Говор 3. августа 2010. године Саве Штрбца, директора Документационо информационог центра ВЕРИТАС, испред Храма Христа Спаситеља у Бања Луци поводом паљења свијећа и духовно-академског програма током обиљежавања 15. годишњице егзодуса Срба из Крајине:
Драга браћо и сестре, Поштовани пријатељи, Ми Крајишници са лијеве обале Уне, ево већ петнаести пут, онолико година колико и траје наше изгнанство из завичаја, заједно са нашом браћом са десне стране Уне, на овом светом мјесту, палимо свијеће за покој душа нашим рођацима, пријатељима, саборцима и сународницима страдалим у рату од 1991. – 1995. на подручју Хрватске и бивше РСК, истовремено се сјећајући и оних који страдаше у свим претходним и накнадним ратовима, погромима и прогонима. А много их је страдало од оног до овог Косова. Нажалост, највише безимених. Непосредни повод за ову тужну манифестацију јесте 4. август 1995. – дан када су хрватске оружане снаге уз одобрење и подршку НАТО-а, у садејству са снагама ХВО-а и Армије БиХ извршиле су агресију на Српску област Крајина (сјеверна Далмација, Лика, Кордун и Банија), у саставу Републике Српске Крајине. Агресија је извршена упркос чињеницама да је ова област била под заштитом УН-а (сектори Југ и Сјевер) и упркос чињеници да су представници РСК дан прије у Женеви прихватили приједлог МЗ о мирном решењу сукоба. За неколико дана неравноправне борбе сломљен је отпор Српске војске Крајине (СВК). Народ западне Крајине, поучен "историјским искуством", креће у дотад највећу српску "сеобу" (око 220.000 људи), на исток браћи по вјери и нацији. Хрватски војници (а за њима нису заостајали ни муслимански) над Србима са којима су дошли у контакт, употребљавали су већ толико пута испробане методе ликвидација (клања, спаљивања, метак у потиљак, бацање у јаме...) али и неке нове методе (замрзавање и спаљивање хемикалијама). И кад је престао сваки отпор СВК, агресор је убијао људе у избјегличким колонама и до Уне и преко Уне дубоко у територију Републике Српске. На путевима којима су се кретале крајишке избјегличке колоне остајали су лешеви убијених артиљеријским гранатама, авионским бомбама, снајперским хицима, ножевима... На евиденцији Веритаса налазе се имена 1.922 погинулих и несталих Срба из ове акције и послије, од чега 1.192 (62%) цивила, од којих су око половине били старији од 60 година. Међу жртвама се налази 534 (28%) жене, од којих су двије трећине биле старије од 60 година, што представља један од “црних” рекорда посљедњег грађанског рата на просторима претходне Југославије. Међу жртвама је и 19 лица до 18 година старости, од којих и 9 до 14 година. Од укупног броја жртава до краја августа убијено је 1.764 људи или у просјеку по 68 дневно. Од укупног броја жртава до сада је ријешена судбина 894 лица, док се на евиденцији несталих води још 1.028 лица, од чега 669 цивила, међу којима 342 жене. Хрватска избјегава без ваљаног разлога ексхумације и познатих мјеста укопа најмање 438 посмртних остатака, углавном под ознаком „непознат“, што је јединствен случај на подручју бивше Југославије, као што без правог разлога отеже и са идентификацијама 268 ексхумираних посмртних остатака. А из цијелог периода рата од 1991. до 1998. на евиденцији ВЕРИТАС-а налази се око 7.000 српских жртава, међу којима је још увијек више од 2.100 несталих. Управо њима смртно страдалима у посљедњем рату на подручју Хрватске и тадашње РСК, и погинулима и несталима, ма гдје да им се кости сада налазе, симболички и палимо свих ових петнаест година на овом истом мјесту 7.000 свијећа – за сваку душу по једну свијећу. Сјетих се посмртног говора рибарима из филма Волфганга Петерсена „Савршена Олуја“ који гласи „Не можемо им на гроб однијети цвијеће, можемо их посјетити у нашим срцима и сновима.“ А ми нашим „рибарима“ несталим у „хрватској Олуји“ можемо и још нешто – управо ово што радимо вечерас на овоме светом мјесту испред Храма Христа Спаситеља – да им запалимо свијеће и помолимо се за покој душа њихових. Радили смо то и на темељима овог Божијег здања радили смо то и када је Храм почео да се уздиже из пепела као Феникс, а од када је у њему почело Богослужење, наших мртвих сјећамо се и пјесмама, световним и духовним, из српског рода и православне вјере и исписивањем имена наших мученика на околним екранима. И све под мотом „ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ“. А КАДА СЕ НЕШТО ЗАБОРАВИ, ОНДА СЕ НЕМА НИ ЧЕГА СЈЕЋАТИ, А САММИМ ТИМ НИ КОМ НИ ШТА ПРАШТАТИ. „НАШЕ ЈЕ САМО ШТО ПОКЛОНИМО ДРУГИМА.“ – ЗАПИСАО ЈЕ ЈЕДАН НЕПОЗНАТИ МОНАХ СА ХИЛАНДАРА. ПОКЛАЊАЈУЋИ МРТВИМ РОЂАЦИМА, ПРИЈАТЕЉИМА, САБОРЦИМА И СУНАРОДНИЦИМА СЈЕЋАЊЕ – ОНО ОСТАЈЕ ИСКЉУЧИВО И САМО НАШЕ, И ЗА ТОЛИКО СМО ОД ВЕЧЕРАС БОГАТИЈИ. ХВАЛА ВАМ БРАЋО И СЕСТРЕ НА ВЕЧЕРАС ДАРОВАНОМ СЈЕЋАЊУ НАШИМ ПОКОЈНИЦИМА. ЊИМА СЕ ПРИЈЕ НЕКОЛИКО ДАНА ПРИДРУЖИО ЈОШ ЈЕДАН НАШ ПРИЈАТЕЉ, РОЂЕНИ БАЊАЛУЧАНИН, НЕБОЈША ЗУБОВИЋ, КОЈИ ЈЕ ЗАДЊИХ НЕКОЛИКО ГОДИНА АКТИВНО УЧЕСТВОВАО У ОВОЈ МАНИФЕСТАЦИЈИ КАО ОРГАНИЗАТОР, РЕДИТЕЉ И ГЛУМАЦ. НЕКА ИМ БОГ ДУШУ ПРОСТИ, НЕКА ИМ ЈЕ ЗЕМЉА ЛАКА, МА ГДЈЕ ДА СУ ИМ КОСТИ И НЕКА ИМ ЈЕ ВЈЕЧНА СЛАВА! -- http://www.veritas.org.rs/
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
