Desimir Tosic, svedok
epohe
Za Srbe je propast Jugoslavije dosla potpuno neocekivano
Rodjen 1920. Desimir Tosic je svedok svih Jugoslavija, svedok velikih ideologija, ali i mnogih srpskih zabluda o kojima otvoreno govori ma koliko istine ponekad bile bolne. Njegov vidik ne zamagljuju ideoloske dogme. Za coveka impozantne biografije, prepoznatljive i kontinuirane demokratske orijentacije, koji je pre neki dan proslavio "jubilej" - sest decenija od kada ga je uhapsio Gestapo u Beogradu 1943. godine, zaista se moze reci da je svedok epohe u punom smislu te reci. U emigraciji Tosic je ucestvovao u osnivanju Demokratske alternative 1963, a 1976. objavljuje teze o demokratskoj evoluciji u Jugoslaviji. Objavio je niz knjiga, eseja i clanaka politicko - socioloske problematike, a posebno se izdvajaju njegovi radovi o jugoslovenskim pitanjima, posebno srpskim. U emigraciji je jedan od osnivaca mesecnog glasila Nasa rec i biblioteke "Nase delo". U zemlju se vratio 1990.
Bio je potpredsednik Demokratske stranke i savezni poslanik. Za predsednika Evropskog pokreta u Srbiji izabran je 1996. Trenutno je potpredsednik Demokratskog centra. Sa gospodinom Tosicem razgovaramo o srpskoj stvarnosti, istorijskim zabludama, i sansama da geografsku pripadnost Evropi potvrdimo politicki i ekonomski.
- Evropska unija je jedan od najvecih istorijskih uspeha. Narodi i drzave koji su ratovali vekovima dosli su do jedne spasonosne ideje koja svoje izvoriste ima u prosvecenoj filozofiji. Nas pocetni greh je u tome sto nismo primetili sta se to desava pred nasim vratima. Titov rezim je imao ekonomske aranzmane sa Zapadom, a tamo su smatrali da smo mi prvi kandidati za Evropsku zajednicu jer bilo je nekih oblika i nacina ponasanja u Titovoj Jugoslaviji koji su se duboko razlikovali od sovjetskog sistema, bez obzira na strukturalnu istovetnost: jednopartijski sistem, politicka policija i komunisticka ideologija koju sam ja prozvao politickom veronaukom. Ali, nama su jedino bili bitni trgovacki aranzmani, privilegije, to da se nasa junetina, recimo, pojavi u Nemackoj, nase vino ili mineralna voda "Karadjordje" u Engleskoj. Nismo videli radjanje snazne ekonomsko - politicke zajednice.
Za Srbe je propast Jugoslavije dosla potpuno neocekivano jer mi smo od 1918. u nju bili potpuno sigurni. I posle 1945. bili smo sigurni, tako da je u nasoj svesti nestanak Jugoslavije mogao da dodje samo "s neba". Bili smo toliko uvereni u nase "teorije" i u nas "pragmatizam", a to se odnosi i na Aleksandrovu Jugoslaviju za koju su svi znali da je to zemlja sa velikom problemima: tesko nacionalno pitanje, licni rezim, diktatura. Prema tome, i Srbi i nesrbi su lako nasli opravdanje za njenu propast. Komunisti su nas pola veka zasipali objasnjenjima da je propala jer nije bilo reseno nacionalno pitanje. Za razliku od Titove Jugoslavije, Aleksandrova nije bila ideologizovana pa je izostalo cudjenje kako se tako "lepa" zemlja raspala? Nestanak titoisticke Jugoslavije je mnogo ozbiljniji problem. Ljudi koji to danas ignorisu ili minimalizuju prave gresku prema sebi samima.
U toj zemlji na delu je bila depolitizacija organizovana kroz jednopartijski sistem i u isti mah davanje utopije za realnu politiku kroz parolu "bratstvo - jedinstvo". Tacno je da je bilo mesovitih brakova i da se jedan stratum u drustvu osecao jugoslovenski, ali to sa kolektivima nije imalo nikakvih dodirnih tacaka. Tamo je tinjala 1941. godina. Mi ni 1990. nismo imali ozbiljne ljude koji su znali nesto od istorije.
