|
Dijaspora ne postoji
Jedan od projekata dela beogradske stampe, srpskih vodecih politicara i
istaknutih nacionalnih intelektualaca sa kraja osamdesetih godina bilo je
korenito redefinisanje pojma dijaspore. Tih godina iz dubine "zabranjene
istorije" izronila je romantizirana ideja dijaspore kao niza plutajucih
zajednica u kojima se ocuvao deo izvornog nacionalnog osecaja, u samoj
matici potisnutog gotovo do izumiranja. Nova paradigma dijaspore govorila
je o gotovo idealnom vidu migracije, u kojoj vetrovi istorije rasejavaju
delice matice koji se spustaju na udaljenim mestima, gde iz njih nicu
savrsene replike originala. U prevodu na srpski, rasejanje, sacuvala se i
cak pojacala ideja rasta, sirenja, mnozenja. Rasejanje, kao i dijaspora,
je mnozenje bez seksa. Dijasapora je, tako, postala sastavni deo bujanja
nacije. Nova paradigma dijaspore otkrila je delice rasejane nacije na
najneobicnijim mestima: u Trstu, {angaju, Dubrovniku, Istanbulu. Srpske
manjine u Hrvatskoj i Bosni postale su deo globalnog srpskog arhipelaga.
Prema novoj paradigmi, Srbi su dijasporican narod, a delovima naroda
odvojenim od nacionalnog izvora ne preti asimilacija nego anihilacija
(sastavni deo nove paradigme je i ideja o Hrvatima kao genocidnom
narodu).
Nova paradigma dijaspore laskala je Srbima u inostranstvu -
bar onima koji su jos uvek bili svesni da su poreklom Srbi i tome
pridavali znacaj. I sto dalje, to vise. Kao prvo, nova paradigma efektno
je izbrisala razlike izmedju nacionalne metropole i provincije (matice i
rasejanja). Drugo, ona je predstavljala krunu dugog i zahtevnog projekta
ocuvanja identiteta. Trece, i mozda najvaznije, nova paradigma ponistila
je, pojednostavila, i generalizovala razloge napustanja matice. Tako su se
stopili srednjevekovni bojevi, sedamnaestovekovne ratne kampanje,
devetnaestovekovne ekonomske migracije, dvadesetovekovne revolucije i
ekonomski liberalizam iz kasnih sezdesetih i sedamdesetih. Prokazani i
otpadnici, politicki izgnanici, vojni najamnici, kontrarevolucionari i
gastarbajteri postali su legitimni deo nacije generalizovan i obezlicen
novom paradigmom dijaspore.
Anahronizam nove paradigme dijaspore tesko
da je vredan pomena. U njoj je potpuno obezbojena svaka nijansa
postindustrijskog kosmopolitizma, otvorenosti i prihvatanja novog i
drugacijeg. Naprotiv: glavne odlike novoskovanog srpskog Uliksa su
klaustrofobija, ksenofobija, samodovoljnost i nostalgija. Sve ovo od njega
pravi prvorazrednog modernistickog antiheroja. Iako je slobodan da se
rasiri preko zemaljskog sara, on se oseca skuceno, opkoljeno, priterano
uza zid. Nedostatak spoljnih granica visestruko je nadoknadjen unutrasnjim
ogranicenjima. Svetska dijaspora u tragicnom je sukobu sa svetom. Trudeci
se svesrdno da na sebe navuce novoskrojeno odelo, ona je postala olicenje
anti-sveta. Dijaspora nove paradigme zapravo je jedan iscaseni svet: svet
podivljalih koordinata, u kome su potpuno istumbani "tamo" i "ovde",
"proslost" i "buducnost". To je klub vatrenih navijaca ciji tim neprestano
igra u gostima. To je udruzenje militantnih hobista, neka vrsta
filatelistickih fundamentalista, kojima hobi nije samo razbibriga nego
izgovor za zivot. Recju, to je izmisljotina koja samu sebe ubedjuje da
postoji.
