|
Znameniti SrbiSrpski umetnici XX veka pripadaju nacionalnom ali i evropskom miljeu. U njihovim, ovde predstavljenim, delima ispoljen je, pored ostalih vrednosti, i "ekspresionizam boje" Likovi sa izložbe "Portreti u delima članova SANU" žive prošlosti ne pripadaju samo Srpskoj akademiji nauka i umetnosti niti ovoj tematskoj izložbi, pa stoga odmah valja reći da su trajan oslonac misaonog bića ovog naroda, njegovih naučnih, umetničkih i književnih ideja i ostvarenja. Pred izloženim kultnim portretima osećamo ne samo duboko poštovanje već i jednu vrstu moralnog uporišta, koje nam je sada, tako oslabelim, i te kako potrebno. U ovoj galeriji znamenitih Srba najstariji je mudri Dositej koga je, prema verodostojnom portretu, isklesao u mramoru Petar Ubavkić 1833. godine, a tu su i bronzani Vuk, delo Đorđa-Đoke Jovanovića i bronzani Njegoš Ivana Meštrovića. Prva izdanja knjiga ovih velikana, štampana u Beču, bila su nadahnuće srpskoj kulturi tokom protekla dva stoleća, a to će biti i na vjeki. I ovi istorijski portreti spomenici su njihove besmrtnosti. Pri pomenu Đoke Jovanovića treba se zaustaviti pred njegovim plaketama - malim portretima velikih umova - darovitih naučnika i pisaca: Sime Lozanića, Bogdana Popovića, Jovana Žujovića, Mihaila Mike Petrovića, Jovana Cvijića, Pavla Popovića, Ive Andrića. I vajar Sreten Stojanović, autor je Andrićevog portreta ali i portreta Milana Rakića i Milutina Milankovića. Prvorazredna dela Plejadi istorijskih likova pripadaju i slike Uroša Predića, portreti njegovih savremenika, najuglednijih članova i časnika Srpske akademije nauka i umetnosti: Brane Petronijevića, Stojana Novakovića, Ksenije Atanasijević, Jovana Cvijića, Slobodana Jovanovića, Aleksandra Belića, kao i portret Milutina Milankovića, delo Paje Jovanovića. Iz najsažetijeg osvrta jasno se vidi da izložba ima kulturno-istorijski smisao. Ovo se, naravno, odnosi samo na prvi deo izložbene postavke, ali naglašavam da su ovi portreti, slikani u maniru akademskog realizma, prvorazredna umetnička dela, među kojima se ističe Predićev Stojan Novaković. U drugom delu izložbe, obimnijem po broju eksponata, očekuju nas radovi mlađih umetnika u kojima je novi likovno-estetski poriv smenio akademsko shvatanje o "zvaničnom" ili klasičnom portretu. To je epoha moderne srpske umetnosti, blistavi period između dva svetska rata, kao i njen nastavak u drugoj polovini XX veka, stilski raznovrsniji i tematski razuđeniji. U isto vreme, to je i doticaj nekoliko generacija umetnika, što se ispoljilo i na pedagoškom planu. Nije na odmet podsetiti da je "u klasi" Milana Milovanovića odrastala Zora Petrović, a da je u klasi Zore Petrović učio Radomir Reljić. Poznato je i to da se umetnik modernog vremena tek povremeno vraća portretnom slikarstvu. Za njega je portret isto što i mrtva priroda, cveće, pejsaž ili enterijer jer potiče iz njemu svojstvene likovne ideje. Tako, na primer, Portret violinistkinje Marije Mihajlović Peđe Milosavljevića sadrži u sebi i cveće i mrtvu prirodu, a naslikan je i enterijer. Otuda je u ovu izložbenu postavku s razlogom uvrštena slika "Junak ide gorama" Mladena Srbinovića, ali i "Verglaš" njegovog, negda, profesora Nedeljka Gvozdenovića. Ove bi slike našle mesto i na izložbi koja bi nosila naziv "žanr scene", što samo znači da je njihovo portretsko sasvim relativno. I autoportreti su pre likovni rukopis autora nego njegov lik. Naime, u moderno shvaćenom portretu i autoportretu i prividno realno je drugorazredno, efemerno. Spontano nadahnuće Srpski umetnici XX veka pripadaju nacionalnom ali i evropskom umetničkom miljeu. U njihovim ovde predstavljenim delima ispoljen je, pored ostalih vrednosti, i "ekspresionizam boje", kako bi to rekao Miodrag B. Protić. A kao pandan, kolorizmu, izloženi su crteži i studije (ponekad i slučajno sačuvane skice) u kojima se otkriva lepota i svežina spontanog poetskog nadahnuća. Ovo je, dakle, koliko značajna toliko i uzbudljiva izložba. Postoji mišljenje da izložba neće podstaći veću radoznalost publike budući da su neki od ovih portreta ranije izlagani. Ipak, ostao sam u uverenju da će se posetioci radovati ponovnom susretu sa dragim "poznanicima", ovo tim pre jer se sada prvi put izlažu u okviru tematske izložbe. Ukoliko prihvatimo da je ovo uslovno rečeno, jedan vid stalne postavke, onda će u tom slučaju i njena zamisao biti drugačije sagledana. A kada se jednog dana, nadam se u bliskoj budućnosti, Akademiji vrate njene davno oduzete zgrade, darovi dobrotvora, i kada se napravi raspored njenih instituta, onda će se u ovoj palati, verujem, naći sale za stalnu postavku Muzeuma Srpske akademije nauka i umetnosti sa izabranim delima njene Galerije, Biblioteke, Arhiva. I tako, ova izložba tiho najavljuje ideju o tom Muzeumu. Dinko DAVIDOV |
