> SARADNJA JUGOSLAVIJE SA HASKIM TRIBUNALOM - DA ILI NE
>
> Postojeca vlast u Jugoslaviji prihvata saradnju u svim aspektima. Jedino
> je jos sporno izrucivanje jugoslovenskih drzavljana, cemu se protivi
> DOS-ov koalicioni partner u vlasti Socijalisticka narodna partija Crne
> Gore.
>
> Od dana osnivanja Haskog tribunala, 25. maja 1993, za Jugoslaviju se
> postavilo pitanje odnosa prema toj instituciji. To pitanje je otvoreno i
> danas.
>
> Javnost je po tom pitanju bila i ostala podeljena. Politicke partije
> takodje. Pa i pravna struka. Jedni su smatrali i smatraju da Savet
> bezbednosti Ujedinjenih nacija nije imao pravo po Povelji Ujedinjenih
> nacija da osniva ovakvu instituciju; da je on svojom rezolucijom 827
> prekoracio svoja ovlastenja. Za one koji imaju takav stav - medju koje
> spada i autor ovog teksta - stvar je potpuno jasna u pogledu treba li
> Jugoslavija ili ne da priznanje i saradjuje sa Tribunalom: buduci da je
> rec o instituciji koja nema pravnog osnova, koja je nezakonita, ne moze se
> ona niti prizanati niti treba sa njom saradjivati. Oni, pak, koji smatraju
> da je Savet bezbeednosti imao pravo da ucini to sto je ucinio smatraju da
> je Jugoslavija, kao i sve druge drzave - kako se to i kaze u clanu 29
> Statuta Tribunala - treba i mora da saradjuje. Medju ovima ima onih koji
> smatraju da Jugoslavija mora da saradjule u punoj meri, sto bi znacilo i
> obavezu izrucivanja (ekstradicije) ne samo zatrazenih stranaca nego i
> jugoslovenskih drzavljana. Drugi pak iz ove grupe smatraju da postoji
> duznost saradnje, ali se ne sme ici tako daleko da se izrucuju vlastiti
> dravljani. Takvo stanoviste zauzima na primer Socijalisticka narodna
> partija Crne Gore, koalicioni partner Demokratske koalicije Srbije (DOS) u
> vlasti na nivou federacije, za razzliku od DOS-a koji bi isporucio Hagu i
> rodjenu majku i rodejenog oca za obecanu saku dolara. U DOS-u se u tom
> pogledu isticu Zoran Djindjic, predsednik vlade Srbije i Zarko Korac,
> podpredsednik iste vlade, ustasko-cionisticka perjanica u DOS-u.
>
> Prethodna vlast imala je nedoseledan, ambivalentan odnos prema Tribunalu.
> Polazeci od cinjenice da je Slobodan Milosevic u ime Jugoslavije potpisao
> Dejtonske sporazume gde stoji maglovita obaveza saradnje (clan IX okvirnog
> sporazuma) i rezolucija Saveta bezbednosti - pre svih rezoluccije 827
> kojom je usvojen i Statut Tribunala - kao i stalnog i neprekidnog
> politickog pritiska "medjunarodne zajednice" (citaj SAD) Milosevicev rezim
> je saradjivao (cak je Tribunal imao i svoju kancelariju u Beogradu svee do
> agresije NATO na Jugoslaviju), s tim sto nije pristajao na izrucenja i
> vrsenje istraznih radnji na teritoriji Jugoslavije od strane Tuzilastva
> Tribunala. Vlast, pak, koja je zamenila Milosevicevu zeli u svamu da se
> povinuje zahtevima PUNE saradnje u pogledu svih zahteva Tribunala. Sada
> smo u fazi kada dosovska vlast vrsi prittisak na svog koalicionog
> partnera, SNP Crne Gore, da i ona prihvati takvu saradnju. Kao sto
> rekosmo, SNP pristaje na svaku vrstu saradje, izuzev na izrucivanje
> jugoslovenskih drzavljana.
>
> Dosovska vlast i njihovi pravni strucnjaci na sve moguce i nemoguce nacine
> nastoje da sto pre udovolje zahtevima tuzioca Tribunala Karli Del Ponte i
> da izruce one jugoslovenske drzavljane koji su optuzeni od strane
> Tribunala, pre svih Slobodana Milosevica, Milana Milutinovica, Vlajka
> Stojiljkovica, Nikolu Sajnovica, Ojdanica, Sljivancanina, Mrksica, Radica
> i naravno sve druge koje bi Tribunal optuzio i zatrazio njihovo
> izrucivanje. Oni, pored politickih razloga ("to od nas zahteva
> medjunarodna zajednica", "nema pomoci i kredita ako ne saradjujemo", itd)
> isticu i pravne argumente.
> Vele da ta obaveza za Jugoslaviju proistice iz Dejtonskog sporazuma; da
> smo kao clanica Ujedinjenih nacija duzni da izvrsavamo rezolucije Saveta
> bezbednosti; da Ustav SRJ nije zapreka za izrucivanje nasih drzavljana
> Tribunalu.
