Театар апсурда „Хилари Клинтон“
Тимур Блохин 15.10.2010, 16:56 © Flickr.com/marcn/cc-by Балканска турнеја Хилари Клинтон подсетила је на драму из репертоара театра апсурда. Таква концентрација аналогизама на квадратни километар Балканског полуострва одавно није виђена, сматра новинар Тимур Блохин. На програму је његова реплика. Постоји војнички виц. За време постројавања водник после сваког презимена војника понавља: Логично! Војници га на крају питају, друже водниче, а шта је логично? Он одговара: Видите тамо две касарне, једна има плави кров, а друга је дрвена. Тако и ми људи живимо, живимо и умиремо. Укратко, то и јесте сценарио посете госпође Клинтон Босни и Херцеговини, Србији и јужној покрајини земље, Косову. При чему у поставку су били укључени сви. Да почнемо од декорације. Споменици се по правилу подижу онима који су отишли. Из живота. Сложићете се, споменик за живота је добра ствар за поезију, али никако не у реалности. Подизање момумента живом и нимало убледелом Билу Клинтону може се приписати неукусу косовског руководства. Али када поред споменика возе супругу, то је већ апсурд. Ја бих на месту Генералног секретара хитно телефонирао кући, да се распитам, мужићу мој, како си? Можда је време да поред твојих позлаћених стопа положим цвеће? Хашим Тачи је ступио у улози резонера, тачније хероја који изриче став аутора драме. Он је душевно исприча Хилари Клинтон о томе да је време означити крај конфликту између Косова и Србије који траје већ више од пола века. Није искључено да за господина Тачија историја света започиње од фебруара 2008. године, а свет при томе стоји на три кита, који се зову САД, ЕУ, а трећи има космополитско име - Авганистански Хероин. А његово познавање историје родног краја подсећа на представе о Русији јунака једне од књига Сергеја Довлатова: Октобарску револуцију предводио је чувени партизан Толстој. Касниеј је он написао Архипелаг ГУЛаг. Али тај лик је био амерички преварант, а Хашим Тачи је косовски премијер. Сада је време да се у драму уведе хор, који ће описати ситуацију региону. Као што се зна, и Србија, и њена јужна покрајина пристају на преговоре. Клинтон каже да преговри не треба да трају дуго - све треба решавати брже и ефикасније. Узимајући у обзир да реч „статус" у лексикону Државног секетара САД уопште не постоји, све је логично. Али како би се дошло до узајамно прихватљиве одлуке о судбини покрајине, на чему инсистира између осталог сам Београд и низ утицајних светских сила, међу којима је и Русија, потребно је време. И можда врло много времена. Мада Клинтонову можемо разумети: за журбу дају Нобелове награде за мир, Марти Ахтисари је томе пример. Улогу антихероја, мада он то и није хтео, добио је Борис Тадић. Он је у Београду изјавио да његова земља никада неће признати независност Косова, а Клинтон за узврат - преговори могу да донесу мир и процват народима Србије и Косова. Класични Чеховљев поступак „quid pro quo" на делу - један лик не чује другог, мада можда и мисле да говоре исто. Са тим Клинтонова нема неке везе: београдске власти одавно делују по принципу „што је већи уступак са наше стране, то ће брже 70 држава опозвати признање независности Косова", истовремено изјављујући о категоричном неприхватању самосталности покрајине. Тачније „quid pro quo" у Тадићевом случају испада не само у односу према Клинтоновој, него и према самом себи. А сада о главној јунакињи, аутору и редитељу у истом лицу. Клинтонова говори да Босна и Херцеговина и Србија треба да уђу у састав ЕУ. Али одлуку о стуапњу у пријатељску европску породицу доносе на крају сами народи и руководство ЕУ. И размишљања САД о томе како Балкан постаје део Велике Европе представљају мешање географских појмова. Брисел за сада још увек није предграђе Вашингтона, и зато су речи америчког политичара умесне исто као када би ЈАР наговарала Норвешку да уђе у конфедерацију са Папуа Новом Гвинејом. И, коначно, катарза. Главни апсурд. Политички. Недавно се преко Рунета разлетео видео како се један угледни руски министар лепо обрукао: на једном од форума он је рекао да је борба против корупције у Русији главно зло, затим се исправио да је корупција у Русији главно зло. Ради се о томе да би у устима Клинтонове и лапсус и правилна варијанта звучале отприлике исто: сепаратизам је главно зло за САД када је реч о Републици Српској, али нијшта мање зло није ни борба против сепаратизма, тачније покушаји Београда да заподене разговор о статусу, када је реч о Косову. Али пошто се драме театра апсурда обично завршавају ничим, па и почињу ни од чега, аутор драме Посета Балкану Хилари Клинтон у целини испунила је свој уметнички задатак. И то је несумњиви стваралачки успех. http://serbian.ruvr.ru/2010/10/15/26252436.html
_______________________________________________ SIM mailing list SIM@ANTIC.org http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
