Britanski novinar
Tim Maršal u Beogradu promovisao knjigu “Igra senki”
I obaveštajci pomagali smenu Miloševica | 12. novembar 2002.
U Beogradu je u
ponedeljak predstavljena knjiga pod nazivom "Igra senki" u kojoj autor,
urednik britanske televizije "Skaj" Tim Maršal, piše o dogadajima u Srbiji
i Jugoslaviji uoci i za vreme bombardovanja NATO i promene vlasti u Srbiji
u oktobru 2000. godine. Piše Miša Vidic.
Centralna ideja
knjige "Igra senki" Tima Maršala objavljene za Samizdat B92 je da su
strane obaveštajne sile pomogle ljudima u Jugoslaviji da promene sistem u
kom su živeli. Radeci na knjizi, Maršal se, osim licnog iskustva, oslanjao
i na razgovore sa predstavnicima nekoliko stranih obaveštajnih službi.
Time je nastojao da potkrepi centralnu ideju: da se 5. oktobar nije desio
sasvim spontano.
"Knjiga ne govori da su te službe zbacile
Miloševica. Niko od milion ljudi, koji su tog dana bili u Beogradu, nije
se, tek tako, 5. oktobra 2000.godine probudio i došao na ideju da dode u
Beograd i spali zgradu parlamenta. To je moralo biti dobro organizovano”,
rekao je britanski novinar na promociji knjige, a gostujuci u programu
Radija B92, Maršal je prokomentarisao detalje proživeljenog i kao dobar
poznavalac Balkana ustvrdio da “citava ova stvar još nije sasvim
završena”.
Knjiga obuhvata period koji je Maršal doživeo u
Jugoslaviji kao novinar i ocevidac. Tri su kljucne vremenske tacke - rat
na Kosovu, bombardovanje Jugoslavije i 5. oktobar.
Pisana je za
široku publiku, kao politicki triler, obiluje malo poznatim detaljima,
zbog kojih ce verovatno izazvati polemike u javnosti. Za vas izdvajamo
neke delove intervjua i zanimljive detalje iz knjige Igra senki”.
Kosovo i Rambuje
Prica o delovanju
obaveštajnih službi u “Igri senki” pocinje vec na Kosovu i Maršal iznosi
svoja konkretna saznanja o njihovom delovanju u okviru Kosovske
verifikacione misije, a potom i o pripremama britanskih jedinica u
susednoj Makedoniji, koje su imale za zadatak da izvide teren uoci
eventualnog ulaska snaga na Kosovo. Pored ostalog, on navodi i to da je
americka CIA na Kosovu obucavala OVK i dobavljala joj opremu. Maršal je
potom izveštavao i iz Rambujea, gde su vodeni pregovori koje opisuje kao
farsu:
“Mislim
da je Miloševic bio svestan posledica odbijanja sporazuma iz Rambujea.
Slažem se da bi za bilo kog srpskog lidera, ne samo za Miloševica, bilo
krajnje teško da prihvati sporazum na nacin na koji je bio napisan. U
krajnjoj liniji, postoji opravdana sumnja da su i Amerikanci i Srbi
ušli u pregovore znajuci da ce oni propasti. Miloševic je znao da nece
moci da ostane na vlasti ako popusti u Rambujeu – znajuci, takode, da ce u
protivnom biti bombardovan – i zato je morao da uvede Jugoslaviju u taj
rat kako da bi preživeo, da bi kupio vreme. Mislim da Miloševic, koliko
god da je pametan, nije baš najbolji šahista. Možda je umeo da razmišlja o
narednom potezu, ali o naredna tri nije. Amerikanci su razmišljali o
narednim potezima. Da li su bombardovali da bi zbacili Miloševica ili da
bi pomogli Kosovarima odgovor bi mogao da glasi: i jedno i drugo.
Pišuci o zaracenim stranama u pokrajini, držao se osnovnog
novinarskog nacela. “Uložio sam veliki napor da objasnim svoje licno
uverenje da su obe strane patile, i da demantujem mišljenja da sam bio
pristrasan. Nisam bio ni prosrbin, ni antisrbin, nisam bio za Kosovare,
niti protiv njih”, kaže autor knjige.
