Beograd, 09 juni 2002
Plan privatizacije preduzeca na Kosovu i Metohiji - zla
namera ili plod pogresne informisanosti eksperata koji su radili na njegovom
donosenju?
Sporost i neadekvatne reakcije nasih politickih
zvanicnika prema problemima od nacionalne vaznosti se nastavljaju u
kontinuitetu
U prilog svom planu privatizacije preduzeca na Kosovu i
Metohiji UNMIK kao organ UN-a navodi sledece cinjenice:
- Privatne
investicije su presudne za ozivljavanje industrijskih preduzeca i predstojeca
privatizacija ce "upaliti nov motor ekonomskog rasta" u uslovima opadanja
podrske donatora.
- Kosovo i Metohija je jedno od najsiromasnijih podrucja u
Evropi u kome stopa nezaposlenosti dostize 50%, ne moze se priustiti cekanje da
se vlasnicka prava i kreditna potrazivanja sudski poravnaju da bi privatizacija
pocela.
- "Eksperti" UN-a su mesecima raspravljali pre odluke o nacinu
prodaje preduzeca jer se u mnogim slucajevima javljaju cetri sukobljena buduca
vlasnika i kreditora: sada zaposleni Albanci, bivsi zaposleni Srbi, sedista
preduzeca u Beogradu i strani kreditori. Na osnovu toga i potrebe za
ozivljavanjem privrede na Kosovu i Metohiji doneta je odluka da vlasnicka
pitanja budu resena kasnije. Naime agencija za privatizaciju moze da privatizuje
drustvenu firmu prebacivanjem njene imovine na novo preduzece koje ce biti
ponudjeno na prodaju privatnim investitorima, dugovi ce ostati starom preduzecu
a sredstva prikupljena prodajom cuvace ce agencija dok se ne razrese vlasnicka
prava i potrazivanja.
Sasvim je ocigledno da su "eksperti" prenebregli
cinjnice iznete u tekstu. Ali i da jeste tako da se u mnogim slucajevima
javljaju cetri sukobljene strane oko vlasnickih i kreditorskih prava, postavlja
se pitanje sta sa onim preduzecima kod kojih je sve cisto i gde se tacno zna ko
je vlasnik (primer PKB)? Zasto su te cinjenice prenebregnute? U ovom slucaju
radi se ili o zloj nameri, pokusaju pljacke drzave Srbije ili o nedovoljnoj
informisanosti eksperata o tome ko je titular preduzeca na KiM i da su oni na
osnovu pogresnih informacija doneli odluku koja ce predstavljati dosad nevidjenu
pljacku jedne drzave a sve pod formama, legaliteta, legitimiteta, humanosti,
ozivljavanja privrede, dobrobiti i sl... Sasvim je izvesno da ce ovakav proces
poravnanja kakav su zamislili "eksperti" UN-a trajati godinama dok ce rate na
ranije uzete inostrane zajmove stizati Srbiji mesecno i ona ce kao garant morati
da ih otplacuje sto ce dodatno opteretiti gradjane, budzet i uopste citav
finansijski sistem.
Postoje ozbiljne indicije koje ukazuju da se radi o zloj
nameri odnosno pokusaju pljacke drzave Srbije. Navescemo samo neke:
-
Odgovor UNMIK-a na zahtev da predstavnik Ministarstva za privatizaciju ucestvuje
u radu novoformirane agencije za privatizaciju preduzeca na KiM ni do dana
danasnjeg nije stigao.
- Dopisivanje ministra Vlahovica sa Rorijem O`
Salivenom sefom kancelarije Svetske banke u Beogradu a u vezi sa inostranim
kreditima koji su dati preduzecima sa KiM a koje Srbija kao garant treba da
vraca nije dalo nikakve rezultate.
- Pregovori sa Mihaelom Stajnerom takodje
nisu dali nikakvog rezultata.
