[www.ANTIC.org] =?iso-8859-2?Q?Biljana_Plav=B9i=E6:_Ram_za_tuznu_pricu?=

[Miroslav Antic]

Title: Message

 

 

BROJ 56 3. 3. 2003.

 

 

 

 

http://www.patriotmagazin.com/media/0006.htm

Sa zapadne tribine: Ram za tužnu priču Ljudi se mere po tome šta ostavljaju iza sebe. Biljana Plavšić ostavlja iz sebe pustoš i štetu. Pogodbom na sudu u kojoj je lažno posvedočila da je srpsko rukovodstvo u Bosni SISTEMATSKI proterivalo druge narode i da smo "dopustili sebi da budemo zločinci", Biljana Plavšić je postala oružje masovnog razaranja srpskog korpusa, ne samo u svom zavičaju nego i preko Drine i drugde piše: Dejan Lukić Britanski dramski pisac i holivudski scenaristra R. C. Šerif ostavio je iza sebe, pre nego što je umro sredinom sedamdesetih godina pošlog veka, satirični roman, neku vrstu futurističke fantazije koju je naslovio Hopkinsov manuskript. Priča počinje negde u dvedeset trećem veku ili još kasnije. Cela Evropa zbrisana je sa zemlje dejstvom nekog nepoznatog fenomena, njenu istoriju prekrio je mrkli mrak. Neki arheolozi iz Abisinije, najrazvijenije zemlje tog vremena, otkrivaju da je Evropa nekada bila kolevka briljantne civilizacije: nakon što su pronašli neke spomenike i natpise u kamenu, uspevaju da rekonstruišu neke od jezika koji su vladali Evropom, latinski i engleski, na primer. Odgonetanjem pronađenih inskripcija ustanovljavaju, tako, da je neki Cezar svojevremeno bio osvojio Galiju i britanska ostrva. Arheološka misija koja odlazi u Englesku donosi mali kamen koji se brižno čuva u državnom muzeju u Adis Abebi. Naučnici posle dugih analiza ustanovljavaju da na njemu piše: "Pelham (mesto u Engleskoj) pet milja". Ekipe arheologa odlaze u istraživačke pohode i jedna od misija otkopava termos-bocu u kojoj se nalazi manuskript, dnevnik izvesnog gospodina Hopkinsa, pisan u dvadesetom veku. Hopkins je, ustanovljava se, očigledno bio engleski džentlmen koji se bavio biznisom odgajanja peradi. Živeo je u centru Londona i bio član nekoliko klubova i Kraljevskog društva prijatelja Meseca. Najezda skakavaca Jednog dana gospodin Hopkins bio je pozvan na zatvoreni sastanak Društva da bi mu bila poverena ultratajna informacija: iz nekih neustanovljenih razloga, Zemljin satelit Mesec otkačio se iz svoje orbite, juri prema planeti Zemlji i pašće u Atlantik. Da bi se izbegla panika, narodu neće biti saopštena vest. Hopkins, stoji dalje zapisano, nije promenio ništa od svojih dnevnih običaja, ali je počeo da piše dnevnik. U kritičnoj noći otišao je, kao i obično, u krevet u deset sati. Idućeg jutra pogledao je kroz prozor i ugledao u svom dvorištu jahtu koju je, najverovatnije, katapultirao orijaški talas prouzrokovan padom Meseca u Atlantik. Posle doručka seo je za pisaći sto i počeo da piše pismo uredniku londonskog Tajmsa žaleći se na neprijatnost i upozoravajući da Vlada mora odmah da odšlepa jahtu iz njegovog vrta, u kome običava da pije popodnevni čaj. Iz beležaka dalje saznajemo da je Zapad ušao u teške međusobne sukobe oko vlasništva nad retkim metalima pronađenim u Mesečevoj kori. U međuvremenu – kako stoji u dnevniku – muslimanski teolog iz Indije pobunio je osiromašene mase protiv kolonijalnih i imperijalističkih eksploatatora. Dotični organizuje marš na neprijatelja – bogate zemlje Zapada. Milijarde ljudi iz Azije, sa Srednjeg istoka i iz Afrike kreću u invaziju na Evropu i kao skakavci pustoše sve na svom putu. A zatim, ogađeni hladnom i odbojnom klimom, odlaze nazad u svoju postojbinu. Streljanje sumnjom Za priču koju bih da ispričam nije simbolički presudno što je veliki islamski ulema Abu Ala al Mavdudi indo-pakistanskog porekla i što su preci Homejnija Pakistanci. Mavdudi i Homejni su bili propovednici islama koji treba jednog dana da preplavi svet kao skakavci iz Hopkinsovog manuskripta. Za priču koju pričam važniji je manuskript otkopan pet, možda i deset hiljada godina posle Hopkinsovog: usled neke kataklizmičke vasionske katastrofe gotovo celo kopno Evrope potopio je okean. Ostalo je samo