Nova paradigma dijaspore, taj mehur od sapunice, nasledila je
i prividno potisla jedan mnogo zilaviji i uvredljiviji koncept, koncept
emigracije. Koliko je ideja dijaspore esencijalisticka, toliko je ideja
emigracije ideoloska< koliko ideja o dijaspori pokusava da prevazidje
(i nekako zaobidje) istoriju, toliko je ideja o emigraciji ukorenjena u
njoj. U socijalistickoj Jugoslaviji, emigracija je retko pominjana bez
kvalifikacija ("cetnicka emigracija", "ustaska emigracija", "belogardejska
emigracija"). Sa jedne strane, emigracija se uvek nadovezivala na pojam
ideoloskog neprijatelja. Sa druge strane, mnogo vaznije za nasu diskusiju,
pojam emigracije je neodvojiv od ideje imigracije. :ak ako se na
emigraciju gleda kao na ideolosku kvalifikaciju, imigracija je njena
untrasnjost, njena sustina, njena istina. Dok napustanje maticne zemlje,
emigracija, ukazuje na nemogucnost zivljenja i opstanka u njoj (iz
politickih i ekonomskih razloga), onda ulazak u stranu zemlju, imigracija,
ukazuje na zelju i potrebu da se zivot nastavi na drugom mestu, u drugoj
sredini, u drugoj zemlji. Ako je emigracija uvek vezana sa nuzdom i
prisilom (ne zaboravimo da je u antickom svetu odlazak iz zemlje
predstavljao kaznenu meru), onda je imigracija vezana sa licnim izborom. A
jedan deo tog izbora je uvek i zelja za prihvatanjem u novoj sredini,
dakle asimilacijom. Ma sta on mislio, imigrant uvek neopozivo ostavlja iza
sebe jedan identitet i prihvata drugi. :ak i uravnilovka zvana "privremeni
rad u inostranstvu" ne uklanja ovaj sustinski rascep koji je neodvojiv od
cina odlaska iz maticne zemlje i dolaska u ciljnu zemlju. Imigrant je
paradoksalna licnost, covek koji hoce da bude na dva mesta odjednom. I ne
samo to - on hoce najbolje i od starog i od novog sveta, on zeli da stvori
za sebe najbolji od svih mogucih svetova, svet po svojoj meri, novi svet u
kome su ispravljene sve nepravde starog sveta. Proces emigracije,
imigracije i asimilacije, taj neizlecivo utopijski projekat, vodi
neizbezno ili ka zaboravu ili ka razocaranju. Ka zaboravu pravih razloga
napustanja stare zemlje i njenog pravog stanja ili ka razocaranju novom
zemljom i pravom prirodom zivota u njoj. Sve se obicno zavrsava na
odrzavanju privida identiteta. Vazan deo ovog privida je idealizacija
maticne zemlje. Odatle do sunovrata u ambis dijaspore samo je jedan mali
korak.
Da diplomiram, pa da emigriram
Ako je dijaspora jedna potpuno
izmisljena i lazna kategorija, i ako imigracija predstavlja situaciju
tragicne rascepljenosti, gde nas sve ovo ostavlja| Dijaspora i imigracija
ni izbliza ne iscrpljuju problem ekspatrijacije. Pored ideje apatrida,
koja je primenljiva ne ogroman broj bivsih Jugoslovena, za ovu diskusiju
je od sustinske vaznosti ideja egzila. Prve svega, pojam egzila
(izgnanstva, progonstva, stranstvovanja) neizbezno upucuje na uzrok
napustanja maticne zemlje. U raspravi o egzilu ne moze biti ni govora o
zaslepljujucim i beskorisnim uopstavanjima kao sto je "istorija": egzil
uvek upucuje na konkretne politicke snage, ideje i dogadjaje koji
jednostavno teraju stanovnistvo iz jedne zemlje. Pojam egzila gotovo
automatski za sobom povlaci za sobom ideju politickog egzila (vredi
pomenuti i estetski egzil, koji je na zalost skoro potpuno nepoznat u
skorijoj istoriji Jugoslavije). Egzil ne predstavlja samo napustanje jedne
zemlje i njene politicke i ideoloske strukture, vec i njeno radikalno
odbacivanje. Ovo odbacivanje je uzajamno: drzava odbacuje izgnanika koliko
i izgnanik odbacuje zemlju. Ideja egzila ne uopstava, vec konkretizuje.