Sta se desilo da Srbi koji su bili stari saveznici Zapada s njim odjednom dodju u sukob koji se reflektuje cak i na mentalnom planu?
- U Srbiji je jasna tendencija da se istorija ne poznaje i ne zeli da se upozna, ali u isti mah se feljtonisticki prodaju politicke i istorijske burgije, da upotrebim jedan vulgaran izraz i ogroman deo naroda veruje u to. Sa slomom Jugoslavije doslo je i do propasti onih starih ocekivanja iz 1918. i 1945. da ce Zapad biti na nasoj strani. Mi odjednom otkrivamo da nije. Elita koja je prozivela taj slom nasih ideala iz komunizma prebacila se u nacionalizam, a publika se povela za tom strasnom ksenofobijom. Odjednom su Englezi i Francuzi uvek bili protiv nas. Niko ne pominje Austriju sa kojom smo bili povezani sto godina. Ceo devetnaesti vek mi smo bili u senci Austrije koja nam je u mnogo trenutaka izuzetno pomogla. Dobro, mozda to publika nekada nije znala, ali sada imate medije. Posto nema dobrih tumacenja istorije, ljudi primaju ono sto im se servira.
Ono sto su komunisti radili 1945. sa lenjinizmom, Milosevic je uz pomoc svog aparata uradio sa jednom primitivnom idejom koja nije bila nikakva teorija ili ideologija, ali koja je imala jak nacionalisticki i ksenofobicni naboj. Ne zaboravite da je narod birao ljude koji su tvrdili da ce baciti rakete na Rim i Bec. I kako je posle neko ocekivao da Zapad bude na nasoj strani? Sa Milosevicem mi postajemo jedna velika dusevna bolnica i na zalost od toga se jos nismo izlecili. Pazite, bez obzira na negativne efekte komunisticke ideologije, mi smo za vreme Tita ziveli u medjunarodnoj zajedinici i to je veliki plus Titovog rezima.
Dok ga njegovi lakeji, ostrasceni konvertiti i nacionalisti svih fela nekriticki satanizuju, vi kao da "rehabilitujete" Tita? Ne cini li Vam se to pomalo paradoksalnom situacijom?
-
Ja sam protiv te ideologije i tog sistema, ali nikada nisam bio politikant i o
nekim stvarima ne mogu da govorim, a da im ne priznam i pozitivne strane. Na
primer, ne mogu a da ne priznam da je Marko Nikezic, bez obzira na partiju i
ideologiju, elita naseg drustva. Mi danas unosimo vrlo opasnu nervozu u drustvo
koje je ionako vec dosta konfuzno. Treba da pocnemo da diskutujemo o
cinjenicama, ali i da ih kvalifikujemo jer nije svaka cinjenica vredna da bi se
na osnovu nje donosila odluka. To smo kroz istoriju retko radili. Evo, kad je
rec o Drazi Mihailovicu, vi cete naci mnogo nemackih dokumenata koji govore o
saradnji njegovih komandanata sa okupatorom, ali cete naci i mnogo dokumenata
koji govore suprotno. Ili, zasto ja koji nisam bio u partizanima ne mogu a da ne
priznam da su bitke na Sutjesci i Neretvi patriotski akt jedne
gerile.
Takodje, morate da vodite racuna i o cinjenici da su partizanski predstavnici obecavali Nemcima da ce se boriti protiv saveznika ako se oni ovde iskrcaju, iako ja nisam siguran da bi se partizanska vojska protiv njih tukla. Takvo obecanje nemate od Draze Mihailovica. On se nije tukao ni protiv sovjetskih trupa. Imate cak i dva slucaja cetnickih komandanata koji su saradjivali sa Sovjetima: Keserovica i Rakovica. O tome se naravno nigde nije govorilo. Ili, imate vrlo interesantan fenomen da ljoticevci, koji su bili potpuno na strani nacisticke Nemacke i antisemitski orijentisani, ipak nisu otisli na Istocni front. Izvinite, ali to je cinjenica. Ovdasnji politicari moraju da sidju u podrum nase istorije, da ga osvetle i vide zbog cega je ova zgrada ovakva kakav je. Umesto toga imamo povrsnost, brbljanje i demagogiju.