Izveštavanje Tima Maršala iz
Srbije tokom bombardovanja NATO-a bilo je pod lupom medunarodnih
politicara, ali i obicnih gradana u Srbiji. Oni su svoj stav o radu
britanskog reportera iskazali u nadrealistickom stihu koji glasi: “To je
nama naša borba dala, da imamo Tima za Maršala”. Neposredno nakon obaranja
nevidljivog F-117 aviona u Budanovcima, Tim Maršal je sa ekipom stigao na
lice mesta. Taj dogadaj, kao i kasniji neocekivani ulazak ruskih trupa u
Prištinu, on izdvaja kao najupecatljivije o kojima je izveštavao tokom
leta 1999. godine.
“Situacija sa Steltom je bila
cudesna. Bio je simbol americke moci, a to nije supermoc, vec hipermoc.
Trebalo bi da zaboravimo taj staromodni jezik devedesetih. Amerika je
hipersila. Videti taj avion na tlu, mislim da je to bio istorijski
trenutak. To je, razume se, bila mala pobeda, to je bio samo jedan avion,
ali nacin na koji su Srbi pretvorili tu malu pobedu u opšte podizanje
morala, to je bilo vrlo impresivno.”
Dan posle 5.
oktobra i duga predistorija
Kao i mnogi drugi strani novinari,
Maršal je propustio 5. oktobar. Viza mu nije bila odobrena, pa je u
Beograd stigao tek dan kasnije. Taj datum je u “Igri senki” ipak podrobno
opisan, ali je više pažnje posveceno onome što je prethodilo. A to je pre
svega prelazak Zapada na opciju pomoci opoziciji da sama sruši Miloševica.
U tu svrhu prvi kontakti su ostvareni sa
vojskom.
U leto
2000. godine, dva jugoslovenska aviona “soko-galeb” videna su kako šišteci
prelecu nebo iznad južne Engleske. Na zemlji su mnogi od 80.000 posmatraca
Medunarodnog aeromitinga u Bigin Hilu razmišljali o tome kako su samo
dvaneat meseci raniej jugosalvija i NATO bili u ratu, ali malo njih je
znalo koliko je bilo ironije u prisustvu tih aviona i koliko je ono
znacajno.
“Bila je to komemoracija povodom 50-godišnjice bitke za
Britaniju. Pozvani su i predstavnici jugoslovenskog ratnog
vazduhoplovstva, jer - bez obzira na bombardovanje - u vreme te bitke bili
smo saveznici. Delegacija je pozvana i to je ujedno bio dobar razlog da se
izdaju dodatne vize i da dode još ljudi, osim dvojice pilota koji su
leteli na mitingu. Britanski vojni obaveštajci su se tu sastali sa
jugoslovenskim kolegama. Tamo je bilo 80.000 ljudi i to je bilo dobro
mesto za sastanak te vrste. To je ujedno bio prvi u nizu sastanaka na
kojima je jugoslovenska strana dala jasne naznake da u vrhu vojske ima
mnogo ljudi koji više nisu spremni da podržavaju predsednika Miloševica,
posebno ako taj predsednik bude naredio da se puca na demonstrante.
“Kada govorim o menjanju strane, ne mislim da su takvi ljudi, na
primer, napustili SPS i prišli Ðindicevoj stranci, vec na sledece: u
odredenom trenutku tokom 2000.godine politicar X prestao je da radi
za Miloševicev režim i poceo da radi protiv njega, to su ucinili biznismen
Y i oficir B i tako dalje. Stranu možete da promenite tako što cete tajno
poceti da radite za opoziciju, ili da, kako je to opisano u knjizi,
uoci 5. oktobra jednostavno prestanete da odgovarate na telefon. A kad to
ucinite, komunikacija je prestala. Neki ljudi, pripadnici režima, pomogli
su 5. oktobar, prosto time što nisu odgovarali na telefon.
Kljuc zvani Koštunica stigao sa strane
"Pojasevi
za spasavanje bili su pripremani, a obuka opozicije je nastavljena.