Priznavanje i sagledavanje situacije egzila predstavlja gledanje istini u
oci. Svako napusta zemlju iz samo njemu znanih razloga, i svako ima, u
krajnjoj liniji, vrlo lican odnos prema napustenoj zemlji i zemlji
domacinu. U godinama raspada Jugoslavije, ideja dijaspore permanentno je
bila suprotstavljena ideji egzila: realnost egzila uporno je potkopavala i
raskrinkavala fikciju dijaspore.
Krilatica "Da diplomiram pa da
emigriram" pojavila se u vreme formiranja nove paradigme dijaspore. Kao u
prici "Kraljevo novo odelo" ova sifra koja tesko da je silazila (i silazi)
sa usana studenata Beogradskog Univerziteta, iznosila je na videlo dana i
zdravog razuma glupu samodovoljnost ideje o Srbima kao "dijasaporicnom
narodu". Na nacin recitiji od tomova politickih analiza ova parola govori
o citavoj jednoj generaciji i o stanju drzave iz koje zele da odu. Ona
govori o ljudima koji ne beze glavom bez obzira, vec o ljudima koji odlaze
sa jasnom idejom sta zele i zasto to zele. Poratnu emigraciju, koja je
vremenom postala kicma "dijaspore", sacinjavali su mahom ljudi vojno ili
politicki angazovani u jednoj od nacionalnih vojski sukobljenih na
jugoslovenskim prostorima. Ovu generaciju emigranata nije presudno
obelezavalo njihovo klasno poreklo, niti njihovo obrazovanje, vec
ideolosko opredeljenje, kome je vatreni antikomunizam najmanji zajednicki
sadrzalac. Za razliku od ovih emigranata koji su u bukvalnom smislu te
reci najureni iz zemlje, najnoviji talas ljudi u egzilu precizno je
socijalno definisan. Kao sto svedoci njihova krilatica, radi se o mladim
obrazovanim ljudima koji poticu iz siroke srednje klase socijalisticke
Jugoslavije. Za razliku od ekonomskih emigranata iz sezdesetih i
sedamdesetih godina, ovo su urbani profesionalci koji znaju da svoje
obrazovanje mogu da upotrebe u bilo kojoj zemlji sveta. Najzad, cak mnogo
vazniji od obrazovanja najnovije generacije emigranata je njihov kulturni
standard. Najveci broj ovih mladih i obrazovanih ljudi prosao je kroz
mnogo manji sok "novog" i "stranog" pri susretu sa industrijski razvijenom
zapadnim zemljama nego pripadnici generacija emigranata koje su im
prethodile.
Argument vlasti u Beogradu je da se u slucaju najnovijeg (i
najmasovnijeg) talasa emigranata radi o pecalbarima i avanturistima, da se
na desetine hiljada ljudi odlucilo na dobrovoljni egzil. Vec sam broj
ljudi koji se odlucio na odlazak iz zemlje, njihovi motivi, kao i
pragmatisnost sa kojom pristupaju citavom problemu stranstvovanja govori
jasno da su ovi ljudi proterani iz zemlje mnogo pre nego sto su presli
granicu. Ovaj egzil je jedan paradoksalan cin, koji opoziciona sptampa i
opozicioni politicari u Beogradu cesto i pogresno nazivaju "glasanjem
nogama". Ne, ovaj egzil nije protestni cin, niti govori o vatrenom otporu
rezimu na vlasti i o jasnom politickom opredeljenju. "Da diplomiram pa da
emigriram" generacija je sazrela krajem osamdesetih i pocetkom
devedesetih, tokom decenije koja se nigde u svetu, pa ni u zemljama
Istocne Evrope, nije ogledala vatrenim idealizmom. Iz zemlje nije otisla
jedna generacija pragmaticnih i ambicioznih glava, vec je iz zemlje
proteran jedan nacin misljenja, jedan kulturni i zivotni standard, jedan
pogled na svet i na buducnost. Najnoviji egzil je paradoksalan cin zato
sto je ogroman broj ljudi otisao iz zemlje da bi, u izvesnom smislu, ostao
kod kuce i na svome. To sve ne znaci da Srbija u poslednjih deset godina
nija znala za prinudni egzil.