Aktuelnu vlast ceso optuzuju da u sebi nosi isuvise Milosevicevih recidiva. Kako ocenjujete bilans od 5. oktobra pa naovamo?
- Pozitivnih pomaka sigurno ima, kao sto je i sigurno da je sve to prilicno konfuzno, da nije dovoljno i da nije brzo. Ne treba zaboraviti da 5. oktobar u sebi nosi jedan konglomerat politickih tendencija. Imate jasno nacionalisticke stranke, imate liberalne, i da kazemo leve, iako je to danas vrlo problematican termin. Dalje, u obaranju Milosevica na neki nacin je ucestvovala i policija i vojska. A, znamo kakve su one bile. Iako jedan nas predsednik amnestira vojsku, znamo da je ona od prvog sukoba devedesetih godina ucestvovala u nizu operacija koje su neprihvatljive i sa nacionalne i sa politicke i sa medjunarodne tacke gledista. Tu nije bilo velikih pomaka i ja ne bih bas toliko isticao "zasluge" generala i tvrdio da su oni bili mnogo pametni. Evidentna promena je ta da je nakon 5.
oktobra bukvalno izdzigljalo dosta mladog sveta, to je jedan vise spontan nego organizovan aparat, ali to je svet buducnosti. Vlast je zaista postala transparentna. Mi se svadjamo sa ministrom pravde, a on se svadja i sa nama i sa sudijama. Svi svakoga optuzuju. To jeste neprijatno, ali demokratija je uopste jedan neprijatan sistem jer u njoj treba ponekad i da odlucujete, a ne kao u totalitarnom sistemu gde vas niko nizasta ne pita. Medjutim, materijalna situacija u drustvu je gora i ja se tu razlikujem od nekih mojih prijatelja.
Slazete li se da umesto programsko - ideoloskog definisanja, partijsku scenu u Srbiji definise pilicarska logika i pomalo nesnosljiva konfuzija?
- Ocigledno je da su DSS i jos neke manje grupe ideologizovane. Ove druge stranke su strasno pragmaticne i ja u tome vidim opasnost jer vi nikada ne znate kuda idu. Drugo, u operaciji pragmatizma neki nasi politicari daju takve izjave i zauzimaju takve stavove koji prave veliku zabunu kod medjunarodnog faktora. Recimo ova Djindjiceva inicijativa za resavanje statusa Kosova. To je bila velika greska i puno je razloga za to. Prvo, izabran je rdjav momenat. Ja ne verujem da je premijer mislio da iskoristi Amerikance koji su zauzeti oko Iraka, ali puno Amerikanaca je to tako protumacilo. Drugo, Kosovo je tako delikatno pitanje da o njemu ne moze da se pita samo jedan covek. I kosovski Srbi daju svakakve izjave i resavaju pitanje "suverenosti" Srbije i Jugoslavije na Kosovu. I to je greska. Oni treba pragmaticno da se bore za ono sto im je trenutno najbitnije: povratak i sigurnost.
Svaki zahtev moze da bude legitiman ako ga narod podrzava, ali pitanje je koji to ljudi rade, kada i kojim sredstvima. Politika je jedna vrlo komplikovana drustvena aktivnost. Ideologija usmerava partije, ali kada nemate ideolosku pozadinu, a sto je slucaj sa vecinom domacih stranaka, vi se ne upravljate nicim drugim nego trenutnom marketinskom ambicijom, i to je strasno opasno. To se desava i zato sto ovde ne postoji politicko drustvo. Mi smo jos uvek depolitizovana masa. Kad vi imate Vojvodu koji dobije po milion glasova mene to zastrasuje. Treba otvoriti tu srpsku glavu i videti sta ona ocekuje od Vojvode cija se nijedna laz nije pretvorila u istinu, a ljudi ga opet glasaju i nadaju se da ce s njim resiti problem na Kosovu. To je cisto politicko ludilo.