Nacionalni demokratski institu ovlastio je jednu americku kompaniju da
ispita javno menjenje u Srbiji. Dag Skoun iz agencije “Pen Skoun i
Berland” doleteo je u Budimpeštu da prenesu instrukcije skupu opozicionih
politcara koji su predstavljali veci broj razlicitih stranaka. On im je
rekao da istraživanja govore da ce jugoslovenski biraci podržati samo
jednog opoziconog kandidata ukoliko to bude osoba koja ispunjava odredene
uslove. On ili ona mora biti nacionalista, imati cistu prošlost. To mora
biti neko ko nikada nije imao veze sa režimom ili s parama iz inostranstva
i ne sme biti ukaljan sitnim gloženjima izmedu glavnih opozicionih lidera.
Ti uslovi su prakticno iskljucivali sve manje ili više poznate ljude iz
opozicije. Nekoliko nedelja kasnije Skoun se vratio i ovoga puta doneo
dokaze da se covek koji odgovara iznetim kriterijumima, pa ce stoga moci
da smeni Miloševica, na mestu predsednika, zove Vojislav Koštunica."
“Kada se došlo do tog, ne tako poznatog coveka, Koštunice,
sugestija je bila da bi on otprilike mogao da bude taj rival Miloševicu.
Pre svega zbog njegovih nacionalistickih težnji. Ideja je bila da samo
nacionalista može da stane nasuprot Miloševicu, i da pobedi. To je od
strane srpske opozicije bilo vrlo brzo prihvaceno, iako je sama ideja
stigla spolja. Mislim da je Ðindic vrlo brzo razumeo da treba da ostane po
strani, u korist Koštunice, koji je bio mnogo prihvatljiviji. Kada su
potom neki ljudi u inostranstvu videli fotografiju Koštunice sa puškom u
ruci pomislili su: “o, bože, nece ga izabrati”. Što se mene tice, stvar je
obrnuta, jer je on kao Srbin stao nasuprot Srbinu. Ta fotografija možda
nije bila kljucna, ali sigurno nije otežala stvar.”
Kriminalci nisu sa gubitnicima
Prema pisanju
Maršala, strani obaveštajci su pažljivo pratili i ono što rade sami
opozicionari. Takode, medu onima koji su okrenuli stranu, ubraja i
kriminalce, od kojih, kako zakljucuje u intervjuu za B92, ova vlast tek
treba da se otarasi.
“Mislim da je opozicija uoci 5. oktobra
morala da iskoristi sva oružja koja su joj bila na raspolaganju, a to je
podrazumevalo i kontakte sa ljudima iz ovdašnjih kriminalnih struktura.
Nisu mi sasvim poznate razmere te povezanosti, pri cemu mislim i na
kontakte koji su održani i nakon 5. oktobra, ali sasvim je ocigledno da su
neki ljudi i dalje nedodirljivi. Svi znaju njihova imena, svi znaju šta su
radili, pa ipak, protiv njih niko ništa ne preduzima. Za to verovatno
postoji razlog, a to je da neki znaju suviše, a neki od njih održavaju
vezu sa aktuelnim establišmentom. Ako ste kriminalac, necete podržavati
gubitnike i necete ici uz dlaku novim vlastima. Time ne želim da kažem da
je aktuelna vlast umešana u kriminal, to je druga stvar: samo kažem da
izvesni kriminalci nisu priterani uza zid i pored dokaza koji protiv njih
postoje. Neki od njih se krecu u istim krugovima kao i establišment, a
neki od njih pružaju i izvestan stepen fizickog obezbedenja. Citava ova
stvar još nije završena. Ona ce, hvala bogu, biti završena; i hvala bogu,
više nema ratova, ali prica još nije sasvim završena.
Ova knjiga
zapocinje citatom Tomasa Džefersona: “Nije mi poznato nijedno sigurno
mesto na kojem bi se mogla cuvati najveca moc u društvu osim samog naroda,
a ako smatramo da narod nije dovoljno posvecen da je kontroliše sa punom
odgovornošcu, ne treba da mu oduzmemo tu ulogu, vec da poucimo njegovu
odgovornost.”
Knjiga "Igra senki" objavljena je u ediciji Samizdat B92 na srpskom jeziku. Ocekuje se i
izdanje na engleskom.
