http://www.patriotmagazin.com/media/002.htm

PATRIOT (Republika Srpska), broj 41, 11.novembar, 2002.

O Sarajevskom veleizdajnickom procesu, 88 godina kasnije (4)

Skica za portret jednog dzelata

Sarajevski veleizdajnicki proces atentatorima na beckog
prestolonasljednika Franca Ferdinanda, odrzan od 12. do 29. oktobra
1914. u Vojnom logoru, samo je jedan od mnogobrojnih procesa te vrste u
bivsoj Austrougarskoj monarhiji. Buduci da je direktni izvrsilac
atentata bio pripadnik pokreta "Mlada Bosna" gimnazijalac Gavrilo
Princip, rodom iz Grahova, razumljivo je sto se bas on nasao u centru
paznje, ne samo tadasnjeg svjetskog javnog mnjenja nego i kasnijih
istrazivaca tog prelomnog istorijskog dogadaja. Stoga su, razumljivo, u
njegovoj sjenci ostale brojne zanimljive licnosti, bilo da su u istoriji
oznacene kao pozitivne ili negativne. Medu njih, nesumnjivo, spadaju
potpuno zaboravljeni dirigent Mihajlo Pusara, tek uzgredno spominjani
ucitelj Veljko Cubrilovic, njegov advokat Rudolf Cistler i zvanicni
drzavni dzelat Alojz Zajfert, o kojima je ovdje rijec

pise: Jovan Babic

Zvanicni dzelat Zemaljske vlade u Sarajevu Alojz Zajfert objesio je u
krugu tamosnjeg Vojnog logora, 3. februara 1915, trojicu na smrt
osudenih ucesnika u atentatu. Prvog je, kao najmanje "gresnog", pogubio
Veljka Cubrilovica, zatim njegovog kuma Mihajla-Miska Jovanovica i,
najzad, kao "najgresnijeg", glavnog organizatora atentata Danila Ilica.
Time je, prema presudi Okruznog suda, trebalo da se postigne i dodatna
jezovitost smaknuca: da, naime, "najgresniji" redom posmatra umiranje
svojih sapatnika!
Kako je, prema Sarajevu 1914. Vladimira Dedijera, posljednje trenutke
osudenih opisao dzelat Zajfert, porijeklom Austrijanac?

Vrlo sabrani i mirni

- Sa osudenicima, kojima su jos u celiji skinuti lanci - navodi on -
dosao je svestenik, koji im je citao posljednju molitvu. Oni su bili
vrlo sabrani i mirni. Kad je ponovo procitana presuda, koju su vrlo
mirno saslusali, dosao je prvi na red Veljko Cubrilovic. Kad je dosao
pod stub, poceo je da skida kragnu i kravatu. Ja sam htio da mu
pomognem, jer se tesko otkopcavala, ali mi je rekao: "Nije potrebno, sam
cu!" Drugi je bio mrsav, Misko Jovanovic. I on je bio sasvim pribran.
Treci je, Danilo Ilic, kao najkrivlji, bio posljednji. I on je bio vrlo
miran i sabran. Jedan od ove trojice - ne sjecam se koji - rekao mi je:
"Molim vas samo da me dugo ne mucite!" Rekao sam mu: "Ne brinite, ja sam
pecen u svom zanatu, nece sve ni sekundu trajati!"
Na pitanje da li su nesto govorili protiv Austrije, dzelat je odgovorio:
"Kako da ne! Ja sam to bolje cuo nego drugi, jer su dobosi lupali.
Klicali su protiv Austrije, i to vrlo zivo! Sta bi drugo i moglo biti,
ta oni su ubili nasega cara i mrzili su Austro-Ugarsku. Ja vam ovdje,
kao Austrijanac koji voli svog vladara, kazem da hrabrijih i smirenijih
delinkvenata u mojoj praksi nisam imao..."
Drzanje osudenih na gubilistu silno je zabrinulo vlast u Sarajevu,
narocito glavnog policijskog isljednika Viktora Ivasjuka. Oni su se
zapravo plasili da bi, poput groba Bogdana Zerajica, humke trojice
objesenih mogle da postanu mjesto hodocasca "mladobosanaca". Zato je
sarajevski Okruzni sud, protivno vazecem zakonu o pravu porodica
umorenih da same obave sahranu, naredio da to policija ucini tajno. (Za
nocnu sahranu kod sarajevskog sela Nahoreva saznao je slucajno, od
jednog mlinara, Ilicev profesor crtanja Manojlo Krnic i o tome, iza
Prvog svjetskog rata, obavijestio novu vlast, prim. aut.)

