|
Kapetan Dragan Haška ispovest Noć u sobi 102 "Uoči svedočenja nisam oka sklopio. Sto puta sam sebi ponovio: govori samo istinu i sve će biti u redu. Znao sam da sam čist, a, opet, drhtao sam. Upao sam u igru sa mnogo zamki i prepreka, svestan da ugled koji sam stekao za ovih četrdeset osam godina može da se raspline kao mehur od sapunice" Tu noć pred svedočenje pred Haškim tribunalom, kao svedok optužbe na suđenju Slobodanu Miloševiću, Kapetan Dragan dugo neće moći da zaboravi. Bio je sam i uplašen. Kao nikada pre toga. Palio je cigaretu za cigaretom, šetao po mekom tepihu koji je prigušivao korake, pojačavajući tu tešku sudbonosnu tišinu koja je ispunjavala svaki delić prostora u kome se nalazio i gotovo bolno ga ometala da jasno misli i predvidi šta će mu doneti taj sutrašnji, možda najvažniji dan u njegovom životu.
I tu prvu bitku u restoranu je bez reči dobio. Ova sutrašnja pred Tribunalom, osećao je to svim svojim instinktima koji ga nikada nisu varali, bila je nešto što je stvaralo ledene trnce koji su mu klizili uz kičmu. Bila je nešto što nikada pre u životu nije doživeo. Nešto sa čime mora da se suoči dok ga radar u glavi stalno opominje: pazi, to je bitka rečima. Takve bitke nisi vodio. Tu si amater. A svi oko tebe iskusni profesionalci. Tu veštinu ratovanja ne poznaješ. Zato pazi na reči. One su razornije i mogu da povrede više od svih bombi i granata. Pogrešna reč i bitka je izgubljena. Šesta kutija cigareta – Te noći nisam oka sklopio – seća se svih detalja Kapetan Dragan kome se, posle povratka iz Haga, u pogledu jasno vide i tragovi onoga što je tamo doživeo i preživeo. - Bio sam, u stvari, ljut na sebe zbog straha koji me je tako nekontrolisano ščepao. Hiljadu puta sam sebi glasno ponovio: govori samo ono što znaš, govori istinu i sve će biti u redu. Za sve što kažeš moraš imati pokriće. Za svako slovo, za svaku zapetu. Ovde se mala greška ili namerna laž meri decenijama robije. To je, ipak, najmoćniji sud na svetu. Veći od njega je samo Savet bezbednosti. Zato budi iskren do kraja. Možeš ti to. Ali, opet bunile su me mnoge stvari o kojima nisam ni razmišljao pre ove noći. Stotinu puta sam sebi postavio pitanje: zašto sam pristao da svedočim. I imao sam odgovor. Neću da svojim unucima ostavim genocidno nasleđe. Zločin je, po mom mišljenju, individualna stvar i svako ko ga je činio treba za to da odgovara.
S druge strane, pak, te noći mnoge su mi stvari prolazile kroz glavu. Sa Miloševićem sam u sukobu dvanaest godina. Čak nisam hteo ni da ručam s njim. Ako ga napadnem, biću proglašen izdajnikom. Ako ga branim, kazaće: to je njegov čovek. A ja sam 6. oktobra digao oružje na njega kada sam ušao u Studio B i Carinu. Probao sam te noći da se setim svega. Svakog detalja rata u Krajini. Hiljadu slika mi je prolazilo kroz glavu. Ali me je bunio taj strah. Znao sam da sam čist, a drhtim. Nikada takav osećaj pre nisam doživeo. Mislim da sam otvorio šestu kutiju cigareta kada je dan počeo da se pomalja kroz hotelske zavese. Još nešto, čega će biti svestan tek po povratku, unosilo je te noći nemir u Kapetana Dragana. Bila je to preteća poruka koju je, pred sam put u Hag, primio preko mobilnog telefona. Glasila je: "Zašto si mi smestio otkaz u DB-u". U potpisu Ruska ruža. Prva asocijacija bila je: Legija. Ali, Kep je odmah odbacio tu pomisao. Legija, prvo, nikada ne bi slao takvu poruku, a, drugo, bila je sasvim neodređena, daleko od duha čoveka koji je, navodno, poslao. Kep je, naravno, obavestio nadležne službe, a