Veliki broj mladih ljudi napustio je
zemlju da bi izbegao talase prisilne mobilizacije tokom rata u Hrvatskoj,
Bosni i na Kosovu. Jedan nezanemarljiv broj ljudi nije mogao niti hteo da
se identifikuje ni sa jednom od novih nacionalnih drzava stvorenih na tlu
bivse Jugoslavije. I jedni i drugi bili su prisiljeni da odu. Treca
kategorija prisilnih izgnanika je najugrozenija i najranjivija. Pripadnici
ove grupe se nalaze unutar zemlje i prisiljeni su da zive u unutrasnjem
egzilu. Tu spadaju ljudi koji zele da napuste zemlju ali nemaju prilike to
da ucine, i jednostavno su prisiljeni da zive u zemlji u kojoj ne zele da
zive. Mnogo alarmantija situacija je sa rastucom populacijom "raseljenih
lica", i "unutrasnjih izbeglica" iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova. Ovi
ljudi, zene i deca su prisiljeni da zive u najcrnjem obliku unutrasnjeg
egzila: obespravljeni, nevidljivi, necujni, nemocni, temeljno ignorisani
od strane drzave i prezreni od strane domaceg stanovnistva, oni se polako
i sigurno utapaju u najsiromasniji sloj jednog ekstremno osiromasenog
drustva.
Od osnivanja moderne srpske drzave nikada veci broj njenog
stanovnistva nije bio u egzilu, spoljasnjem ili unutrasnjem. Ova
populacija u senci nije ni izbliza monolitna: kao so medju unutrasnjim
egzilantima najvise ima ljudi bez igde icega, ali i obogacenih ratnih
velmoza, tako se i u spoljasnjem egzilu nalaze ne samo mladi urbani
profesionalci, nego i bivsi i sadasnji saradnici rezima, veterani ratova
ogorceni svojim iskustvom, ali i ratni zlocinci. :injenica je, medjutim,
da je najveci broj ljudi koji su se odlucili na "dobrovoljno" izgnanstvo
to ucinilo da bi sebi obezbedili mogucnost da neometano izgradjuju svoj
zivot i svoju profesionalnu karijeru. Egzil, kao sto vec znamo, odnosi se
samo na pojedinacnu sudbinu, i jedina generalizacija primenljiva na
najnoviju emigraciju jeste da je tokom poslednjih deset godina citava
jedna generacija resila da uzme svoj zivot u svoje ruke i izgradi ga iz
pocetka. Za to vreme, oni su se mahom uklopili u postojece socijalne
strukture u SAD, Kanadi, Australiji, i mogu samo da idu napred na
drustvenoj lestvici. U velikoj meri, buducnost Srbije nalazi se u rukama
ove populacije u senci. Oni poseduju znanje, iskustvo, kosmopolitski duh i
svetsku mudrost koji su u tragicnom nedostatku u zemlji iz koje su otisli.
Oni imaju sta da kazu, njihove antropoloske beleznice su prepune detalja o
postindustrijskom svetu koji je sve vise i vise udaljen od Srbije. Jedino
sto nedostaje je pazljiva i zainteresovana publika u samoj Srbiji i
Jugoslaviji. Ono sto spoljni egzilanti mogu da nauce od unutrasnjih
izgnanika u Srbiji jeste da ljudi na dnu slusaju ustima. Na veliku zalost,
priblizava se trenutak kada ce cela Srbija da otvori usta i pocne da
slusa. Tada ce Srbi u svetu imati kod kuce publike na pretek. Pitanje od
presudnog znacaja je da li ce iz njih progovoriti ideja o dijsapori ili
ideja o egzilu.
Branislav Jakovljevic je nekadasnji novinar
nekadasnje Borbe. Zivi u Njujorku gde zavrsava doktorantske studije iz
teatrologije. Reagovanja na ovaj clanak mozete poslati na adresu: [EMAIL PROTECTED] |
spacer.gif