|
|
, 6. februar
2003.
![]()
**************
Ostaju otisci prstiju
Tek sad se ne zna ko koga. Ako moze Trinidad i Tobago, ako moze Sao Tome i Principe, ako moze Iljf i Petrov, ako moze Ortega I Gaset, sto ne bi mogla Srbija i Srna Gora. Za tri godine covek ce se navici. Taman kad se navikne - Srbija ce postati drzava. Kao Crna Gora i ostali normalan svet.
Proglasenje novog balkanskog cuda gotovo se poklopilo sa jednom prilicno nezgodnom odlukom Medjunarodnog suda pravde. Zgodnija se, istini za volju, nije ni mogla ocekivati. Kakve god strucnjake unajmila, Srbija nikad nece dokazati da je na njenoj teritoriji ratovao ma i jedan vojnik bratske Bosne i Hercegovine ili bratske Hrvatske. Dragi susedi, pak, imaju bezbroj dokaza da su nasi sokolovi klali, palili i rusili od Dalja do Bijeljine, Zvornika, Foce, Trebinja, Konavala, Knina, Benkovca, Prijedora itd. Tokom bratskih ratova gradjanin Srbije nijednog trenutka nije bio ugrozen od vojnika susednih zemalja. Zlo je moglo da ga zadesi samo od domacih bandi koje su, nakon krvavog senlucenja po komsiluku, povremeno trazile zabavu i u otadzbini. Ako to domaci sudovi jos nisu saznali, oni napolju jesu.
Ime se moze promeniti i deset i trideset puta. Otisci prstiju stoje svuda gde su ostavljeni. S te strane gledano, jos jedno prekrstavanje nista nece promeniti. O tome zorno svedoci drug Sarovic, koji javno ne priznaje drzavu kojoj je na celu. Posto ga njegova Bosna i Hercegovina sigurno ne placa da radi protiv njenih interesa, moglo bi se pretpostaviti da ga placa neko drugi. Mozda bas onaj ko je placao bosanske i hrvatske Srbe da se bore protiv sopstvenih drzava. Koliko god Sarovica imala, Bosna i Hercegovina jeste i bice drzava.
Srbija je svakako imala nekih razloga da finansira privatne ustanke Gorana Hadzica, Paspalja, Martica, Karadzica, Buhe (onog, ne ovog) i slicnih. Da su bili privatni nema sumnje, jer vecina njihovih sunarodnika u njihovim drzavama od njih nije imala nikakve koristi. Otud nema niceg normalnijeg nego da pocinilac plati stetu, mada je ona vecim delom nenadoknadiva.
Da je pravda savrsenija, stetu bi platili sami pocinioci: oni koji su bili na vlasti ovde i oni koji su im sluzili tamo. Posto je ona nesavrsena, Sarovic je na vlasti kao da je bio najveci bosanskohercegovacki patriota, Mladic i Karadzic su na sigurnom. Cenu ce placati, godinama, prognanici i njihovi potomci, te gradjani Srbije i njihovi potomci.
Sluteci da dolazi vreme placanja racuna, jedan od hiljada laznih junaka rezervisao je kartu za Hag. Ako vec ima da se plati, lakse je u gospodskom svetu nego ovde. Tu coveka koknu pre nego sto objasni da je rodoljub. Tamo mu sude godinama i na kraju ljubazno odrezu dozivotnu robiju. Kome se zivi dozivotno, bira Hag.
Stvaranje nove drzave bice od neke koristi samo ako ona vremenom postane makar toliko normalna da se u njoj zlocinci ne ubijaju kao psi po ulicama vec da se svakom ljudski sudi. Nova drzava, ako je doista nova i ako joj je stalo da postane drzava, prethodno bi morala da se odredi prema zlocinima i zlocincima iz Slobinog vremena. Oni koji su ovde ziveli od devedesetprve platili su deo cene. Ostatak ce otplacivati jos dugo. Otplacivace, medjutim, i oni cija jedina krivica je u tome sto su njihovi potomci.
Micuna, Djindjica ili Svilanovica niko napolju ne gleda kao lopuze. Vlasnike pasosa SRJ, ma kako se privremeno zvala, i dalje s puno razloga gledaju (bar) kao bivse logorske cuvare. Nova drzava bila je potrebna ne zbog njenih tvoraca, vec zbog njenih gradjana. Ne zbog novog imena, vec zbog cistih racuna.
Kostunicina Jugoslavija nije se odrekla Slobinog nasledja niti je priznavala njegove dugove. Kostunica najbolje zna zasto nije dosao na svecanu sahranu drzave ciji predsednik je postao ne zbog svog svetonazora, vec zato sto su ljudi posle zaraze verovali u isceljenje. Ako je Srbija i Crna Gora nova drzava, sto pre ce morati da uradi neke neprijatne, ali neodlozne poslove. Ne vredi cekati da se neko treci izvinjava Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini za pobijene ljude, spaljene kuce i opljackana imanja. Razumni su jos tada upozoravali da ce slanje vojske van granica Srbije puno kostati. Oni su tada bili u manjini. Sad im preostaje da zajedno sa tadasnjom vecinom vide sta sa sobom i sta sa susedima.
Srbija ne moze preziveti kao drzava koja se ponosi ratnim pohodima preko Dunava i Drine. Sta god mislili o Milu Djukanovicu, on se javno izvinio za nedela nekih Crnogoraca i nije mu pala kruna s glave. Kostunica se nikom nije izvinjavao i nikakvu krunu zasluzio nije. Kao i Dobrica, on je bio predsednik. Nije se udostojio da dodje na njen pokop. Mozda mu je opet vazniji Sarovic.
Ne mora covek da cita ni Bibliju ni Ustavnu povelju ni Povelju Ujedinjenih nacija. Mora da se drzi nekih nacela ako hoce da ostane covek i da mu deca budu ljudi. Ne moze se biti covek ako se ljudsko bice unizi u ropsku bezdusnost (amorfnost, rekli bi umniji) SDS, DSS, SPS, SRS.
Jedan Voja je pobegao. Drugi bezi. Mi koji ostajemo imamo pravo na Srbiju. Ne njihovu, vec nasu. Ljudsku. Ne jednom, vec sada.
