From: Milan Tepavac [mailto:[EMAIL PROTECTED]]
Sent: Thursday, July 19, 2001 1:40 AM
Licni stav
HASKI TRIBUNAL I EKSTRADICIJA
U razgovoru sa novinarom "Politike" Radoslav Stojanovic, profesor medjunarodnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu ("Izrucenje je obavezno", 18.7, str.9) izneo je svoje stavove po pitanju obaveze nase zemlje da izrucuje Haskom tribunalu domace drzavljanee koje je Tribunal optuzio i zatrazio njihovo izrucenje (ekstradiciju). On smatra da ta obaveza postoji i da se ona mora postovati bez ikakvih prava optuzenog na bilo koji pravni lek; dakle, i onako kako je to uradjeno sa Slobodanom Milosevicem, dakle kidnapovanjem optuzenog i njegovo "isporucivanje" Tribunalu kao sto se isporucuje roba. Te i takve stavove on je vise puta iznosio, pa i na stranicama "Politike". I ne samo on.
Stojanovic nije u pravu jer iznosi poluistine ili neistine. Ono sto njegove stavove cini posebno neodrzivim jeste cinjenica da je on predavac na fakultetu na kome se obrazuju i vaspitavaju mladi ove zemlje koji po prirodi stvari treba da budu najzainteresovaniji za odbranu suvereniteta, nezavisnosti i slobode zemlje.
Kada se govori o rezolucijama Saveta bezbednosti UN treba imati na umu nekoliko faktora pre nego sto se zauzme stav da se te rezolucije moraju bezuslovno izvrsavati.
Pre svega rezolucije Saveta bebednosti UN drzave su u principu duzne da postuju. To je politicka obaveza jer je Savet bezbednosti politicki organ Ujedinjenih nacija. Kada se radi o rezoluciji 827, kojom je osnovan Haski tribunal i kojom je usvojen Statut tog tribunala, u cijem clanu 29 stoji izricita obaveza drzava da izrucuju optuzene koje Tribunal zatrazi, mora se odmah konstatovati da je tom rezolucijom Savet bezbednosti prekoracio svoja ovlastenja, jer po Povelji UN on nema prava da osniva medjunarodni krivicni sud, da propisuje krivicna dela i kazne za njih! To moze da se cini samo na nacin kako je osnovan stalni Medjunarodni krivicni sud u Rimu jula 1998. godine: na specijalnoj diplomatskoj konferenciji svih drzava, pod okriljem Ujedinjenih nacija, potpisivanjem i ratifikacijom instrumenta o osnivanju. Kada bi postojala sudska kontrola akata Saveta bezbednosti sigurno je da bi takvo njegovo ponasanje bilo osudjeno kao prekoracivanje ovlascenja (ultra vires). Ne treba zaboraviti da je taj isti Savet bezbednosti u periodu od 1992. usvojio vise rezolucija koje se bez ikakve sumnje mogu okaraktersati kao protivne osnovnim normama medjunarodnog prava pa i kao genocidne u odnosu na Jugoslaviju i srpski narod. Najeklatantniji primeri su rezolucije kojima su priznate za nezavisne drzave jugoslovenske secesionisticke republike koje su se protivustavno i nasiljem otcepile od SFRJ (753,754,755), iskljucivanje SR Jugoslavije iz rada UN (777), a narocito rezolucije 757 i 820 kojima su Jugoslaviji uvedene genocidne sankcije bez presedana. I sam profesor Stojanovic ispravno navodi da na primer rezolucija 1244 na neki nacin legalizuje agresiju NATO na nasu zemlju time sto je NATO-u dozvoljeno da prakticno okupira Kosovo i Metohiju. A njegova obaveza po Povelji UN je bila da spreci agresiju ili, bar, da je osudi kada vec nije imao snage da je spreci. Sve to se dogadjalo u vreme kada su Ujedinjene nacije bile potpuno pod kontrolom SAD i Savet bezbednosti je jednostavno usvajao sve sto su SAD zahtevale.
Drugo, praksa pokazuje da rezolucije Saveta bezbednosti nisu Sveto pismo ni onda kada im se ne mogu staviti gornji prigovori, dakle kada su potpuno u skladu sa Poveljom UN i kada su racionalne sa politikog stanovista. Dobro je poznato, na primer, da Izraelu nije ni na kraj pameti da postuje rezoluciju 242 i druge kojima je zahtevano njegovo momentalno povlacenje sa palestinskih teritorija koje je okupirao vojnom silom 1967. godine. Ta okupacija traje i danas. Isti je slucaj i u odnosu Turske prema rezlucijjama kojima se zateva povlacenje turskih trupa sa okupirane teritorije Kipra koja okupacija jos uvek traje. Sta nam ovo govori? Govori nam to da se rezolucije Saveta bezbednosti ne postuju onda kada drzava od koje se to trazi smatra - ispravno ili pogresno - da je rec o njenim vitalnim nacionalnim interesima. Meni je tesko poverovati da profesor Stojanovic smatra da se rezolucija Saveta bezbednosti mora postovati i kada bi on naredio jednoj drzavi da izvrsi eutanaziju nad sobom, da izvrsi samoubistvo, iako se iz onog sto on govori moze zakljuciti da on samatra da se sve rezolucije Saveta bezbednosi moraju BEZUSLOVNO izvrsavati ne mareci za domace ustavne i zakonske propise i medjunarodne ugovore na snazi.
Najnormalnije, najprakticnije i najracionalnije resenje na polju prakticne politike jeste da drzva uskladi svoje ustavne i zakonske propise sa zahtevima Saveta bezbednosi kada su ti zahtevi u okviru Povelje UN kako ne bi bilo neskalada izmedju domaceg ustavnog i pravnog poretka i medjunarodnih obaveza drzave, kako se kod gradjana ne bi stvarao osecaj da su nezasticeni od najgrublje samovolje, pa bila to i samovolja Saveta bezbednosti.
Nacin na koji je izrucen Slobodan Milosevic, pa i pre njega nedrzavljanin Jugoslavije dr Milomir Stakic, ne moze se nicim opravdati i predstavljaju krajnje opasne presedane. Njihova osnovna ljudska prava su na najgrublji nacin povredjena jer je rec o otmici, kidnapovanju. Ne samo da ustav zbranjuje kidnapovanje i izrucivanje vec i medjunarodno pravo to takodje inkriminisu. U clanu 9 Medjunarodnog pakta o gradjanskim i politickim pravima - koji su ratifikovale sve zemlje sveta medju njima i Jugoslavija - date su osnovne garancije licima koja su u pritvoru. I te garancije se odnose na SVAKOGA, na domaceg drzavljanina i na stranca, na svako ljudsko bice pa makar se radilo i o najvecim kriminalcima. Cak i oni koji su spremni tvrditi da postoji apsolutni primat medjunarodnog prava nad domacim ne mogu cista obraza i ciste savesti tvrditi da rezolucija Saveta bezbednosti moze da ponisti imperativne norme medjunardonog ugovra kakve su odredbe Medjunarodnog pakta o gradjanskim i politickim pravima.
Dr Milan Tepavac
opunomoceni ministar u penziji, advokat