Krvnikove bijele rukavice

O dzelatu Zajfertu nema potpunijih biografskih podataka. (Rijec
"dzelat", prema B. Klaicu, dolazi od turskog gėlatė, gellrd i znaci
krvnik.) Veoma zanimljive pojedinosti o njegovom izgledu i mentalnom
sklopu ostavio nam je izvjesni Milorad M. Kostic, "zakleti tumac i
perovoda C(arskog) i K(raljevskog) tvrdavskog suda u Krakovu". Na
Cetinje je dosao 1916. godine, "odmah po kapitulaciji kralja Nikole".
Kostic je odatle, skupa sa drugim sudskim vojnim osobljem privremeno,
radi vjesanja "pobunjenih Vesovica", bio prebacen u Kolasin. O Zajfertu
biljezi i ovo: "Pred nas je stupio stari gospodin u tamnom odelu i
polucilinderu, pogrbljenih leda. Levu ruku drzao je podbocenu u
slabinama. Njegovo crveno lice, prosarano modrim zilicama, sa mnogo bora
i pega, podsecalo je na fizionomiju alkoholicara. U desnoj ruci je
starac drzao koznati kofercic i rukavice.
- Cast mi se predstaviti... - rece, pruzajuci ruku oberlajtnantu dr
Eberlu - Zajfert, dzelat C. i K. vlade u Sarajevu.
Dok se Zajfert sa mnom rukovao, dr Eberl je brisao ruku o straznji deo
pantalona.
- Ne bojte se nista, gospodine dobrovoljce - povika mi Zajfert u sali,
kad je primetio da uzmicem. - Nisam ja za svakoga strasan. Samo vrsim
svoju duznost, kao svi ostali sluzbenici. Pri tome, imam manje udela u
smrti kaznjenika nego sudije, koje su donele doticnu presudu (...) Jer,
verujte da je moje saucesce spram onih, koji po nesreci postaju moji
pacijenti, iskreno i duboko. Uvek se staram - nastavi krvnik - da cin
vesanja izvedem na najhumaniji i najbrzi nacin. Vrsim to uvek svecano, u
crnom odelu i belim rukavicama, jer odajem postu tragicnom momentu
nasilnog umiranja. Moj novi sistem vesanja mnogo je bolji od starog, na
vesalima u vidu velikog slova 'G'. Smrt sada nastupa u sekundi! Nikad ne
zaboravljam da upozorim kaznjenika na ovu cinjenicu, pre nego pristupim
justifikaciji... A sad, pogledajte moje ruke (...) Da, gospodo, one
drhcu. Ipak, za mene su najtezi trenuci kada moram pristupiti vesanju
politickih krivaca, sto sada, u vreme rata, nije retka pojava... Ali,
nikada necu moci da zaboravim vesanje trojice sudionika u atentatu na
Blazenopocivseg Prestolonasljednika Franca Ferdinanda i njegovu prejasnu
suprugu, Sofiju. To su bili najtezi casovi u mom zivotu.
- Gospodine Zajferte, dakle, vi ste bili taj koji ste obesili
atentatore?! - upade dr Eberle, tek da nesto kaze.
- Nazalost - odvrati dzelat - tako je! Narocito ce mi ostati u secanju
jedan od njih, pokojni ucitelj Cubrilovic. Njegov lik vazda ce mi
lebdeti pred ocima. Verujte, gospodo, to nije bio covek, to je bio
svetac. Sam je prisao vesalima, sam skinuo kragnu, sam sebi namakao omcu
na vrat, veleci da mi prasta svoju smrt..."
Dodajmo, na kraju ove ispovijesti jednog dzelata, i ovaj njen dio: "U
privatnom zivotu dobar sam otac, kao i svi ostali familijarni ljudi.
Volim svoju djecu. Jednoga sina dacu na tehniku u Bec. Inace, u svojim
slobodnim casovima sviram citru. Cak i komponujem. Vi ne slutite koliko
se mene muzika doimlje. Od kompozitora volim najvise Suberta i
Sopena..."