>
> Najnovije argumente nudi Momcilo Grubac, savezni ministar pravde. Oni se
> svode na to da Jugoslavija ima obavezu da saraduje sa Medunarodnim
> krivicnim tribunalom u Hagu, i to u potpunosti, "svidalo se to nekome ili
> ne". "Predlog zakona o saradnji sa sudom u Hagu ne kosi se sa Ustavom
> SRJ. Nije u pitanju zakonsko resenje koje se zasniva na dobrovoljnom ili
> ugovornom pravu. U pitanju je sprovodenje prinudnog prava. Savet
> bezbednosti Ujedinjenih nacija nas je na to obavezao. Jugoslavija mora
> prihvatiti tu saradnju ako nece da bude izopstena iz medunarodne
> zajednice. Zato moramo saradivati sa Hagom i izvrsavati svoje obaveze kao
> clanica Ujedinjenih nacija, a to podrazumeva i predaju nasih drzavljana
> ovom sudu". "Ako, ipak, ne dode do usvajanja predlozenog zakona sledice
> neposredna saradnja sa sudom u Hagu. Za to ima vise mogucnosti. Moguca je
> direktna primena Statuta Haskog suda, a to ce biti iznudjeno resenje.
> Znaci, ako Jugoslavija ne donese zakon, radicemo bez precizne pravne
> procedure i saradjivacemo sa Hagom na iznuden nacin, a to nije najbolji
> put kojim smo mogli da krenemo. Zato sam se licno, svojim autoritetom,
> zalagao da pravno uredimo nasu saradnju sa Hagom i pokusavao sam, a i sada
> to cinim, da to svima objasnim. Kako sada stvari stoje, moracemo, narodski
> receno, da saradujemo sa Hagom "na divlje", i to zaslugom onih koji nece
> da shvate da bi bilo mnogo bolje da to uradimo drugacije. Samo takvi onda
> nece imati pravo da se bune, jer su upravo oni doprineli ovakvoj situaciji
> i glavni su krivci sto ce Jugoslavija sa sudom u Hagu saradivati na
> najgori moguci nacin". A taj najgori moguci nacin Grubac i njegovo
> dosovsko drustvo su vec primenili: bez ikakve sudske odluke za samo sat i
> po od trenutka hapsenja izrucili Hagu
> nesrecnog dr Milomira Stakica, drzavljanina Republike Srpske, ratnog
> gradonacelnika Prijedora. Taj slucaj je uneo veliko uznemirenje u narod,
> jer je dosovska vlast pokazala dokle je spremna da ide u svom dodvoravanju
> belosvetskim tiranima ne vodeci racuna ni o cinjenici da Jugoslaviju
> obavezuje Medjunarodni pakt o gradjanskim i politickim pravima koji i
> strancima garantuje pravnu zastitu teritorijalne drzave. Ustvari, Grubac
> je u potpunosti prrihvatio stavove Haskog tribunala koji insistira na tome
> da je odredba clana 29 Statuta Tribunala obavezna za sve drzave i da
> domaci propisi - ukljucujuci i ustavne - ne mogu biti smetnja za njenu
> direktnu primenu. I, naravno, stavove SAD koje necuvenim politickim
> pritiskom na SRJ zahtevaju bezpogovornu "punu saradnju", a istovremeno
> nece ni da cuju da ratifikuju Statut stalnog Medjunarodnog krivicnog
> suda!!
>
> Ovim argumentima, koje je izneo Grubac, treba dodati izjavu navodno
> najveceg eksperta za usatavno pravo u Srbiji, Pavla Nikolica, profesora
> ustavnog prava u penziji, koji veli:
>
> "Najvisi pravni akt Jugoslavije izricito propisuje da jugoslovenski
> drzavljanin ne moze bitti lisen drzavljanstva, protern iz zemlje ili
> izrucen drugim drzavama. Medjutim, u ovom slucaju uopsete nije u pitanju
> izrucenje drugoj drzavi vec jednoj medjunarodnoj instituciji iza koje
> stoji skoro celokupna medjunarodna zajednica. U ovom slucaju ne bi se
> radilo o krsenju suvereniteta zemlje, tim pre sto opsete tendencije u
> medjunarodnom pravu govore u prilog zakljucku da o nekoj apsolutnoj
> suverenosti drzava u svetu i ne moze da se govori".
>
> Za sve nas koji smatramo da je Tribunal nezakonita institucija svaka
> diskusija o obavezi nase zemlje da saradjuje sa njom, a u tom okiru i o
> izrucivanju nasih drzavljana, je bespredmetna.