nekoliko ostrva. Među njima i uski pojas uz more na kome je nekada bio Portugal. U mestu Kabo da Roka, najzapadnijoj tački nekadašnje Evrope, slučajno je, dva metra ispod zemlje, pronađena termos-boca koju je more posle kataklizme bilo izbacilo na kopno. U termosu je bio smotak tekstova koje je nekada neko pustio u vodu da doplovi kao svedočanstvo o narodu koji je živeo u području Balkana. Hartija je bila oštećena vremenom, blatom i vodom. U jednom smotku u kojem se govori o nekom tamošnjem srpskom plemenu nađen je novinski tekst sledeće sadržine, objavljen u tamošnjem listu Patriot: "Čitam u londonskom Independentu od 17. januara 2003. vest pod naslovom: Upozorenje onima što pomažu Karadžića. 'Svako onaj ko bude pomagao Radovana Karadžića, bosanskog srpskog lidera, da izbegne hapšenje, biće suočen sa zabranom viza i zamrzavanjem pologa u bankama. Zvaničnici prete da će imenovati desetine političara, biznismena i drugih za koje veruju da pomažu Karadžiću da ostane na slobodi. A izvesna gospođa Sonja Pastuović, portparol visokog predstavnika, ohrabruje kako mera neće pogoditi građane, nego će biti usmerena ka ljudima na koje se SUMNJA da su uključeni u mrežu za skrivanje Karadžića. Znači li to da u demokratiji koju hoće da nam uteraju sumnja već znači presudu? Kada Pedi posumnja – sve se zamrzne. Pedi je bivši vođa britanskih liberala, pa ako je ovo tačno što mi oči vide i uši čuju, naprasno brijem glavu, oblačim se u Darkera i kandidujem za Skinheda. Pišem pristupnicu u Hajdarove nacisoidne Tirolce. Već sam se pokrstio u Talibana, La Ilaha ile Lah. Klanjam dovu sa Mula Omarom. Upisujem se lično u Bin Ladena. Maksuz selam Sadamu Huseinu. Navedeni je veći demokrata od liberala koji streljaju sumnjom."' Pustoš i šteta U oštećenoj termos-boci pronađen je i teško čitljiv smotak koji se odnosi na nekakvu presudu izrečenu u februara 2003. godine nekoj gospođi po imenu Biljana Plavšić. Razabira se da je reč o visokom sudu nekog jezuitskog reda, a da je osuđena bila prva kaluđerica u manastiru nekog velikog i omiljenog igumana. Digla se protiv njega i prešla u drugu veru. Pre nego što se pokrstila u jezuitske zilote, optužena je od nove vere za greh pripadništva jeretičkom plemenu Srba, što je bilo dovoljno da joj se zapreti tamnicom. U strahu, da izbegne vatru, pokajala se za grehe koje nije počinila, planirala sa kartuzijanskom jezuitkinjom Medlin Olbrajt i kardinalom Vestendorpom da dođu glave Velikom Igumanu i izruče ga Inkviziciji. Na kraju izjavila je pred velikom porotom Inkvizicije za svoje da su narod blasfemije i zločina. Njeni jezuiti su joj se zbog toga škrto odužili, nije bačena u vatru, dobila je samo jedanaest godina. U jednom teško čitljivom segmentu teksta stoji: "Ljudi se mere po tome šta ostavljaju iza sebe. Biljana Plavšić ostavlja iz sebe pustoš i štetu. Pogodbom na sudu u kojoj je lažno posvedočila da je srpsko rukovodstvo u Bosni SISTEMATSKI proterivalo druge narode i da smo 'dopustili sebi da budemo zločinci', Biljana Plavšić je postala oružje masovnog razaranja srpskog korpusa, ne samo u svom zavičaju nego i preko Drine i drugde. Kada haški inkvizitori budu presuđivali ostalim Srbima: Krajišniku, Galiću, Miloševiću, Šešelju, pogodba Biljane Plavšić sa Mefistom biće njihova kasetna bomba. Presedan koji je tako neoprezno, tako neosnovano, bezobzirno i tako nemoralno isporučila sudu jeste magnum crimen. A šta je konac priče: jedanaest godina tamnice, koje su svakom vremešnom čoveku isto što i doživotna robija." Ovde smotak prestaje da bude čitljiv. Na jednom mestu se samo može razumeti da Velikog Igumana Inkvizicija nije nikada uhvatila; da ga je čuvala i opevala njegova mnogobrojna pastva; da je doživeo duboku starost i umro prirodnom smrću. I da je proglašen za sveca i velikomučenika. Za osuđenicu se ne saznaje koliko je i gde ležala godine tamnice. I kako je skončala. Samo se na kraju smotka pojavljuje neko ime, Vuk Branković. Ne zna se o kome je reč i da li joj je to neka svojta.

***********