Zoran Đinđić u SAD platio samo put i hotel, Koštunicu Amerikancima
preporučio Đilas
Gostovanje političara u Americi je ogroman biznis. U prvu kategoriju spadaju političari „iz prve lige“ čija se gostovanja plaćaju „po satu“. Drugu grupu čine oni iz manje egzotičnih zemalja, koji su spremni da odreše kesu i sebi iskrče mesto na nekom od poznatih skupova. Naši političari su negde između - niti im se isplaćuju honorari niti sami plaćaju svoja gostovanja
Autor: Milorad Ivanović.
Koliko to sve nas košta - jedno je od pitanja koja se redovno mogu čuti prilikom poseta naših političara svetu. Nenaviknuti tokom Miloševićeve vladavine da političari tako često putuju po svetu i da, osim susreta sa državnicima, drže predavanja po univerzitetima i institutima, građani nemaju ni jasnu sliku koliki su troškovi, ko ih plaća i kakve su koristi od tih putovanja.
Početkom februara trenutno dvojica najistaknutijih političara u Jugoslaviji, premijer Srbije Zoran Đinđić i predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica, svaki svojim povodom, boravili su u Vašingtonu gde su se sreli sa nekolicinom američkih zvaničnika, biznismena i analitičara. Koliko se politika Đinđića i Koštunice razlikuje u zemlji toliko su te različitosti bile izražene i tokom posete Americi.
Koštunica je u Ameriku putovao na poziv američkog predsednika Džordža Buša da bi prisustvovao tradicionalnom Molitvenom doručku, dok je Đinđić bio jedan od učesnika Svetskog ekonomskog foruma koji se ove godine održao u Njujorku. Još u samoj Americi počela su prepucavanja timova okupljenih oko dvojice političara oko toga ko je bio uspešniji, ali i ko je zaradio više, odnosno potrošio manje. Tako je Đinđićev tabor Koštuničinu posetu ocenio kao potpuni fijasko, jer se on nije sreo s američkim predsednikom i jer je njegova poseta ostala potpuno nezapažena u američkoj štampi. S druge strane, iz Koštuničinog tabora su na Đinđićevu adresu letele optužbe da je za gostovanje na Svetskom ekonomskom forumu uplaćena ogromna kotizacija iz državnog budžeta i da se radilo o bespotrebnom trošenju budžetskih sredstava. Istraživanje „Blic Newsa“ govori da su i jedan i drugi tabor optuživali jedni druge bez dokaza.
Kako je u razgovoru za naš list rekao Aleks Sofija, predstavnik Svetskog ekonomskog foruma u njihovoj centrali u Švajcarskoj, Vlada Srbije za svoje učešće na forumu u Njujorku nije platila - ni dolar. To je nešto ranije za „Blic“ potvrdio i srpski ministar finansija Božidar Đelić koji je rekao da je naša delegacija bila među 3.000 učesnika koji su pozvani, dok je za učešće bilo zainteresovano čak 15.000 ljudi.
- Svetski ekonomski forum pravi veliku selekciju. Nisu pozvali nikoga iz Hrvatske, a oni su želeli da dođu. Bukvalno nema mesta. Čak i kada ste pozvani, imate dve kategorije. Oni koji dolaze da kao predstavnici vlada ili stručnjaci drže predavanja, ne plaćaju učešće. Od nas nije traženo da platimo, ali veći deo učesnika plaća u proseku 30.000 dolara. Neke firme plaćaju mnogo više kao sponzori skupa, po nekoliko stotina dolara svake godine. Mi smo platili samo put i hotel, a dobili smo najveću besplatnu reklamu koju može da dobije jedna zemlja.
U švajcarskom predstavništvu Svetskog ekonomskog foruma rečeno nam je da je poseta Đinđića i srpskih ministara brižljivo pripremana. Kao dokaz oni navode da se odnedavno u Beogradu na „stalnom zadatku“ nalazi predstavnica Svetskog ekonomskog foruma Frensis Abudot. Kada smo pokušali da stupimo u kontakt sa njom, rekli su nam da je to veoma lako „jer se njena kancelarija nalazi pri Vladi Srbije“. „Blic News“ nije uspeo da sazna ko plaća Frensis Abudot, kao ni koje su joj dužnosti u Beogradu nakon što je Svetski ekonomski forum završen.
Inače, Vlada Srbije imala je pomoć u samom Njujorku u liku Džima Dentona, lobiste srpske vlade, koji je zahvaljujući svom uticaju uspeo da izdejstvuje susrete predstavnika republičke vlade sa nekim od najznačajnijih američkih kongresmena i biznismena. U isto vreme, uticajni „Vol strit džurnal“ je opširno, i to isključivo u superlativima, pisao o mladim ministrima - tehnokratama i njihovim uspesima, a Đinđić je veoma uspešno gostovao u jednoj od najgledanijih emisija Si-En-Ena. Nije tajna da se i iza ovog medijskog uspeha Đinđića i njegovih saradnika krije veština srpskog lobiste u Vašingtonu Džima Dentona, koji za svoj rad dobija godišnje 120.000 dolara koje mu u ime Vlade Srbije isplaćuje biznismen Filip Cepter.
