DUŠAN KOVAČEV: REZIME DIPLOMATIJE VUKA JEREMIĆA četvrtak, 16 septembar 2010 23:50
Budućom merom Jeremićeve uspešnosti mogli bismo meriti dubinu srpske okupacije, bez obzira hoće li u međuvremenu možda izigravati „žrtvenog jarca“ Tadićevog režima radi svoje popularizacije u patriotskim krugovima Po svemu sudeći, Jeremić je odgovoran za raspad Pregovaračkog tima o Kosovu i Metohiji, kojeg je formirala vlada Vojislava Koštunice 2007. godine. Svakako, Jeremićeva diplomatija je tokom naredne vlade, 2009. godine (bez DSS Vojislava Koštunice) priznala ilegalnu misiju Euleks na Kosovu i Metohiji. Jeremićeva akcija je izdejstvovala nepovoljno mišljenje MSP o Kosovu i potom započela diplomatsku aktivnost kojom je Rezolucija 1244 relativizovana. Nova rezolucija je svakako otvorila do sada neotvoreno pitanje teritorijalnog integriteta Srbije prethodno propustivši da zatraži intervenciju Saveta bezbednosti. Jeremić je zatim podneo Predlog rezolucije, kojim se direktno dovodi u pitanje suverenitet Srbije na Kosovu i Metohiji, a koju je odmah zatim Tadić u Briselu poverio „prijateljima” iz EU bez ikakvog Jeremićevog protivljenja. Jeremićeva diplomatija gledala je blagonaklono i na napore aktuelne vlasti Srbije za ulazak u NATO, uprkos formalnoj obavezi Srbije na neutralnost i, što je važnije, uprkos opsežnim delatnostima NATO-a u unutrašnjim stvarima Srbije i njihovom upornom narušavanju teritorijalnog integriteta naše zemlje. Jeremićeva politika je dopustila i pomogla vojvođanskoj autonomaškoj birokratiji, prvi put u istoriji Srbije, da uzurpira poslove u oblasti spoljne politike. Jeremićeva diplomatija nije ostvarila nikakav ekspresni ili stvarni napredak u procesu približavanja Srbije Evropskoj Uniji. Ustvari, taj proces je sasvim usporen. Otvaranjem pitanja teritorijalnog integriteta Srbije, proces njene integracije u EU biće prekinut, pošto Evropskoj Uniji ne treba država koja ima trajno otvoreno pitanje teritorijalnog integriteta. Zahvaljujući diplomatskim radnjama Vuka Jeremića, domaća diplomatija je temeljno uništena u oblasti spoljne politike pod izgovorom „regionalizacije“. Štaviše, uz sinhronizovano delovanje ostatka Vlade i raznih udruženja (tzv. NVO sektora), Jeremić je izvršio sistematsku destrukciju srpske spoljne politike, dopustivši i pomogavši čak da se unutrašnja politika Srbije pretvori u spoljnu. Tzv. „regionalizacija“ je dovela do toga da u Srbiji i organi lokalnih samouprava ostvaruju međunarodne odnose, mimo ikakve kontrole i mešanja Vlade, Ustavom ovlašćene da vodi spoljnu politiku zemlje. Jeremić je, uprkos šest vekova pogubnog iskustva, vratio Turski politički uticaj u Srbiju, uprkos upozorenjima domaće diplomatske struke, koja je pravovremeno upozorila na ponovnu ideološku osmanizaciju političkog vrha Turske i njenu ubrzanu islamizaciju. Iz srpske dijaspore je ova politika, takođe, negativno prokomentarisana: „Turcima poveriti posredničku ulogu između Srba i bosanskih Muslimana isto je kao poveriti grofu Drakuli Zavod za transfuziju krvi.“ (Srđa Trifković, „Zelena trasverzala, cenzurisana realnost“, Geopolitika, br. 34, avgust 2010). Iako smo se toliko čuvali da ga se ne dokopaju, upravo je Jeremić izvršio ovo delo. Predsednik DS i Srbije je sve vreme poteze Jeremićeve politike, uglavnom, samo parafirao i svojim prisustvom potvrđivao. Svako narušavanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta koje će Srbiju zadesiti u budućnosti, biće samo posledica procesa koje je svojim diplomatskim radnjama pokrenuo ministar Vuk Jeremić. Pri tom, treba se setiti da se radi o diplomatiji koja uživa punu podršku i poverenje NATO država, režimu koji je u stanju pune finansijske zavisnosti od bankarskih ustanova zapadnog imperijalizma. Diplomatska aktivnost Srbije pod Tadićem i Jeremićem je simulirala razvijanje odnosa i sa svetskim silama koje nisu članice NATO. Ovim je šef srpske diplomatije naivno hteo da simulira „balansiranje“ između Istoka i