Gnevna srednja klasa
| Вести <http://srb.fondsk.ru/authors/vesti.html> | 13.10.2010 | 22:29 Vašington, 12. oktobra – Za nepune tri nedelje, 2. novembra, Amerikanci izlaze na birališta, da bi glasali za 37 od 100 članova Senata, izabrali svih 435 kongresmena u Predstavnički dom, a u 34 od 50 federalnih država izjašnjavaće se i o kandidatima za guvernere. Biće to veliko odmeravanje snaga između dva glavna politička tabora, demokrata i republikanaca. Po nekima, biće to i referendum o Baraku Obami, na dvogodišnjicu njegove istorijske pobede na predsedničkim izborima. Sudeći po ovdašnjim medijima, jedan od najverovatnijih ishoda ovog političkog derbija biće „cunami” republikanaca: prognozira se da će najverovatnije osvojiti većinu u Predstavničkom domu, a možda i u Kongresu, čime bi Obami kao predsedniku bile vezane ruke u zakonodavnim inicijativama. To bi takođe moglo – ali ne mora – da znatno umanji njegove šanse da 2012. osvoji i drugi mandat. Pa ipak, mnogi su oprezni u predviđanju ishoda, ne samo zato što je političko gledanje u zvezde nezahvalan posao. Kampanja je, naime, u punom jeku i mnogi birači još imaju vremena da odluče koji izbor bi mogao da im donese više koristi i otkloni im danas rastuće egzistencijalne brige. Obama lično je krenuo u ofanzivu i u kampanji za demokrate biće, manje-više, sve do izbornog dana. Prekjuče je bio u Filadelfiji, a juče u Majamiju. On je glavni govornik na velikim predizbornim mitinzima, ali i u „dvorišnim susretima”, razgovorima sa malim grupama građana koje nastoji da ubedi zašto je dobro da demokrate zadrže većinu u oba kongresna doma koju su stekli pre dve godine. U tim susretima se lepo vidi šta su glavne brige birača: nezaposlenost pre svega, ali i način na koji funkcioniše politički sistem, pohlepa bankara sa Volstrita, rastući jaz u prihodima između finansijske i poslovne elite i običnih ljudi, koji, otkako je pre tri godine počela ekonomska kriza, sve više rade, za sve manje para. Oni čiji glasovi odlučuju na svim izborima – pripadnici američke srednje klase (oni čiji su prihodi između 5.000 i 8.000 dolara mesečno) nisu samo nezadovoljni, nego i gnevni. Nezaposlenost je još brutalno visoka (stalno oscilira između devet i 10 odsto), radna mesta koja su izgubljena zbog krize ne vraćaju se, a prvi put je ozbiljno uzdrman i takozvani američki san – da svaka generacija živi bolje od prethodne. Za to nije kriv Obama, koji je većinu problema nasledio od vlade prethodnog predsednika Džordža Buša. Ne može se poreći da je odmah po useljenju u Belu kuću preduzeo niz mera da zaustavi recesiju i sistem spase od kolapsa koji je u jednom momentu zapretio. Ozakonio je i nekoliko velikih reformi, od zdravstvenog osiguranja do veće kontrole Volstrita, ali, kao što je sam rekao na jednom od mitinga ovih dana – „mnogo ljudi još čeka na glavnu ekonomsku vest: da su primljeni nazad na posao”. U kampanji Obama pokazuje prstom na opoziciju, republikance, koji su stalno sabotirali sve njegove inicijative u Kongresu, a da pri tom nisu nudili konkretnu alternativu. Prekjuče je, međutim, retoriku dodatno zaoštrio, optužujući Američku privrednu komoru, moćan poslovni lobi, da koristi strani novac u svojim izbornim donacijama namenjenim uglavnom republikancima (Komora je objavila da će u ovoj kampanji potrošiti 75 miliona dolara). Novi faktor na političkoj sceni je i „Čajna partija”, spontani pokret konzervativaca koji traži manje mešanje države u ekonomiju i zahteva obnovu „američkih vrednosti”. Pokret je, u preliminarnim izborima kada je odlučivano o kandidatima, pomrsio račune mnogim republikanskim veteranima, dajući prednost mlađim političarima koji su se isticali ostrašćenom političkom demagogijom. Oprezniji analitičari, međutim, smatraju da je prerano za otpisivanje Obame: njegovu trenutnu političku situaciju porede sa onom koju je u istom periodu prvog mandata pre 16 godina imao Bil Klinton. Kao i Obama danas, i Klinton je 1994. predsedavao ekonomiji nedovoljno oporavljenoj da bi preokrenula nezadovoljstvo birača, imao je iza sebe nekoliko zakonodavnih pobeda koje su, međutim, već bile zaboravljene. Republikanci su i tada veliki broj Amerikanaca ubedili da predsednik „nije jedan od njih” – što im je ovoga puta mnogo lakše zbog boje Obamine kože i mogućnosti da mu zalepe etiketu „muslimana iz Kenije”. Republikanci su 1994. zaposeli Kongres, ali se Klinton već 1995. politički oporavio i bez velikih problema kasnije osvojio drugi mandat. Da li će za takav podvig formulu pronaći i Obama ostaje da se vidi. Amerika 2010. u svakom slučaju nije ista kao ona iz 1994. Poređenja su doduše zgodna, ali istorija se uglavnom ne ponavlja. Milan Mišić <http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Gnevna-srednja-klasa.lt.html> politika.rs
_______________________________________________ SIM mailing list SIM@ANTIC.org http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