Tragicni srpski zaborav

Kostic nam je ostavio i druge, zaista veoma zanimljive, detalje o
prilikama u okupiranoj Crnoj Gori i njenim ljudima.
Selo i seljaci pruzali su, naravno, tuznu i sumornu sliku.
- Nikada necu zaboraviti - nastavlja Kostic - prizore odrpanih seljaka,
njihovih zena i dece, zivih skeleta, s velikim groznicavim ocima, vidane
po cestama (dzadama) koje vode iz prestonice. Za mizernu nadnicu i
pregrst kukuruznog brasna, tucali su kamen od ranog jutra do veceri,
podnoseci stojicki sve strahote rata, pa i te najgore - bolest i glad. A
sivi pejsaz okoline, sa Lovcenom u pozadini, samo je pojacavao opsti
utisak bede i potlacenosti...
Kao svedoci, pozivani su u sudnicu, pored drugih, i ministar Plamenac,
general Becir(ovic), dr Iliskovic, zatim neke ugledne gospode. Jednoga
dana ukazala se na sudu i markantna figura serdara Janka Vukotica,
generalisimusa crnogorske vojske. Povod je bio proces protiv bosanskih
dezertera (iz austrijske vojske, prim. aut.) Gavre i Vase Puhala i Gavre
Eleza, poreklom iz rogatickog kraja (...) Preveo sam serdarov odgovor dr
Eberlu, kako sam umeo. No serdar nije bio zadovoljan mojim prevodom pa
sam ponovo morao da tumacim isti odgovor, ali ovoga puta rec po rec.
(Serdar Janko je bio apsolvent Vise vojne akademije u Vinernojstatu kod
Beca, sigurno je odlicno vladao njemackim jezikom, ali, kako navodi
Kostic, "nije hteo da odgovara na jeziku neprijateljske vojske".)
Serdarova izjava o nevinosti dvojice Puhala i Eleza za sud je bila samo
formalna stvar, a ni "dezerteri" nisu molili za milost. Naprotiv. Na
smrt osudeni Gavro Puhalo, na primjer, pred streljackim vodom je,
razdrljivsi svoja snazna prsa, doviknuo vojnicima: "Pucajte!" I odmah
bio pokosen hicima.
Zasto je "perovoda" Kostic, a zatim i dzelat, upucen u Kolasin?
- Vojni guverneman naime - objasnjava Kostic - izvesten je bio znatno
ranije (...) da se medu oficirima bivse crnogorske vojske i
inteligencijom sprema ustanak. Imao bi za cilj izazvati paniku medu
okupacionim cetama, a zatim omoguciti ustasama (tadasnji naziv za
ustanike, prim. aut.) spoj preko Albanije sa Antantinom vojskom. Kao
pokretac i organizator pobune vazio je general (Radomir, prim. aut.)
Vesovic. Da spreci ovu akciju u samom zacetku, vojni guverneman preduze
korake da se sve nepouzdane muskarce, sposobne za oruzje, internira u
koncentracione logore u Madarskoj. Prirodno da bi prvi na red dosao
general Vesovic...
Nastavak ove grozomorne price je sljedeci. Okupaciona vlast je odmah
uzela za taoce Vesovicevog oca i brata. Ukoliko se general za deset dana
ne preda, njih ceka neumitna smrt na vjesalima! Brat Milan, pariski
student prava, nije htio da potpise nijedan protokol o saslusanju: prvo
se pravdao neznanjem njemackog jezika, a kada je tekst preveden, odbacio
ga je kao "obicnu konstrukciju". Dotle su Kolasinci uporno vjerovali u
cudo: da ce "Vesovic, sa 'iljadu druga', napasti austrijsku posadu i
osloboditi taoce.
- Cudo se - zapisuje Kostic - nije desilo. Oko deset casova, pred
kapijom sudskog zatvora postrojen je bataljon vojnika, pod strogom
ratnom spremom... Uskoro potom, straze su izvele Milana Vesovica. Bio je
taman u licu, neobrijan... Kada je ugledao toliku vojsku oko sebe, mladi
Vesovic se stresao, promeniv se u licu. Ali se munjevito pribrao.
Primetili smo da je odjedared digao glavu visoko, i ponosno se isprsio.
Kao pravi Vasojevic, tragican i uzvisen u svojoj zanosnoj mladosti...
Tamo ga je nestrpljivo cekao stari gospodin Zajfert, u crnom odelu,
polucilinderu i belim rukavicama, kao pravi dzentlmen.
Vesanju nisam hteo da prisustvujem. Cuo sam kasnije da je mladi pravnik
junacki umro. Poslednje reci su mu bile: "Austrija je pocela rat s
vesanjem, a svrsice tako da ce i nju, najzad, obesiti!"
Sljedeceg dana objesena su petorica Crnogoraca, medu njima kapetan
Redzic i mladi pjesnik Sava Radulovic. Zajfert ga je "velikodusno"
okrenuo na drugu stranu, da ne gleda vjesanje kapetana Redzica.
- Leseve petorice objesenih - zakljucuje Kostic svoje sjecanje - skinuli
su nakon deset minuta... Grudi leseva su se dizale, a vazduh, s
krkljanjem, izlazio iz usta. "Zivi!?" - povikah svom drugu, kada sam to
primetio.
- Ah, ne, gospodo! To sto cujete sada, to je zaostali vazduh u alveolama
pluca, koji trazi puta navan... - upozorio nas je dzelat.
Srbi su ubrzo (takvi su Srbi!) zaboravili na "humanost" velikog "mestra
od vjesala" Alojza Zajferta: imenovan je za dzelata i u novoj drzavi,
Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, 1918. Doduse, ne zadugo, ali, ipak,
imenovan!

(Kraj) 


                                       Serbian News Network - SNN
                                           [EMAIL PROTECTED]
                                        http://www.antic.org/

Reply via email to