tužilaštvo Tribunala mu je odmah ponudilo potpunu zaštitu, što je on odmah odbio. Ali, istražujući preko svojih veza poreklo poruke, došao je do toga da je taj broj samo jedan od 58 brojeva telefona registrovan na jedno žensko ime u Beogradu. I, naravno, rodila se sumnja: da li je tužilaštvo Tribunala, šaljući ovakvu poruku ("Ubeđen sam da su je oni poslali", kaže Kep), želelo da krijući identitet svedoka brojem B-73, spreči Miloševića da se dobro pripremi za odbranu i unakrsno ispitivanje. I to će mu biti jasno tek na pretresu, ali je te noći nemir u njega unosilo mnogo nelogičnosti koje su se tu dešavale, a on nije u tom času umeo da ih prepozna i uoči. – Znao sam samo da sam uključen u igru u kojoj je mnogo zamki i prepreka i da sve što sam od ugleda stekao za ovih mojih četrdeset i osam godina može da se raspline kao mehur sapunice. Sam sa sobom
Setio se Vračara i Šumatovačke ulice gde je rođen. I Ljubinke Žikić, upravnice Doma za decu bez roditelja, gde je proveo svoj dobar deo ranog detinjstva. Setio se i majke i sirotinje u kojoj su živeli, kao i dana kada je njega i sestru majka odvela u Dom, a kod sebe zadržala samo najmlađeg sina. Setio se i dana kada je majka ponovo došla po njega i sestru u Dom da svi zajedno odu u daleku Australiju i budu opet porodica. Setio se svojih brakova sa Nemicom, Australijankom i Mađaricom i svoja tri sina koji danas imaju četrnaest, dvadeset dve i dvadeset šest godina i s kojima se redovno čuje. Baš kao što se čuje s majkom, bratom i sestrom koji i danas žive u Australiji. Setio se patriotizma svog brata koji je, kada je počeo rat u Krajini, prodao sve u Australiji i došao da mu pomogne i bude uz njega kada je teško. Baš kao što se jasno seća kako su on i njegovi prijatelji skupljali novac za kartu njegovom bratu da se vrati u Australiju jer je ovde ostao bez ičega. Sve te slike su mu, te napete i najduže noći u njegovom životu, prolazile kroz glavu u toploj i jezivo tihoj hotelskoj sobi 102 na prvom spratu hotela. Nedostajali su mu svi ti likovi koji su mu defilovali pred očima. Dao bi, mislio je, pola života da čuje jedan prijateljski glas, da opet čuje Ljubinku koju voli kao rođenu majku i koja i danas, mada u osamdesetim, predstavlja sivu eminenciju njegovog Fonda. Ta žena, koja je na hiljade dece izvela na svoj put, umela bi da otera strah i nervozu koji su rasli u njemu. Kada je čovek u zatvorenom prostoru, on mašta o prostranstvima i horizontu. Tako je i Kep te noći opet svojim avionom prelazio Atlantik. I svojom jedrilicom sekao talase okeana. Setio se i sletanja u Rijeku. I svojih mezimica Monike i Maje kojima je on i otac i majka i brine o njima od njihove treće godine. One su polu Hrvatice, roditelji su im stradali u ratu, a njega često zovu tata. Svašta čoveku pada na pamet kad pusti mislima da same smenjuju jedna drugu. Pisalo se da je Kapetan Dragan izmišljena ličnost. Da je čovek bez identiteta. Da postoji, u stvari, tek od časa kada se pojavio u Krajini. Setio se i svog poznatog odgovora na pitanje: ko je, zapravo, Kapetan Dragan. "Ako vam kažem, moraću da vas ubijem". I svojih terena za golf se setio. I gitare. Prijatelja, igranja s medvedom Knindžom u zoološkom vrtu... Toliko je bilo važno te noći telefon da zazvoni. I verovatno bi, da su Kepovi prijatelji mogli i da naslute koliko je te noći legendarni Kapetan Dragan uplašen i sam sa sobom. Na tri metra od Miloševića