Osim toga brojne cinjenice ukazuju na to su
nasi politicki zvanicnici sporo reagovali, da su se pobunili tek kad je sve vec
bilo okncano i da floskula "Mi ne prihvatamo plan" ne znaci nista bez konkretne
akcije koja treba da bude visedimenzionalna (politicka, diplomatska, ekonomska,
obavestajna, propagandna...). Poslato je samo stidljivo upozorenje inostranim
konsultanskim kucama i advokatskim kancelarijama da ce im u slucaju angazovanja
u privatizaciji srpskih preduzeca na KiM, biti za sva vremena zatvorena vrata za
bilo koji angazman na podrucju centralne Srbije. Strane konsultanske kuce ne
haju za ovo upozorenje svesne toga da Srbija u ovom trenutku tranzicije i
privatizacije kad su joj usluge stranih konsultantskih kuca, advokatskih
kancelarija, agencija za PR i sl., neophodne, tesko da moze da ispuni svoju
pretnju. U prilog navedenoj tvrdnji o zakasneloj rekciji nasih politickih
zvanicnika govori i intervju Endi Bearparka, Britanaca koji rukovodi odeljenjem
za ekonomski razvoj i obnovu pri administraciji UN-a. On u izjavi za agenciju
Rojters 05.07.2002. kaze:" Plan privatizacije svi kritikuju, i Albanci i Srbi
ali niko nije ponudio alternativu ili bolji model....Privatizacija ce se
nastaviti uprkos protivljenju Beograda...!
Prva prodaja preduzeca na KiM
ocekuje se pocetkom 2003., i ono sto jos uvek predstavlja sansu jeste to sto je
pomenuti Bearpark u istoj izjavi datoj Rojtersu napomenuo da ce agencija uzeti u
obzir sva misljenja koja budu pristizala. To konkretno znaci da jos uvek nije
kasno da nasa drzava izadje sa alternativnim planom, modifikacijama vec
postojeceg i sl....Da se izmedju ostalog svetskoj javnosti, svetskom javnom
mnjenju, kroz javni dijalog sa predstavnicima UN-a i UNMIK-a prezentuje
cinjenice i da se ono iskoristi kao sredstvo pritiska na UN, UNMIK i vlade
sopstvenih zemalja kako bi ove institucije izlozene pritisku sopstvenog javnog
mnjenja bile prinudjene da pomenuti plan koji predstavlja najbestidniju pljacku
jedne drzave u modernoj istoriji proglase nistavnim.
Javni dijalog
podrazumeva prezentovanje cinjenica, postavljanje pitanja i trazenja odgovora od
predstavnika UN-a, Svetske banke, UNMIK-a i svih onih koju su ucestvovali u
pravljenju plana privatizacije, kroz najuticajnije svetske medije cime se
postizu dva efekta ili ce njihova namera da opljackaju Srbiju biti do kraja
ogoljena ili ce pod pritiskom cinjenica i sopstvenog javnog mnjenja morati da
odustanu od najavljenog modela privatizacije i da u obzir uzmu cinjenice.
Takodje je uz ovo potrebno angazovati najbolje domace i svetske strucnjake koji
se bave poslovnim pravom, medjunarodnim poslovnim pravom, pitanjima svojine i
sl.,kako bi se interesi Srbije zastili.
Javni dijalog kroz uticajne svetske
medije je neophodan jer javno mnjenje zapadnih zemalja presudno utice na
formiranje stavova njihovih politicara. Pimo upuceno Roriju O` Salivenu,
zatvoreni sastanci sa Mihaleom Stajnerom sto ni jedna svetski mediji nije
zabelezio kao nesto znacajno nemaju nikakvog efekta. Navedena gospoda pri takvom
pristupu uvek ce ostati na pozicijama gde jesu i njihovi stavovi se nece
izmeniti jer je sama drzava Srbija nema sredstva da na njih izvrsi pritisak niti
predstvalja ozbiljnog protivnika njihovom planu privatiacije.
Kao primer
efikasnog delovanja mogu nam posluziti sami Siptari. Naime shvatajuci da se jos
dosta toga moze uciniti u smislu ostvarenja sopstvenog interesa, siptari
konkretnim politickim akcijama kroz kosovsku skupstinu nastoje da se dodatno
obezbede (primedbe na Predlog uredbe o formiranju agencije za privatizaciju) te
traze: - da drzava Srbije nadoknadi stetu nanetu kosovskoj privredi (time bi
Srbija trebalo da nastavi da placa dug Kosova i Metohije kao nadoknadu za
navodnu ratnu stetu),
- da se na snagu vracaju zakoni koji su vazili na na
Kosovu i Metohiji pre 1989., (pokusaj de se "ugovori o prenosu vlasnistva i
kapitala" proglase nistavnim),
- da kompletan prihod od prodaje preduzeca
pripadne kosovskom budzetu.
Nazalost, na sve ovo se reaguje neadekvatno,
sporo i bez jasne koncepcije.