>
> Ako bi se, pak, iz razloga politickog oportuniteta, morala prihvatiti
> saradnja sa tom institucijama, smatramo da u tome postoji neka granica
> koja se ne smije preci ako se zeli sacuvati suverenitet i dostojanstvo
> naroda i drzave. A ta granica je svakako upravo izrucivanje (ekstradicija)
> nasih drzavljana, a mozda jos ponesto kao na primer neograniceno pravo
> vrsenja istraznih radnji na teritoriji Jugoslavije i pristup svim
> dokumentima. Prije svega, izrucivanje nasih drzavljana zabranjuje ustav -
> i savezni i ustav Srbije. Tvrdnja Nikolica ne stoji; to je izvrtanje
> smisla ustavne odredbe cija je sustina da se stiti svoj drzavljanin kao
> sto to cine ustavi svih civilizovanih drzava. A sto se tice Nikoliceve
> tvrdnje da "opsete tendencije u medjunarodnom pravu govore u prilog
> zakljucku da o nekoj apsolutnoj suverenosti drzava u svetu i ne moze da se
> govori" treba prvo reci da on, iako nije strucnjak za medjunarodno pravo,
> u principu ima pravo, ali "djavo lezi u detalju". A taj detalj u ovom
> slucaju je u tome da je izrucivanje svojih drzavljana krajnja granica
> drzavnog suvereniteta svake drzave, a do te granice savremeno medjunarodno
> pravo nije doslo ako smo protiv globalistickog Novog svetskog poretka koji
> zeli sve da podredi svojim svojim orrvelovskim ciljevima.
>
> Jedan drugi prodosovski pravnik tvrdi da izrucenje omogucuje i clan 16
> Ustava SRJ koji kaze da su opsteprihvacena pravila medjunarodnog prava
> sastavni deo unutrasnjeg pravnog poretka. Takva tvrdnja je apsurdna, jer
> stav Saveta bezbednosti da je Jugoslavija duzna da izrucuje svoje
> drzavljane jednom ad hok nezakonittom "sudu" nikako ne moze da se smatra
> "opsteprihvacenim pravilom medjunarodnog prava".
>
> Napred navedeni argumenti ministra Grubaca upravo su danas prvi puta
> lansirani putem beogradske "Politike" i predstavljaju novost pa vredi da
> ih detaljnije analiziramo.
>
> Grubac veli: "Nije u pitanju zakonsko resenje koje se zasniva na
> dobrovoljnom ili ugovornom pravu. U pitanju je sprovodjenje prinudnog
> prava. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija nas je na to obavezao."
> Jugoslavija mora prihvatiti tu saradnju ako nece da bude izopstena iz
> medjunarodne zajednice. Zato moramo saradjivati sa Hagom i iyvrsavati
> svoje obaveze kao clanica Ujedinjenih nacija, a to podrazumeva i predaju
> dasih drzavljana ovom sudu." Drugim recima, Jugoslavija ima da se pokori
> svakoj naredbi Saveta bezbednosti, pa i onoj koja bi zahtevala da
> Jugoslavija izvrsi samoubistvo. Tako, eto, kao da je Savet bezbednosti
> Gospod Bog. A taj Savet bezbednosti je daleko od toga da to bude. Od 1991.
> godine do danas to telo je pocinilo vise genocidnih zlocina protiv nase
> drzave i naseg naroda posto je postalo poslusno orudje vasingtonskih
> tirana. Setimo se samo genocidnih rezolucija 757 i 820! - to za dosovskog
> ministra Grubaca nije nista. Ili rezoluccije 1244 koja dozvoljava
> okupaciju Kosova i Metohije, i nijednom recju ne osudjuje agresiju na
> Jugoslaviju od strane NATO! Druge zemlje ne postuju odluke Saveta
> bezbednosti ni onda kada se te odluke pravedne i razumne: Izarael ne
> postuje rezoluciju 242 kojom mu se naredjuje da oslobodi okupirane
> palestinske teritorije; Turska nece ni da cuje za rezoluciju 353 koja je
> obavezuje da napusti okupirani deo Kipra. I tako dalje. A Jugoslavija bi,
> eto, trebala da postuje monstruoznu instituciju koja ne samo da je
> nezakonita, vec u svom prakticnom delovanju odbija da vodi postupke protiv
> pravih krivaca za jugoslovensku tragediju - kao sto su lideri
> jugoslovenskih secesionistickih republika i njihovi inostrani mentori i
> naredbodavci - vec se okomila na zrtve. Za taj "sud" cak ni agresija NATO
> na Jugoslaviju i tom prilkom pocinjeni zlocini nisu predmet njenog
> interesovanja. Samo su Srbi i njihovi lideri krivi za sva zla ovog sveta.
>
> Ako do izrucivanja nasih drzavljana dodje, a prije svega Slobodana
> Milosevica, bivseg sefa i drzave SR Jugoslavije i Republike Srbije, bili
> bismo prva i jedina drzava u svetu koja je isporucila svoga bivseg sefa
> drzave, a poseledice na politickom i moralnom planu i po narod i po drzavu
> bile bi porazavajuce.
>
> Dr Milan Tepavac
<<attachment: winmail.dat>>