Milošević je sedeo na tri metra od mene. Mislio sam: napašće moje angažovanje 6. oktobra. A, opet, video sam dok sam dolazio u Tribunal, mnoge unproforce koji su te 1991. bili u Krajini. I bilo mi je lakše. Oni su veoma dobro znali šta sam ja tamo radio i bio sam srećan što su tu. Slobodan Milošević je bio crven u licu i činilo mi se ljut. U početku uopšte nisam shvatio da li napada mene ili njih. Jer sva ta pompa suda zbunjuje. Znaš da je armija ljudi sve istražila, da znaju sve, da ne smeš da lažeš jer si pod zakletvom, a, opet, ljudski strepiš da nekom neodmerenom ili pogrešnom rečju nekome ne slomiš vrat. Tek u sudnici sam shvatio da to definitivno nije moj teren. Jer, bilo mi je gore nego u ratu. U isto vreme slušaš dva jezika, motriš na finese, da li se tačno prevodi... Za vreme pauze odlazio sam u posebnu odaju. Tu sam mogao da se odmorim, čak i prilegnem, dobijem posluženje ili šta već hoću. Na raspolaganju su mi asistenti ako mi bilo šta zatreba. Kada je došao red na famozno pitanje: ko je stvorio paravojne formacije, rekao sam da su svi bili pod kontrolom vojske, policije i rukovodstva Krajine. A onda i pitanje o tajnom radu srpske tajne službe na području Krajine. Pitanje mi se učinilo besmislenim, ali sam odgovorio da je sasvim normalno da tajne službe tajno i rade, jer su tajne. Da su javne, radile bi javno. Uopšte nisam shvatio šta su tim hteli da postignu. Sve tajne službe šalju svoje ljude u druge zemlje. Zašto Srbija ne bi slala svoje ljude u Krajinu, u tom času još jugoslovensku teritoriju, gde se dešavaju izuzetno sudbonosni događaji za zemlju. Ledeni ispraćaj Kapetan Dragan kaže da je i pored svega najjači utisak na njega ostavio sudija Mej. – Zbog njega i ukupnog ponašanja ostalih sudija mnogo sam manje skeptičan prema Tribunalu u Hagu nego što sam bio pre odlaska – objašnjava Kapetan Dragan. - Taj čovek me je zaista fascinirao. Jer, sudija Mej je apsolutno pozitivan lik. Svojim intervencijama nepristrasno je štitio i mene i Miloševića od brojnih zamki koje je spremilo tužilaštvo. Ja sam tog čoveka tri dana gledao u oči i u njima nisam video ni pristrasnost ni želju da se nešto zataška ili zabašuri. Naprotiv u njegovim očima sam video veliko iskustvo i želju da se sve sporno razjasni do kraja, pa na bilo čiju štetu ili korist to išlo. Mislim da ga je ljudski bilo sramota kada sam pred Tribunalom rekao da su mi prisluškivali telefon kada sam razgovarao sa Frenkijem dvadesetak sekundi tek da ga pitam da li gleda suđenje i da ga pitam kako je. Posle toga je Mej odmah prekinuo suđenje. Ispraćaj iz Haga je, opisuje Kapetan Dragan, bio leden. Svi iz tužilaštva su bili veoma ljuti. – To sam shvatio još u sudnici. Nisu mi ništa rekli, ali sam im video poglede koje su mi upućivali. Na kraju me je pozvao Džefri Najs i hladno saopštio da od tog časa tužilaštvo sa mnom neće više imati nikakvih kontakata. I spustio slušalicu. Ja sam posle ručka spakovao stvari, uzeo pasoš sa recepcije, platio račun i otišao. Niko me nije ispratio. Naravno, novac za hotelske troškove sam dobio od Tribunala. Na putu ka aerodromu na stubovima mostova neko je sprejom ispisao grafite. Bila su to četiri ocila okrenuta jedno ka drugome. Tek kada je avion uzleteo, znao sam da je s Hagom, što se mene tiče, sve završeno. Samo ona nervoza i neki neracionalni strah još kao da čuče u meni. Valjda se tako osećaju svi koji stanu pred ovaj sud jer su učestvovali u ratu što se desio na ovim našim prostorima, a nije morao da se desi. Pa čak, i kada se pred Tribunalom pojavljuju samo kao svedoci. |
Jovan ANTONIJEVIĆ
Snimio Gradimir VIŠNJIĆ