S druge strane, Koštuničina poseta Americi, koja je pala u isto vreme kad i Đinđićeva, predstavlja još jedan dokaz da predsednik Jugoslavije pribegava tradicionalnim načinima rada bez želje da upotrebi neka od dostignuća modernog marketinga.
Koštunica i njegov tim gotovo da su se pomirili s „optužbama“ druge strane da je poseta bila fijasko, ne pokušavajući da daju kontraargumente. A bilo ih je dosta. Dovoljno je samo reći da je tokom kratkotrajne posete Vašingtonu Koštunica održao veoma posećeno predavanje na uticajnom Centru Vudrof Vilson. Kada se ode na Internet prezentaciju Centra, vidi se da su iste nedelje kad i Koštunica svoja predavanja u istoj instituciji držali predsednik Rumunije Jon Ilijesku, kao i predsednik Pakistana general Pervez Mušaraf, trenutno najveći američki saveznik u borbi protiv terorizma i Bin Ladenove Al Kaide.
Na pitanje kako su došli na ideju da pozovu Koštunicu da održi predavanje o budućnosti Balkana, predstavnici Centra su nam rekli da je poziv usledio nakon što su dobili nekoliko preporuka stranih i domaćih analitičara koji su radili u Centru, među njima i Alekse Đilasa. Nešto slično desilo se i prilikom prve Koštuničine posete Americi, kada mu je maja 2001. godine Institut Istok - Zapad dodelio priznanje državnika godine. Koštunica je tom prilikom bio gost Instituta Kejto iz Vašingtona.
- Naš analitičar za Balkan Geri Dempsi je predložio da pozovemo Koštunicu i mi smo u to vreme smatrali da je to odlična ideja - rekla nam je predstavnica Instituta koja je želela da ostane anonimna. Kako nam je objasnila, skupovi Instituta Kejto su mahom besplatni za publiku, sem u slučajevima kada se radi o „velikim zverkama“ kojima se plaćaju honorari za gostovanje. Na naše pitanje da li je i Koštunica bio uvršten među te „velike zverke“, naša sagovornica je rekla:
„Koliko se ja sećam, Koštunica nije tražio nikakav honorar iako mu to po funkciji i značaju pripada. On nam je izašao u susret i to uradio na volonterskoj bazi, a veliku zaslugu za njegovo gostovanje ima naša saradnica Tijana Dabić koja je sve to organizovala“.
Ovo je još jedan dokaz da se kod nas veoma važne državne stvari rešavaju na nivou ličnih prijateljstava i poznanstava, a ne kao profesionalne i strateški isplanirane akcije. Gostovanje političara i poznatih ličnosti u Americi i Evropi je ogroman biznis oko koga se godišnje vrte milioni dolara, mada treba naglasiti da i tu postoje dve kategorije. U prvu kategoriju spadaju političari „iz prve lige“, bilo sadašnji bilo bivši, čije se gostovanje na univerzitetima, institutima pa i televizijskim stanicama plaća „po taksimetru“. Drugu grupu čine političari iz manje egzotičnih zemalja, koji na sve načine žele da se promovišu u svetu i za to su spremni da odreše kesu i na taj način sebi iskrče mesto na nekom od poznatih skupova. Naši političari nalaze se između ove dve grupe - niti im se isplaćuju honorari što drže predavanja, ali takođe nisu ni u tako nezavidnom položaju da moraju sami da plaćaju svoja gostovanja.
|
Politika unosan biznis i kad si
bivši |
Odavno je shvaćeno da su političari, i to naročito bivši, vrlo pogodni za unovčavanje, tako da nije retko da kao i filmske zvezde imaju svoje agente koji ugovaraju njihova gostovanja. Jedna od najpoznatijih takvih firmi u Americi je agencija „Vašingtonski govornici“ koja na spisku ima nekoliko stotina političara i drugih eksperata za najrazličitije oblasti. Među njihovim klijentima nalaze se bivši američki državni sekretar Medlin Olbrajt i njen portparol Džejms Rubin, bivši britanski premijeri Margaret Tačer i Džon Mejdžor, bivši kanadski premijer Brajan Malruni, njegov izraleski kolega Benjamin Netaniahu, britanska princeza Sara od Jorka, bivši predsednik Meksika Ernest Zediljo... Na naše pitanje kolika je cena za njihova gostovanja, predstavnica agencije Berni Svejn kaže da je najniža početna cena 5.000 dolara.
- U većini slučajeva cifra je mnogo veća i zavisi od važnosti ličnosti. Osim toga, tu bi trebalo dodati troškove prevoza prvom klasom, smeštaj u najboljim hotelima, džeparac - kaže Svejnova. Cena zavisi i od dužine predavanja. Obično se računa po satu, pa tako svaki političar ima cenovnik, s tim što se daju popusti ako se predavanje drži nekoliko sati, ili ako političar učestvuje na nekoj višednevnoj konferenciji. U cenu koju univerziteti plaćaju agenciji „Vašingtonski govornici“ uključeno je i potpisivanje knjiga, prikazivanje video i audio materijala, kao i preporuka gde se mogu naći jeftinija štampana izdanja gostiju. Naručilac posla plaća pedeset odsto ugovorene cene po potpisivanju ugovora, a preostalih pedeset neposredno pred početak predavanja. Snimanje konferencije i predavanja posebno se plaća.
