Vanja J. Vučenović: HOLOGRAM SRBIJA
“Naš posao nije da ljudima dajemo ono što traže, već ono što mi procenimo da treba da znaju” – Ričard Salant, bivši predsednik CBS Newsa Stičete li i vi utisak, poštovani čitaoci, kada gledate sve te naše silne šarenolike televizijske informativne emisije ili, pak, čitate "srpsku", a posebno onu politički korektnu i nepristrasnu štampu, da živimo u najidealnijoj od svih država, u carstvu materijalnog i duhovnog blagostanja, u blaženom raju na zemlji? Da živimo u zemlji čija vlast, zamislite, brine o njenim građanima, njihovim problemima i ekonomskom standardu, dajući pritom sve od sebe da reši nagomilana i goruća socijalna pitanja? Ne izgleda li vam, pa čak ako ste u poslednju godinu ili dve bar i letimično pratili angažman državnog vrha Srbije u "odbrani južne srpske pokrajine", da su iskorišćeni ama baš svi pravni, politički i drugi mehanizmi kako bi Kosovo i Metohija ostali u sastavu, kako još neki globalni moćnici smatraju, (pre)velike nam Srbije? Zar sva ta silna putašestvija “ministra spoljnog” po belosvetskim “centrima moći i odlučivanja” (čitaj prijateljskim zemljama Zapada) nije ubedilo ovo naše ovdašnje, većinski anestezirano, javno mnjenje da se uradilo ama baš sve što se u ovom trenutku moglo uraditi, a vezano za rešavanje “ neugodnog” kosovskog pitanja? Naravno da će na sve ovo potvrdno odgovoriti svi oni koji srpsku realnost doživljavaju onako kako im to projektuje, oslikava i svakodnevno dozira “nevidljiva ruka” ovdašnjih (svetskih,a naših) "srpskih" medija. Gledajući sve te tv dnevnike, vesti i analizirajući sve popularnije i “nasušnije” kolektivne rijaliti – majnd kontrol terapije, stiče se utisak da je naša zemlja na putu iznalaženja “najboljeg mogućeg rešenja za KiM”, i da je, s druge strane, samo pitanje trenutka kada ćemo postati punopravni član “evropske porodice naroda”, iliti kraće EU. Jer nam svi (eu)ropljani toliko toplo pružaju ruke kako bi nas brže-bolje privukli u svoj evro-zagrljaj, da prosto više i ne nalazimo način da se odbranimo od sve te silne nasrtljivosti koju evro-prijatelji iskazuju prema nama, stekao bi se utisak kada bi se slepo verovalo svemu onome što “srpski” medijski matrix svakodnevno plasira polu-kontuzovanom građanstvu, po procenama i mišljenju određenih “dobronamernih” centara moći (i pored svog silnog rastakanja i otimanja teritorija) još uvek (pre)velike Srbije. Naravno, da je cela ova dosad ispričana priča čini potpuno drugačijom, ako se “pročačkaju” inostrani izvori informisanja ili ako se napokon počne koristiti zdrava logika, te povežu neki događaji ili činjenice iz prošlosti koje nikako ne odgovaraju onome što se danas vešto plasira domaćem javnom mnjenju putem “srpskih” medijskih kuća ili javnih servisa. Stoga, prisetimo se prvo kratke hronologije događaja vezanih za slučaj “odbrane” Kosova i Metohije. Zaboravismo i, štaviše, isuviše olako kao javnost pređosmo preko uveravanja, tj. svojevrsnih, za nas kao narod nikada do kraja odgonetnutih, garancija aktuelnog “ministra spoljnog” od pre nekoliko godina datih pojedinim visokim američkim zvaničnicima “, da će Srbi progutati tu gorku kosovsku pilulu, samo da je treba obložiti šećerom”!? Nisu li nas, kada danas sve saberemo i oduzmemo, ovdašnje vlasti prisiljavale na baš takvu “pilulu” svo ovo vreme, kako kažu, aktivne diplomatske borbe za očuvanje KiM u sastavu Srbije? I to, počev od postavljanja pitanja pravdoljubivom Međunarodnom sudu pravde, koje je, prisetite se, od početka koncipirano na način da je svako iole priseban morao znati da će odgovor na isto doneti više štete nego koristi, a u šta smo imali prilike i da se uverimo pre izvesnog vremena. Naravno, ovi naši “kosovski aktivisti” na vlasti su se, tobože, našli u čudu čuvši sadržaj obzanjenog odgovora Pravednog nam suda iz Haga, ali su nam, ipak, ostali dužni za objašnjenje, zbog čega je uopšte i bilo potrebno postavljati pitanje jednoj takvoj instituciji koja već duže vremena (dakle, ne od juče) pravo i pravdu kroji i prekraja očito spram krupnih geopolitičkih interesa, prvenstveno, vodećih zapadnih sila. Tako da mi tu, zaista, nismo imali šta da tražimo. Ali pošto smo već tražili, dobili smo ono na šta smo od početka morali biti spremni, i ma koliko god se sada nemušto i nevešto izvlačili na neku tobožnju naivnost ili na, pak, najbolje namere. Jer, poznato je da je i put u pakao… Sva ta priča koliko god da se na prvi pogled činila da je presahla od žeđi, onome ko iole zdravorazumski rezonuje, jednostavno ne