Kazna za kajanje
Posle izricanja presude Plavšićeva nije htela ni da se
pozdravi sa svojim američkim advokatima, koji joj očigledno nisu ni
približno pomogli da shvati šta je čeka
Biljana Plavšić je
učinila sve da se njen slučaj što pre završi pred Tribunalom u Hagu, ali
je, kad se ponovo vratila u svoj ševeningenski “apartman” uoči izricanja
presude i ugledala na krevetu džemper koji je zaboravila prošlog puta,
shvatila da kraj još nije na vidiku. Kako za NIN prenosi bliska joj osoba,
dve spojene ćelije, koje su je dočekale užasom već poznate domaće
zatvorske atmosfere, više od svih kontakata sa tužiocima, sudijama i
advokatima, podsetile su je da ono što je čeka neće nimalo ličiti na
blagotvorno pokajanje, na kojem oni koji su naklonjeni Tribunalu naročito
insistiraju. I zaista, kad joj je u prošli četvrtak izrečena presuda kojom
se osuđuje na 11 godina zatvora, Biljana Plavšić ju je saslušala bez
ispoljavanja emocija, gotovo ne trepnuvši. U komentarima presude,
pojedinci bliski Tribunalu primetili su tu ledenu masku koja se nikako ne
uklapa u gest pokajanja i međuetničkog pomirenja. S druge strane, osoba
bliska Biljani Plavšić kaže da je ona i tada ostala dosledna sebi, nije
htela da pokaže slabost, ali je bila u šoku. Naime,
ona je, na osnovu nečijih uveravanja, očekivala kaznu od pet godina. Posle
izricanja presude Plavšićeva nije htela ni da se pozdravi sa svojim
američkim advokatima, koji joj očigledno nisu ni približno pomogli da
shvati šta je čeka, iako su kod nje u Beogradu proveli sedam dana uoči
odlaska u Hag.
Olakšavajuće okolnosti
Bivša predsednica Republike Srpske, u skladu sa sporazumom sa Tužilaštvom,
2. oktobra prošle godine priznala je svoju krivicu za progon stanovništva
na verskoj, rasnoj i političkoj osnovi i to u okviru “zločinačkog
poduhvata” na kojem su od 1. jula 1991. godine radili Slobodan Milošević,
Radovan Karadžić, Momčilo Krajišnik, Ratko Mladić i drugi. Plavšićeva je
time pod svoju odgovornost podvela progon, zatvaranje i ubistva nesrpskog
stanovništva u 37 opština u BiH do decembra 1992, i to uz asistenciju JNA,
srpske policije i paravojnih formacija, koje su počinile brojne zločine, a
sve pod finansijskom i strategijskom brigom Slobodana Miloševića. Iako su
joj skinute ostale tačke optužbe (jedna od njih je i optužba za genocid),
pravnici 3. tačku po kojoj je Plavšićeva priznala krivicu u žargonu
nazivaju “malim genocidom”.
Tribunal, pred kojim je Plavšićeva za sada jedini visoki politički
funkcioner koji je priznao krivicu i osuđen je, u svom pravilniku navodi
da je “značajna saradnja optuženog sa tužiocem jedina olakšavajuća
okolnost”. Prilikom izricanja presude predsedavajući veća sudija Ričard
Mej naveo je još nekoliko olakšavajućih okolnosti, na kojima je u
obrazloženju presude zapravo i insistirao: priznanje krivice i prihvatanje
odgovornosti, kajanje, dobrovoljnu predaju, ulogu u postdejstonskoj RS,
raniji dobar karakter (ma šta to značilo pred međunarodnim krivičnim
sudom) i životnu dob.
Ipak,
Plavšićeva je praktično dobila moguću doživotnu robiju. Iako direktor za
međunarodno pravo “Hjuman rajts voča” Ričard Diker smatra da će presuda
bivšoj predsednici Republike Srpske Biljani Plavšić “biti poruka građanima
RS i Srbije da Tribunal, koji je smatran za antisrpski, donosi i blaže
presude”, njegovu izjavu Srbi su dočekali kao vrhunac cinizma. S druge
strane, bošnjački funkcioneri u Sarajevu zgranuti su blagošću
kazne.
Bivši visoki predstavnik
međunarodne zajednice u BiH Karl Bilt takođe je dao oštru izjavu povodom
visine izrečene kazne. On je najverovatnije ispravno procenio da ova
odluka neće inspirisati optužene da se sami predaju Tribunalu, kao i da je
sada najsrećnija osoba Radovan Karadžić, jer je “upravo gospođa Plavšić
pomogla međunarodnoj zajednici da njega uklone sa vlasti u RS i na taj
način otvorila put za nešto demokratskije snage”.
Treba podsetiti da je švedski
diplomata Karl Bilt bio prvi visoki predstavnik međunarodne zajednice koji
je posle Dejtonskog sporazuma dobio težak zadatak da obezbedi uslove za
primenu mirovnog sporazuma u BiH. U RS naišao je na tvrd zid nepoverenja i
odbijanja, a kada je u Plavšićevoj prepoznao osobu sa kojom se bar moglo
razgovarati i koja je pri tome bila dovoljno hrabra da se suprotstavi
opstrukciji Dejtonskog sporazuma i kriminalu koji se vezivao za vrhove
SDS, mogao je sa sigurnošću da kaže da je u svojoj misiji uspeo. Svoju
ličnu i zahvalnost međunarodne zajednice ispoljio je lobiranjem da
Plavšićeva kaznu izdržava u Švedskoj, koja je poznata po blažem tretmanu i
načinu izdržavanja kazne.
