Cosic, Tadic i
Ekmecic
O KRAJU JUGOSLAVIJE |
Dobrica Cosic: Kraj jedne politicke
epohe
lako ce nas pretvoriti u novo
gubiliste
Na ovoj sahrani posmrtnih ostataka
Jugoslavije, meni se cuti. Ali se na povratku sa sahrane govori o
pokojniku.
U srpskoj knjizevnosti, i u svim jugoslovenskim
knjizevnostima druge polovine 20. veka, ja sam najvise pisao protiv
nacionalizma, o jugoslovenstvu i Jugoslaviji; najvise je branio; najranije
posumnjao u njenu trajnost; zalagao se za stvaranje jugoslovenske
reformisticke opozicije u cilju njenog spasavanja; prvi u Srbiji predlozio
opsti jugoslovenski referendum, na kome bi se proverila politicka volja
gradjana da li zele da zive u Jugoslaviji i u kakvoj drzavi zele da zive,
cime bi se izbegao gradjanski rat; iz moralnih i patriotskih pobuda,
prihvatio sam se duznosti prvog predsednika Savezne Republike Jugoslavije
s namerom da delam na okoncanju gradjanskog rata u Bosni i Hrvatskoj,
izvodjenju zemlje iz medjunarodne blokade, ustavnom i drustveno-politickom
preuredjenju te drzave, pa politickim pucem u parlamentu bio smenjen i
onemogucen da ispunim ocekivanja naroda Srbije i Crne Gore... S takvom
biografijom nemam pravo samo cutanjem da propratim tragican kraj jedne
politicke epohe u bivstvovanju srpskog naroda. Zato, nadam se, poslednji
put pisem o Jugoslaviji.
Citavim 19. vekom, krvlju i verom, srpski
narod je spremao svoje konacno oslobodjenje i ujedinjenje. Trebalo je
poraziti dve velike imperijalne sile, osmanlijsku i habsbursku carevinu,
da bi se ostvarila zajednicka drzava Juznih Slovena i srpski narod ziveo u
jednoj drzavi. Citavo dvadeseto stolece utroseno je na stvaranje i rusenje
Jugoslavije, u cemu je, osobito na njenom kraju, odlucujuce ucestvovala
Evropa.
A Jugoslavija je na Jugoistoku Evrope bila drzava sa najvisim
politickim znacajem. Njena uloga u borbi protiv fasizma i staljinizma, i
uloga koju je imala u pokretu nesvrstanih u „hladnom ratu", cinili su tu
drzavu vrlo znacajnom za Evropu i svet. Ali, ne radi se samo o kraju
Jugoslavije, cije se rusenje dokoncava, rusenje potpomognuto od Nemacke i
njenih sledbenika devedesetih godina; radi se o realnom kraju svake
autohtone drzave srpskog naroda u ovoj istorijskoj etapi.
Istorijsko
bezumlje
Za stvaranje drzave Juznih Slovena,
za njenu odbranu i njeno rusenje, palo je u oba svetska rata i u ratovima
vodjenim od 1991. godine, vise od dva miliona ljudi. Najvise
Srba.
Imamo li sada pravo da kazemo da je stvaranje Jugoslavije bilo
kobna greska srpskih politicara i srpskog monarha u Prvom svetskom ratu?
Imamo li pravo na zakljucak da je Jugoslavija bila zabluda srpskog naroda
i onih delova hrvatskog i slovenackog naroda koji su verovali u smisao
njene odbrane i socijalne i politicke promene u Drugom svetskom ratu?
Imamo li pravo da tvrdimo da je srpski narod stvaranjem i odbranom
Jugoslavije izgubio citavo stolece - istorijsko vreme koje je izgubljeno
za svagda?
Imamo pravo! Imamo pravo i na jos bolnije i poraznije
zakljucke.