Ako pogledate drzave na Zapadu, ili ove koje se sada priblizavaju EU, vidite da su sve to na neki nacin psiho - politicki uravnotezene drzave ili se uravnotezavaju. Vodje, harizma i njihova "misija" tamo ne odredjuju politiku.
Zoran Panovic
Za Srbe je propast Jugoslavije dosla potpuno neocekivano
Rodjen 1920. Desimir Tosic je svedok svih Jugoslavija, svedok velikih ideologija, ali i mnogih srpskih zabluda o kojima otvoreno govori ma koliko istine ponekad bile bolne. Njegov vidik ne zamagljuju ideoloske dogme. Za coveka impozantne biografije, prepoznatljive i kontinuirane demokratske orijentacije, koji je pre neki dan proslavio "jubilej" - sest decenija od kada ga je uhapsio Gestapo u Beogradu 1943. godine, zaista se moze reci da je svedok epohe u punom smislu te reci. U emigraciji Tosic je ucestvovao u osnivanju Demokratske alternative 1963, a 1976. objavljuje teze o demokratskoj evoluciji u Jugoslaviji. Objavio je niz knjiga, eseja i clanaka politicko - socioloske problematike, a posebno se izdvajaju njegovi radovi o jugoslovenskim pitanjima, posebno srpskim. U emigraciji je jedan od osnivaca mesecnog glasila Nasa rec i biblioteke "Nase delo". U zemlju se vratio 1990.
Bio je potpredsednik Demokratske stranke i savezni poslanik. Za predsednika Evropskog pokreta u Srbiji izabran je 1996. Trenutno je potpredsednik Demokratskog centra. Sa gospodinom Tosicem razgovaramo o srpskoj stvarnosti, istorijskim zabludama, i sansama da geografsku pripadnost Evropi potvrdimo politicki i ekonomski.
- Evropska unija je jedan od najvecih istorijskih uspeha. Narodi i drzave koji su ratovali vekovima dosli su do jedne spasonosne ideje koja svoje izvoriste ima u prosvecenoj filozofiji. Nas pocetni greh je u tome sto nismo primetili sta se to desava pred nasim vratima. Titov rezim je imao ekonomske aranzmane sa Zapadom, a tamo su smatrali da smo mi prvi kandidati za Evropsku zajednicu jer bilo je nekih oblika i nacina ponasanja u Titovoj Jugoslaviji koji su se duboko razlikovali od sovjetskog sistema, bez obzira na strukturalnu istovetnost: jednopartijski sistem, politicka policija i komunisticka ideologija koju sam ja prozvao politickom veronaukom. Ali, nama su jedino bili bitni trgovacki aranzmani, privilegije, to da se nasa junetina, recimo, pojavi u Nemackoj, nase vino ili mineralna voda "Karadjordje" u Engleskoj. Nismo videli radjanje snazne ekonomsko - politicke zajednice.
Za Srbe je propast Jugoslavije dosla potpuno neocekivano jer mi smo od 1918. u nju bili potpuno sigurni. I posle 1945. bili smo sigurni, tako da je u nasoj svesti nestanak Jugoslavije mogao da dodje samo "s neba". Bili smo toliko uvereni u nase "teorije" i u nas "pragmatizam", a to se odnosi i na Aleksandrovu Jugoslaviju za koju su svi znali da je to zemlja sa velikom problemima: tesko nacionalno pitanje, licni rezim, diktatura. Prema tome, i Srbi i nesrbi su lako nasli opravdanje za njenu propast. Komunisti su nas pola veka zasipali objasnjenjima da je propala jer nije bilo reseno nacionalno pitanje. Za razliku od Titove Jugoslavije, Aleksandrova nije bila ideologizovana pa je izostalo cudjenje kako se tako "lepa" zemlja raspala? Nestanak titoisticke Jugoslavije je mnogo ozbiljniji problem. Ljudi koji to danas ignorisu ili minimalizuju prave gresku prema sebi samima.