Bivša
predsednica RS biće zadržana u pritvoru dok ne bude odlučeno gde će
izdržavati jedanaestogodišnju zatvorsku kaznu, ukoliko u roku od 30 dana
neka od strana ne uloži žalbu na prvostepenu presudu. Što se tiče
pomirenja, efekti su do sada beznačajni, a što se tiče žalbe, za sada se
pouzdano zna da je Plavšićeva, revoltirana visinom kazne, odlučila da se
bori za njeno smanjenje, čak možda i da otpusti dvojicu američkih
advokata. Iako je do isteka roka za žalbu ostalo još dvadesetak dana, ipak
je neizvesno da li će Plavšićeva ostati pri toj odluci. Iako je u njenom
slučaju napravljeno nekoliko presedana, procenjuje se da, ukoliko se bude
žalila, više neće moći da boravi u svom stanu u Beogradu, što znači da bi
pritiske Tribunala da svedoči u drugim procesima dočekala u Ševeningenu,
gde su se mnogi, pa i ona, već slomili. Verovatno bi došlo u pitanje i
izdržavanje kazne u državi sa liberalnijim kaznenim režimom, a proces bi
znatno bio produžen.
Početkom
januara ove godine, sudija u procesu Milomiru Stakiću, optuženom za
genocid u opštini Prijedor, izdao je obavezujući nalog da se Plavšićeva
pojavi kao svedok u tom procesu. Iako se ovaj slučaj, u odnosu na proces
Miloševiću, Krajišniku ili eventualnim suđenjima Karadžiću i Mladiću
smatra manje važnim, on u stvari pokazuje pravac kojim će “slučaj
priznanja krivice” ići.
Zanimljivo je da se ni u presudi niti u njenom
priznanju ne navode detalji za koje je Plavšićeva
optužena. Profesor međunarodnog javnog prava na Pravnom
fakultetu u Beogradu Milan Paunović ocenjuje da je za krivično-pravne
pojmove kontinentalnog prava potpuno neshvatljivo da se postižu nagodbe
karakteristične za anglosaksonski pravni sistem, a u vezi s krivičnim
delima kao što su genocid, ratni zločini i zločini protiv čovečnosti. “Sve
to ima prizvuk koji je za svako krivično pravosuđe pomalo nakazan i koji u
budućnosti može da odnese prevagu u međunarodnom krivičnom sudstvu da se
na takve slučajeve posmatra kao na precedentno pravo, koje se navodno već
ustalilo u međunarodnom krivičnom sudstvu”. Što znači da će ovakakav
pravni postupak dovesti do toga da će Sud, kada procesuira druge optužene
iz tog “zločinačkog poduhvata”, moći da se poziva na presudu Biljani
Plavšić kao na utvrđenu
činjenicu.
Gde je istina
Iz
nevladinih zapadnih krugova, koji smatraju da je priznanje krivice Biljane
Plavšić nemerljiv doprinos pomirenju u BiH, ipak je stiglo upozorenje da
su sudije propustile priliku da u obrazloženju presude ukažu da Plavšićeva
nije dovoljno doprinela razrešavanju zločina, što bi se moglo postići
svedočenjem na procesima ostalim optuženima, naročito, za sada, Slobodanu
Miloševiću.
Negirajući efekte
priznanja zločina na pomirenje, Paunović naglašava da je upravo ovakav
proces, kad su u pitanju međunarodna krivična dela, poguban za utvrđivanje
istine i činjeničnog stanja, što bi trebalo da bude zadatak svakog suda.
“Takvim delovanjem Sud dozvoljava da izjava ili uopšte priznanje neke
osobe, koja je možda psihički slomljena, postane validna činjenica za
izricanje presude.”
Kako je
decidno navedeno u Pravilniku Tribunala, o tome da li je saradnja optužene
osobe sa tužiocem bila značajna, ocenjuje se na osnovu kvantiteta i
kvaliteta informacija koje ta osoba pruža. Tužilaštvo je u slučaju Biljane
Plavšić kategorično tvrdilo da takve saradnje nije bilo. Verovatno je zbog
toga i traženo da kazna bude između 15 i 25 godina. Ipak, posao Karle del
Ponte je u slučaju Biljane Plavšić okončan. Sudsko veće, ukoliko proceni
da je neophodno, optuženu može pod pretnjom dodatne sedmogodišnje kazne
ili isplate visokog novčanog iznosa pozvati kao svedoka u nekom drugom
procesu. Što se mora nije teško, pogotovu što je Plavšićeva ubeđena da u
slučaju Milošević ne bi bila svedok od koristi. U “slučaju Krajišnik” bila
bi dovedena u pat poziciju, ali to bi, s obzirom na njihove od početka
loše odnose, bilo “više od igre”.
BILJANA MITRINOVIĆ |