Stotinama hiljada Srba spaljena je kuca; razorena porodica;
prekinuta zivotna profesija i karijera; izgubljena imovina, zavicaj, svoje
groblje... I nije takva samo srpska sudbina. Mnogo je unesrecenih ljudi iz
drugih naroda koji su ziveli u Jugoslaviji. Stotine hiljada, milioni ljudi
potamneli su od patnje u poslednjoj deceniji 20. veka. Oplavila ih je i
mrznja; sa mrznjom ocajanje, beznadje i nagon za osvetom. Ako bilo ko u
Evropi i bilo zbog cega zapocne rat, bivse jugoslovenske zemlje lako se
mogu pretvoriti u novo gubiliste. Poslednji ratovi na jugoslovenskom tlu
ostavili su korene i motive za njihovu obnovu. Jer, nepravedan i
okupacijski mir, koji je uspostavljen na Balkanu, moze biti uzrok svakome
sukobu i ratu. Nada da se stvaranjem Evropske unije konacno stupa u epohu
trajnog mira, nova je zabluda dok postoji NATO pakt i dok se silom i
diktatima hegemona sveta uspostavljaju drzavno-politicka ustrojstva
narodima. Svet, u njemu Evropa, u Evropi i mi, narodi nekadasnje
Jugoslavije, stupamo u neizvesnu buducnost.
Konacan nestanak
Jugoslavije nije samo istorijska prekretnica u trajanju srpskog naroda.
Bitne posledice istorijskih zbivanja na tlu nekadasnje Jugoslavije pri
kraju 20. veka i nestanak Jugoslavije sa evropske karte, mi savremenici ne
mozemo da sagledamo; te bitne posledice mozda ce se ispoljiti tek na
polovini ili na kraju 21. veka. Mi savremenici ne vidimo i ne znamo
stvarni istorijski i evropski znacaj i stvaranja i propasti Jugoslavije.
Moze se dogoditi da narodi njeni rusitelji najteze plate svoje poslednje
nacionalne i drzavne pobede; moze se dogoditi da neki njeni rusitelji i
nestanu sa etnicke i politicke mape Evrope. Jer, integracija malih sa
velikim, pogotovo u savremenoj civilizaciji, sadrzi imanentnu mogucnost
topljenja malih.
Nestanak Jugoslavije nije bio jedino moguci ishod
njenog postojanja. Stvaranjem Jugoslavije i njenom obnovom i odbranom,
pored teskih ideoloskih zabluda i pogresnih drzavno-pravnih pretpostavki,
upravljao je i istorijski razum srpskog, hrvatskog i slovenackog naroda;
razaranjem Jugoslavije upravljalo je samo istorijsko i nacionalno
bezumlje. Ako nismo mogli da zivimo zajedno uprkos tolikim
medjuzavisnostima i u zapocetim procesima evropske integracije, mogli smo
da se razidjemo mirnim putem i uvazavanjem prava drugome koja prisvajamo
za sebe. Mi smo se medjusobno ubijali i u poslednjim ratovima za tudje
interese. Ratovima od 1991. do 1995. upravljali su nacionalni separatizmi
i sovinizmi, ali su njima upravljale i velike sile, kako su to cinile i u
ratovima citavog 20. veka.
