорише док и тај воз не прође. Скупштина Србије подржала је предлог да се борба за Косово настави у Генералној скупштини Уједињених нација. Да ли је то прави пут? – Ево шта ми сад радимо: једном смо пуцали себи у колено, разнели га, јер је мишљење МСП-а то заиста учинило, и сада шепамо. Уместо да оно друго сада чувамо, ми с подршком Скупштине Србије настојимо да пуцамо и у друго колено. Сад идемо с резолуцијом у Генералну скупштину, што је непромишљен потез. Сама идеја о резолуцији у Генералној скупштини је бесмислена јер се зна да она доноси акте које нису обавезујући, за разлику од докумената Савета безбедности, што значи да чак и када бисмо добили некакву резолуцију, она за велике земље практично ништа не би представљала нити би их обавезивала. Затим, у Генералној скупштини се одлуке доносе већином гласова и нема вета као у Савету безбедности, што значи да нам ту Русија и Кина не могу помоћи, тако да сигурно нећемо добити жељену резолуцију. Осим тога, речено нам је да то не радимо јер нема шансе да успемо. Сада из САД и великих престоница добијамо најаву да ће они покренути своју “контрарезолуцију”, која ће неспорно добити већину и ми ћемо пуцати у оно друго колено и добити резолуцију супротну ономе што смо хтели. Сада ће више од 50 изасланика покушати да одврати многе државе од даљег признавања независности Косова, али и да помогну да наша резолуција прође у Генералној скупштини. Да ли је слање изасланика уобичајено у дипломатији или је то сад наш очајнички покушај да и на тај начин дођемо до решења које нам је преко потребно? – Дипломатска борба с толиким изасланицима је неуобичајена у дипломатији. У њој постоје два модела међународног преговарања: један је преко акредитованих представника, односно амбасадора, јер је то и сврха њиховог плаћања и слања у друге државе, а други је одржавање међународне конференције када су питања сувише важна и када треба да учествују министри спољних послова. Та такозвана шатл-дипломатија, у којој политичари путују, нешто је што себи могу приуштити само велике земље. То је први увео Ричард Холбрук када је преговарао о Дејтонском споразуму, и то чак ни Русија не ради јер је и за њу то скупо. Само Америка то себи може приуштити. Србија је нашла за сходно да води такву шатл-дипломатију па се поставља питање: ако наш министар спољних послова и председник путују у Африку на конференцију афричких земаља, путују у Азију на конференцију азијских држава, путују у Мали, Чад, Конго... шта ће нам амбасадори? Сада њихов посао треба да одради 55 изасланика, а није јасно с каквим тачно циљем. Да објасне државама шта значи пресуда МСП-а и да не треба да поступају у складу с њом? Па то је арогантно и увредљиво за сваког, а камоли за председника или министра спољних послова неке државе јер они знају да читају шта пише и тумаче шта значи неко мишљење. Љ. Малешевић http://www.dnevnik.rs/node/3307
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