može da pije vodu. Kada se iz današnje perspektive sagleda ishod “kosovske bitke” na međunarodnom planu, sklon sam zaključku koju zastupaju pojedine kolege, kako čitava predstava oko postavljanja pitanja MSP-u, pa i najnovija incijativa Srbije u Generalnoj skupštini UN nije ništa drugo do dobro smišljena operacija svesnog kontuzovanja i umirivanja srpskog naroda i javnosti lošom predstavom o nekakvoj iskrenoj i žarkoj želji i volji da se Kosmet odbrani svim pravnim, političkim i diplomatskim sredstvima i mehanizmima. Ipak se, prema skromnom mišljenju autora ovih redova, davnijeh dana pristalo na gutanje svega i svačega, dakle i onoga što treba i onoga što ne treba, tako da sudbinu gutanja nije izblegla ni ona već pominjana gorka kosovska pilula o kojoj je bilo reči. Ne, ne želim sve ovo da nazovem izdajom ili veleizdajom srpske države, naroda i srpskih nacionalnih interesa, samo iz prostog razloga da ne bih bio ubačen u “matricu devedesetih” kada su te reči prštale na sve strane, dakle i kada je tako nešto bilo posve opravdano, ali i često kada za tako nešto stvarno nije bilo nikakve potrebe. Radi se, stoga, samo o terminologiji, a na vama je, poštovani čitaoci, da procenite da li se sadržaj tih “omraženih” reči poklapa sa ovim što se danas podvodi pod tobožnju borbu za očuvanje nacionalnih interesa. Naravno, pri svemu tome pokušajte da ne konsultujete pominjane “srpske” medije i “javne servise evropske Srbije”, jer ćete od njih jedino moći da čujete kako se dalo i uradilo sve što se moglo da bi se izdejstvovala najbolja rešenja, kako za Kosmet, tako i po pitanju “skorog” ulaska u EU, ili pak rešavanja sada već plamtećih socijalnih problema u Srbiji. Morate ipak da imate u vidu da su se u medijski prostor Srbije “uklinili” i oni igrači koji još uvek smatraju da Srbija, čak i ovakva jadna, ponižena, osramoćena i iskasapljena kakva je danas, ima više teritorije nego što joj je potrebno. Pokušajte da razumete da oni nisu tu da bi vam rekli ili otkrivali istine, i da bi vam stvari predstavili onakvima kakve one uistinu i jesu. Ne, oni vam nikada neće reći da je aktuelna vlast svojim potezima umnogome išla na ruku onima koji danas otimaju suštinski deo istorijske, vekovne srpske teritorije. Ne očekujte od njih da vam kažu da od ulaska Srbije EU nema ništa, niti da ljudi u Srbiji danas umiru od gladi, sastavljajući jedva kraj sa krajem. Njima je “dato” da vam dočaraju kako u “ružičastoj Srbiji” cvetaju ruže, da vas zabave farmama, velikom braćom, grandovima itd. Ništa više od toga nije u opisu njihovog posla. A vi, poštovani čitaoci i građani, pokušajte jedan sasvim jednostavan eksperiment. Probajte da apstinirate od “srpskog” medijskog matriksa bar nedelju dana, i na taj način pružite tihi otpor svoj toj lavini informacija kojoj ste izloženi iz dana u dan. Nego, izađite na ulice, zađite među narod, i pogledajte šta je danas ostalo od Srbije. Da, takvo suočavanje sa stvarnošću će biti i više nego bolno. Možda i poražavajuće. Ali, za početak će biti dovoljno da bar za trenutak iskoračite iz ružičastog holograma u koji su vas/nas medijski magovi & co. strpali i koji vešto održavaju iz dana u dan, gotovo bez prestanka. Toj kontroli uma, zapravo, i nema kraja. Jer, morate i njih da razumete, to je jedini način da opstanu. Dok postoji hologram, sve će biti lepo, tačnije sve će izgledati kao lepo. I najgori nacionalni porazi biće proglašavani za pobede, a izdaja će biti smatrana mudrom politikom nezameranja sa “civilizovanim” svetom. Napokon, podsetio bih vas i na reči nekadašnjeg predsednika američkog, CBS Newsa, Ričarda Salanta: “Naš posao nije da ljudima dajemo ono što traže, već ono što mi procenimo da treba da znaju”. Shodno tome, ako bi se ove reči primenile na “srpski matriks”, mogli bismo izvesti sledeći zaključak: Stvarnost treba predstaviti onako kako bi građani želeli da je vide, a sa takvim građanima, prostim konzumenitma projektovane, virtuelne stvarnosti možete da radite šta vam je volja. Pa i da ih bez nekog većeg otpora ubedite kako će Srbija bez Vojvodine i “Sandžaka” lakše ući u EU. Jer taj ulazak je samo pitanje vremena, naravno. Ipak, možda će biti potrebno da svi, kolektivno kao narod, progutamo još nekoliko “gorkih pilula” pre svega toga. I tako do bolnog ali, ako Bog da, bar otrežnjujućeg buđenja u nekom novom beogradskom pašaluku… Novi Sad, 24.08.2010. http://www.srpskaanalitika.com/p-vanja--j-vucenovic--hologram-srbija/171109.html __._,_.___
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