Za nestanak Savezne Republike Jugoslavije,
zajednicke drzave Srbije i Crne Gore, mora se to u ovom trenutku reci,
odgovorne su politicke vodje Srbije i Crne Gore, koji su 1992. godine na
titoistickim osnovama zasnovali Saveznu Republiku Jugoslaviju. Kao njen
prvi predsednik, ja sam odmah uvideo da ta drzava ne moze da funkcionise
bez temeljne ustavne reforme kojom bi se gradjanska ravnopravnost
pretpostavila drzavnim suverenitetima republika. Za takvu, stvarno
demokratsku, efikasnu, modernu i jeftinu drzavu, nisu bile raspolozene
beogradske i podgoricke, socijalisticke, partokratske vodje. Crnogorsko
drzavoborstvo i separatizam, utemeljeni na Kominterninim, titoistickim
ideologemama i retrogradnim tradicijama, podsticani i opravdavani
vlastoljubljem srbijanskog autokrate, postali su i ostali glavni rusioci
Savezne Republike Jugoslavije. Crnogorski separatisti i dukljanski
sovinisti razorili su duhovno i politicko bice crnogorskog naroda, odrekli
se korenskih tradicija i njegosevskog etosa i omogucili stranim faktorima
komandnu ulogu u unutrasnjim poslovima nase zemlje, uslovili zivot naroda
inostranim baksisem, prizvali cinovnike Evropske unije da nas prisilno,
diktatima, primoraju na zivot u nekakvoj „originalnoj" drzavnoj tvorevini
- politickom provizorijumu, cije ce zakone ispisati stranci, „eksperti",
da bi se ostvarila nekakva „harmonizacija" nepomirljivih, sa stanovista
zdravog razuma besmislenih suprotnosti, proizaslih iz crnogorskog
secesionizma, antisrpstva i funkcionerskog profiterstva. Diktiranjem
Ustavne povelje i stvaranjem uslovne, virtualne drzave Srbija i Crna Gora,
Evropska unija nije izrazavala svoj demokratizam, nego volju i nameru da
na Balkanu ne postoji autohtona i suverena drzava srpskog naroda.
Nisu
„visoki predstavnici" Evropske unije napravili kompromis sa radikalnim
crnogorskim separatistima, nego su ovi isli u susret politickoj koncepciji
Evropske unije o preuredjenju Balkana. Da je Evropska unija imala interes
da se na teritoriji Srbije i Crne Gore stvori normalna, funkcionalna,
moderna drzava, ona bi taj interes lako ostvarila i ne bi joj
predstavljala nikakvu ozbiljnu prepreku arheoloska ideologija crnogorskih
„lidera". Crnogorski separatizam odgovara kratkorocnim interesima i
vizijama Balkana Briselske kancelarije, isto onako kako je slovenacki i
hrvatski separatizam odgovarao trijumfalistickim koncepcijama Kolove i
Genserove Nemacke i njenih tadasnjih sledbenika.
Naglasavanjem odgovornosti crnogorskog rezima za razbijanje
Savezne Republike Jugoslavije kao zajednicke drzave Srbije i Crne Gore,
nije mi namera da umanjim odgovornost srbijanskog rezima za propast SR
Jugoslavije. Milosevicev i DJukanovicev rezim su simbioticke politicke
tvorevine, o cemu sam dosta pisao.
Postojao kraci
put
Sumnjam da se moze smatrati dalekovidim
drzavotvorstvo sadasnjih srpskih drzavnika, njihovo prihvatanje Ustavne
povelje u verziji podgorickih secesionista i „visokog predstavnika
Evropske unije". Cini mi se da je postojao kraci i demokratskiji put
Srbije do Evropske unije, a bilo bi i izvesnije njeno nastojanje da
stabilizuje balkanski prostor.
Crnogorskim uslovljavanjem vazenja i
postojanja poveljske „drzave" Srbija i Crna Gora, srpski narod u celini,
opet i dalje, gubi istorijsko vreme za konacno drzavno konstituisanje,
ekonomski i civilizacijski razvoj i neuslovljeno ujedinjavanje s
Evropom.
Ali, moze se i mora se bez fatalistickog pesimizma razmisljati
o nasoj sudbini; Srbija i Crna Gora nisu prvi put na rubu istorijskog
ponora. Moze se i mora sada misliti iz „glave cijeloga naroda" i delati za
opstanak i boljitak onom zivotonosnom snagom koja jos nije potrosena.
U
ovoj sahrani Jugoslavije, ja u dusi stajem uz one ljude koji imaju razumnu
nadu da se uprkos svemu moze stvoriti drzava Srbije i Crne Gore sposobna
da sacuva duhovni identitet i stvaralacki potencijal naroda i opstane u
savremenoj civilizaciji i Evropskoj uniji.
6. februar
2003.
|