U toj zemlji na delu je bila depolitizacija organizovana kroz jednopartijski sistem i u isti mah davanje utopije za realnu politiku kroz parolu "bratstvo - jedinstvo". Tacno je da je bilo mesovitih brakova i da se jedan stratum u drustvu osecao jugoslovenski, ali to sa kolektivima nije imalo nikakvih dodirnih tacaka. Tamo je tinjala 1941. godina. Mi ni 1990. nismo imali ozbiljne ljude koji su znali nesto od istorije.
Sta se desilo da Srbi koji su bili stari saveznici Zapada s njim odjednom dodju u sukob koji se reflektuje cak i na mentalnom planu?
- U Srbiji je jasna tendencija da se istorija ne poznaje i ne zeli da se upozna, ali u isti mah se feljtonisticki prodaju politicke i istorijske burgije, da upotrebim jedan vulgaran izraz i ogroman deo naroda veruje u to. Sa slomom Jugoslavije doslo je i do propasti onih starih ocekivanja iz 1918. i 1945. da ce Zapad biti na nasoj strani. Mi odjednom otkrivamo da nije. Elita koja je prozivela taj slom nasih ideala iz komunizma prebacila se u nacionalizam, a publika se povela za tom strasnom ksenofobijom. Odjednom su Englezi i Francuzi uvek bili protiv nas. Niko ne pominje Austriju sa kojom smo bili povezani sto godina. Ceo devetnaesti vek mi smo bili u senci Austrije koja nam je u mnogo trenutaka izuzetno pomogla. Dobro, mozda to publika nekada nije znala, ali sada imate medije. Posto nema dobrih tumacenja istorije, ljudi primaju ono sto im se servira.
Ono sto su komunisti radili 1945. sa lenjinizmom, Milosevic je uz pomoc svog aparata uradio sa jednom primitivnom idejom koja nije bila nikakva teorija ili ideologija, ali koja je imala jak nacionalisticki i ksenofobicni naboj. Ne zaboravite da je narod birao ljude koji su tvrdili da ce baciti rakete na Rim i Bec. I kako je posle neko ocekivao da Zapad bude na nasoj strani? Sa Milosevicem mi postajemo jedna velika dusevna bolnica i na zalost od toga se jos nismo izlecili. Pazite, bez obzira na negativne efekte komunisticke ideologije, mi smo za vreme Tita ziveli u medjunarodnoj zajedinici i to je veliki plus Titovog rezima.
Dok ga njegovi lakeji, ostrasceni konvertiti i nacionalisti svih fela nekriticki satanizuju, vi kao da "rehabilitujete" Tita? Ne cini li Vam se to pomalo paradoksalnom situacijom?
|
Takodje, morate da vodite racuna i o cinjenici da su partizanski predstavnici obecavali Nemcima da ce se boriti protiv saveznika ako se oni ovde iskrcaju, iako ja nisam siguran da bi se partizanska vojska protiv njih tukla. Takvo obecanje nemate od Draze Mihailovica. On se nije tukao ni protiv sovjetskih trupa. Imate cak i dva slucaja cetnickih komandanata koji su saradjivali sa Sovjetima: Keserovica i Rakovica. O tome se naravno nigde nije govorilo. Ili, imate vrlo interesantan fenomen da ljoticevci, koji su bili potpuno na strani nacisticke Nemacke i antisemitski orijentisani, ipak nisu otisli na Istocni front. Izvinite, ali to je cinjenica. Ovdasnji politicari moraju da sidju u podrum nase istorije, da ga osvetle i vide zbog cega je ova zgrada ovakva kakav je. Umesto toga imamo povrsnost, brbljanje i demagogiju.
Aktuelnu vlast ceso optuzuju da u sebi nosi isuvise Milosevicevih recidiva. Kako ocenjujete bilans od 5. oktobra pa naovamo?
- Pozitivnih pomaka sigurno ima, kao sto je i sigurno da je sve to prilicno konfuzno, da nije dovoljno i da nije brzo. Ne treba zaboraviti da 5. oktobar u sebi nosi jedan konglomerat politickih tendencija. