|
by
 Datum: 02 februar 2003. g.
Upozorenje:Ukoliko
ste ovu poruku dobili gre�kom ili vi�e ne �elite da dobijate nove informacije i
tekstove sa ARTEL GEOPOLITIKA pritisnite [EMAIL PROTECTED] i u rubrici
"subject" napi�ite "unsubscribe".
OBLACI NAD BUDUCNOSCU
KOSMONAUTIKE
Moskva, 02. februara 2003. g. (Moskva, RIA “Novosti”) Bio sam u situaciji da u Americi, i zajedno sa Amerikom, prezivim tragediju “Ccelendzera” 1986. godine. Tada je uzrok nacionalne tuge bio defekt u gumenom zaptivku, koji kosta svega par dolara. Niko jos ne zna sta je primoralo ssatl “Kolumbija” da se raspadne na komadice na visini od 60 hiljada 900 metara iznad nivoa mora i pri brzini koja za 18 puta premasuje brzinu zvuka. Mozda je u pitanju udarac po levom krilu parcciccem izolacije od gorivnih rezervoara prilikom uzletanja 16. januara, ili pak opiljka termickih ploca, sto je i ranije pogadjalo ssatlove. A mozda nije ni jedno, ni drugo, vec nesto trece, nepoznato. U svakom slucaju - ako to moze sluziti kao uteha – nije u pitanju teroristicki akt. U trenutku nesrece “Kolumbija” se nalazila izvan dometa raketa “zemlja-vazduh”. Prisustvo na ssatlu Izraelca primoralo je da se stvori takav pancir bebednosti za misiju STS-107 – kako je naucno nazvan taj let – da je svaka diverzija na zemlji bila iskljucena. Pa ipak, ne moze se kazati da tragedija nije dosla sa Zemlje. Cak i vrhunska tehnologija je podlozzna ljuskim slabostima – starenju i premoru. Ssatlovi su bili projektovani pre cetiri decenije, a to je vise nego staracki uzrast za konstrukcije od metala. Ako je po ljudskim merilima “Ccelendzer” otisao kao tinejdzer, “Kolumbija” je otisla kao starica. Razgovor o neophodnosti zamene ssatlova necim savremenijim vodjen je u NASA poslednjih 10-15 godina. Nisu ih zemenili. Manjkalo je finansijskih sredstava, a i politicke zainteresovanosti na vrhu, u Vasingtonu. Doduse, i NASA je ignorisala upozorenja onih koji su letove ssatla smatrali sve opasnijim. I zaista, od 113 lansiranja dva su zavrsena smrcu. To govori o krajnje visokom, u sustini, nedopustivom stepenu rizika u americkoj pilotiranoj astronautici, ako se poredi sa statistikom svakodnevnice. Po tim istim normama covek koji dnevno dva puta seda za volan – odlazeci na posao i vracajuci se s posla – ne bi doziveo ni do kraja drugog meseca. Upozoravali su i eksperti. Jos u aprilu prosle godine Riccard Blumberg, bivsi predsednik Komiteta za bezbednost u avijaciji i kosmonautici, javno je upozorio na priblizavanje nesrece. “Tokom svih godina rada nikada se nisam brinuo za bezbednost satlova kao danas”, - otvoreno je kazao on. Sa strahom su docekivali svako novo lansiranje i sami saradnici NASA. Kako saznaje londonski “Observer”, u leto prosle godine Beloj kuci obratio se sa pismom jedan od odgovornih inzenjera NASA. Njegov zahtev bio je kategorican: obustaviti letove ssatlova dok ne bude ispitan celokupni sistem njihove bezbednosti. Zloslutni glas niko nije oslusnuo. Razlog za prividnu ravnodusnost bio je isti: relativno tanak budzet NASA. Zasto mastati o reviziji sistema bezbednosti, tim pre o zameni ssatlova nekakvim novim vidom kosmickog transporta, ako nema para ni za podmladjivanje kadrova nacionalne aerokosmicke agencije. Kao rezultat toga, broj inzenjera starijih od 60 godina u NASA je dvostruko veci nego tridesetogodisnjaka. Nezavisno od uzrasta mnogi od njih su ubedjeni da se nad americkom astronautikom, i uopste nad medjunarodnom pilotiranom kosmonautikom, nadvijaju crni oblaci. U pitanju je i sama njena buducnost. Ssatlovi su igrali ulogu linijskih autobusa, kojim su putovale na posao posade Medjunarodne kosmicke stanice. Sada je taj autopark zatvoren minimum na dve godine. U svakom slucaju, takav rok je bio potreban za istragu o katastrofi “Ccelendzera”. Ko ce od sada brinuti o ljudima na MKS, i o samoj MKS? Uglavnom Rusija sa njenim pouzdanim, ali, na zalost, manje nosivim od americkih ssatlova, brodovima “Sojuz”. Uz maksimalno angazovanje Moskve medjunarodna stanica se moze naci u situaciji gladnog pustinjaka na nenaseljenom ostrvu. Ispostvilo se, takodje, da ssatlovi nisu igrali samo ulogu teretnjaka, nego i guraca. Pirlikom svakog svog leta na MKS oni su je podizali na visu orbitu. Sada ce se tim znacajnim poslom pozabaviti ruski brodovi, u datom slucaju – “Progresi”. Bilo bi dobro kada bi tih brodova bilo vise. Medjutim, novi “Progres” moze sici sa trake najmanje za dve godine. Ukoliko u tom roku stanica sama ne padne sa orbite, nju mogu baciti kao parce nepotrebnog metala, kakvih tusta i tma luta u kosmosu. Pri drugacijem razvoju dogadjaja Rusija bi mogla da, dok snage i paznja NASA budu angazovane na istrazivanju uzroka katastrofe, povrati sebi vodecu ulogu u istrazivanju kosmosa. Medjutim, kako glasi engelska izreka, to zvci previse lepo da bi bilo istinito. Secam se, zzalost za “Ccelendzerom” bila je drugacija. Tada je eksplozija kosmickog broda na startu izazvala zaprepascujuce jedinstvo Amerike. Ljudi su osecali svoju sposobnost da osecaju bol citavog sveta, da prezivljavaju tragediju kao jedinstvena, nepodeljena nacija. Kao da iza nije bilo ni Vijetnama, ni Votergejta. Danas se taj efekat jedinstva skoro ne oseca. Posle 11. septembra zemlja je umnogome postala moralni monolit. Dalje se i ne moze monolitizovati. Amerikanci kao da su ocvrsli, naucili da dozivljavaju tugu stisnutih zuba, a to znaci, sa aspekta posmatraca sa strane, mirnije. Ljudi shvataju da njihova zemlja zivi u stanju rata. A gde je rat – tamo su neizbezne zrtve, cak ako glavni neprijatelj s ovim nema nikakve veze. Ma koliko mi ubedjivali sami sebe da je kosmonautika odavno vec postala cista nauka, ona ipak nije otisla iz velike politike. Svako lansiranje ssatla – sada vec, istina, u manjoj meri nego pre – predstavljalo je trenutak trijumfa americke tehnologije, a u izvesnom smislu i americke maste nad ostalim svetom. Amerikanci kao da su se krisom osvrtali oko sebe “Jesu li videli svi narodi? Jesu li primetili taj najnoviji trijumf naseg visetonskog tehnoloskog cuda? Tako treba!” Tokom poslednjih dana SAD je narocito bila neophodna nova potvrda svoje moci i odlucnosti, pored ostalog i iz kosmosa. Na taj zadatak je usmeravala i poruka predsednika Dzordza Bussa naciji, njegovi susreti sa italijanskim i britanskim premijerima. Predstojece izlaganje drzavnog sekretara Kolina Pauela u Savetu bezbednosti sa razoblicavanjem smrtne opasnosti koja, toboze, dolazi od Iraka, treba da predstavlja vrhunac kampanje, pozvane da svetu dokaze da su pozicije SAD cvrste kao nikada. Amerika sve vidi, o svemu brine, na sve je spremna. Mozda ce najnovija tragedija primorati mnoge Amerikance da se zamisle. ARTEL GEOPOLITIKA je
privatan, nezavisan i nelukrativan web site koji se izdra�ava od volonterskog
rada nekolicine entuzijasta.
Ukoliko vam se informacije koje ARTEL
GEOPOLITIKA objavljuje dopadaju bili bismo zahvalni da nas
podr�ite bilo kojom finansijskom kontribucijom ili kroz
reklamiranje na na�em web site-u. Va�a
pomo� bi�e upotrebljena za jo� kvalitetnije selektiranje informacija,
njihovo br�e postavljanje na site i, �to smatramo mo�da i
najva�nijim, prevodjenje najkvalitetnijih tekstova i na druge
jezike.
Za dinarske uplate: ARTEL- Eksimbanka- Beograd, �iro ra�un br. 170-253-31
Za devizne uplate: ARTEL- Eksimbanka- Beograd, devizna partija br.
27227 |
Title: Message