Zapada. Jeremić je, ipak, personalono, kadar koji je na Zapadu obrazovan i onamo ima, navodno, važne lične veze. Simulacija „pet stubova srpske spoljne politike“ se javno demaskirala u trenutku kad je njegova diplomatija, na štetu suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije, odbila podršku Grupe šangajskog sporazuma. Suštinski, Jeremićeva destruktivna diplomatija je faza praktičnog okončavanja procesa „odumiranja države” Srbije u oblasti njene spoljne politike. Radi se o autodestruktivnoj političkoj postavci, koju je treći klasik marksizma (Lenjin) pre sto godina pokušao da uvali narodima van sfere zapadnog imperijalističkog kartela, kada su sticali nacionalnu samosvest i našli se na pragu emancipacije u međunarodnim odnosima. Nažalost, jedino među Srbima ovaj autodestruktivni proces nije prekinut, već je praktično doveden do kraja, zahvaljujući upornosti finansijskih tutora imperijalnih bankara i izvršitelja njihove politike u Srbiji. Nakon dve decenije specijalnog rata, NATO je uspeo da pokoleba nacionalnu samosvest Srba, i na vlast vrati treću generaciju titoista, da dovrše Lenjinovu postavku. Ministar Jeremić je ispoljio veliku neposrednu aktivnost jedino na uvođenju neoosmanskog faktora u srpsku politiku. Zašto bi se jedan srpski diplomata po američkoj volji toliko trudio da vrata Srbije otvori Turskoj? Zato što bi neootomanski faktor mogao, odmah nakon predstojećeg pokoravanja severa Kosova, da učvrsti veze dva velika prostora pod kontrolom zapadnog imperijalizma, bitnih za održanje opsade “Hartlenda”. Smisao uvođenja neoosmanske strateške rezerve u “Rimlend”, može biti strah od predstojeće pometnje među saveznicima, usled predstojeće dugo odlagane propasti finansijskog špekulativnog poretka dolara. Neoosmanski i srodni islamistički faktori raspolažu značajnim biološkim, ideološkim i vojnim potencijalima, koji bi zapadnim imperalistima mogli da budu korisni kad njihov novac postane bezvredan. Za razliku od prostora rodne Turske, neootomanski faktor na Balkanu bi se našao pod spoljnim pritiskom ili zavisnošću od faktora koje kontroliše isključivo zapadni imperijalizam (pritisak u Turskoj čini problem naoružanih Kurda, blizina vojnog potencijala Rusije, snabdevanje privrede ruskim energentima). Na Balkanu, neoosmanskom prodoru u „strategijsku dubinu“ „srednjeg prostora“, stvarna prepreka su jedino malobrojni, iznureni, poraženi i podeljeni Srbi. Sem toga, koncentrisanje islamskih ekstremista u „crnu rupu“ obnovljene balkanske Rumelije, bilo bi kolateralna korist zapadnih imperijalista, pošto bi skrenuli pažnju islamističkih terorista na lažnog neprijatelja, a njihove rasute efektive okupili na malom prostoru. Nešto slično je uočeno još tokom rata u BiH i na Kosmetu. Neoosmanski faktor je, međutim, tek nakon aktivnosti Jeremićeve diplomatije, konačno uveden u samo središte Balkana i to kako u Srbiju, tako i u BiH. Zaslugom Jeremića, ostvareni su preduslovi da zapadni imperijalistički kartel efikasno upotrebi neoosmanski i srodne islamističke faktore radi uklanjanja ostatka „srednjeg prostora“ sa Balkana. Jeremić je, na čelu srpske diplomatije, perfektno obavio posao povratka neoosmanizma na Balkan. Ukoliko bi zapadni imperijalizam zaista dovršio ovladavanje „srednjim prostorom“ na Balkanu i stavio ga pod svoju punu kontrolu, Jeremić bi u okupiranoj Srbiji zauzeo važnu poziciju u nekom novom srpskom kvazinacionalnom političkom pokretu, kojeg bi kreirali NATO-gospodari. Budućom merom Jeremićeve uspešnosti mogli bismo meriti dubinu srpske okupacije, bez obzira hoće li u međuvremenu možda izigravati „žrtvenog jarca“ Tadićevog režima radi svoje popularizacije u patriotskim krugovima. Izvor <http://www.vidovdan.org/2010-03-28-13-57-42/2278-2010-09-14-22-34-58> Vidovdan, 14. 09. 2010. http://standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/5424-duan-kovaev-rezime-diplomatije-vuka-jeremia.html
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
