Umesto na Gazimestanu, Srbi u Avganistanu
Region <http://www.pecat.co.rs/category/region/> | Branko Radun <http://www.pecat.co.rs/author/brankoradun/> | oktobar 28, 2010 at 16:10 _____ Piše Branko Radun Zbog čega Amerikanci vrše tako jak pritisak na BiH i Srbiju, da i pre formalnog članstva budu deo natovskih struktura? Vrlo značajna poseta Hilari Klinton Beogradu, prošla je u senci parade homoseksualaca i protesta srpske omladine. Njena poseta BiH posle izbora, viđena je kao dobar trenutak da se pritisne gas na proces centralizacije Bosne i na njen ulazak u strukture NATO-a. Sve to odvijalo se u okviru planiranih pritisaka na Republiku Srpsku, kako bi predstavnici srpskog naroda popustili i pristali na ustavne reforme. Po planu Vašingtona za Balkan, potrebno je da se Banja Luka odrekne pozicija stečenih Dejtonskim sporazumom i statusom entiteta. Hilari Klinton je zapravo došla da dovrši zadatak koji je, devedesetih godina prošlog veka, izvršavao njen muž na poziciji predsednika SAD – uspostavljanje kontrole nad celim Balkanom. CEO BALKAN U NATO Poseta američkog državnog sekretara „poklopila“ se i sa najavom pregovora Srbije i „Kosova“, koji su iznenada odloženi. Nije najjasnije, zbog čega se Amerikancima i Albancima ne žuri da Srbija „ispoštuje“ secesiju Kosova. Postoje tri teorije. Prva je da žele da omekšaju Beograd, kako bi na pregovorima Prištinu tretirao kao nezavisnu državu, druga da čekaju da prođu mogući prevremeni izbori u Srbiji, i treća da veruju da će uspeti da slome otpor kosovskih Srba uz pomoć Zapada. Najverovatnije je reč o kombinaciji sve tri. Poseta državnog sekretara je imala za cilj da obezbedi da Beograd bude potpuno kooperativan oko „saradnje sa Hagom“, „novog“ statusa Republike Srpske i oko pregovora sa „nezavisnim Kosovom“. Srpski rečeno – da pusti kosovske i bosanske Srbe niz vodu. Međutim, globalno gledano, balkanska turneja američkog državnog sekretara ima za cilj da obezbedi imperijalni mir u „pokorenim provincijama“ na međucivilizacijskom limesu. Da se podrže slabiji i pritisnu jači, te da se na taj način održava ravnoteža pod njihovom kontrolom i tutorstvom. Devedesete su u američkoj agendi bile u znaku ovladavanja Balkanom – počele su raspadom SFRJ, a završile bombardovanjem Srbije i svrgavanjem Miloševića „demokratskim sredstvima“; cilj tog delovanja bio je pokoravanje ovog geopolitički značajnog prostora koji spaja kontinente, kulture i religije. Da bi se to potpuno obezbedilo od mogućih iznenađenja, koja su na Balkanu moguća, naročito sa Srbima, SAD nastoji da ojača svoje prisustvo i da „legalizuje“ ono što im je tokom devedesetih palo u ruke kao strateški plen. Najsigurniji način da se smanji rizik od iznenađenja, jeste da se sve ovce uteraju u jedan tor – NATO. Dakle, poseta državnog sekretara je, osim, ovih gore navedenih operativnih zadataka, imala i strateški cilj – ceo Balkan u NATO-u. Poseta Hilari Klinton imala je, između ostalog za cilj i to da ubedi Beograd da ulaskom u NATO strukture pusti kosovske i bosanske Srbe niz vodu: Hilari Klinton i Dragan Šutanovac OBILAZNICA DO KOSOVA Zbog čega se Amerikancima toliko žuri i zašto forsiraju ulazak i BiH i Srbije u atlantski pakt? Čini se da je njihov pritisak na režim u Srbiji nepotrebno preteran i ponižavajući, čime brzo erodira njegov autoritet u narodu. Isto tako logično deluje, da je sa pozicije američke strategije iracionalno toliko kažnjavanje Srba i neprekidna podrška njihovim neprijateljima ili protivnicima. No, ako se uzme u obzir činjenica da su Srbi vekovima unazad viđeni kao eksponenti ruske politike na Balkanu, onda ta iracionalna bojazan dobija racionalizaciju u američkoj politici na Balkanu. U predvečerje drugog talasa globalne krize koji će, očekuje se, biti daleko razorniji od prvog, Srbi se moraju po cenu novih poniženja staviti pod kontrolu preko „pakta“. Time se Srbi, hteli ili ne hteli guraju prema Rusiji. I onda je moguće, da se baš zbog animoziteta američke političke klase prema Srbiji i dogodi ono čega se pribojavaju. Zato je nekako „prirodno“ da iz takvih strateških premisa sledi i pritisak na Srbiju da uđe u atlantske integracije, i da, i pre formalnog članstva, bude deo natovskih struktura. To dobrim delom već jeste, no očigledno da saradnja onoga što je ostalo od naše vojske sa „gardom Ohaja“ nije dovoljna. Na dnevnom redu su novi koraci koji Srbiju uvlače u NATO. Tako su nas 26. oktobra, na Međunarodnoj konferenciji u Beogradu, posvećenoj odnosima Srbije i NATO, nemački i američki ambasadori ubeđivali da je normalno i potrebno da uđemo u NATO, te da je članstvo u ovom vojnom paktu ipak u vezi sa našim mogućim članstvom u EU. Američki ambasador Meri Vorlik, pohvalila je saradnju naše vojske i Garde Ohaja i dodala da će samit NATO-a u Lisabonu biti prilika za redefinisanje odnosa i „uspostavljanje novog partnerstva i sa Srbijom, i pozvala Beograd da iskoristi tu mogućnost“. Na skupu natovskih diplomata i nato lobista, Sonja Liht je rekla da je „NATO neophodan politički i bezbednosni kišobran za sve zemlje regiona“. Tolika žurba da se Srbi šalju u Avganistan umesto „na Gazimestan“, kako je dogovoreno 1999. godine, govori nam da se u svetu dešavaju tektonske promene i novi odnosi snaga, koji najavljuju novu epohu. Zbog toga što je naša politička elita nesvesna tih epohalnih promena, a uz to je i korumpirana, čini se da će Srbi do Gazimestana morati „obilaznicom“ preko Avganistana. http://www.pecat.co.rs/2010/10/umesto-na-gazimestanu-srbi-u-avganistanu/
_______________________________________________ SIM mailing list SIM@ANTIC.org http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
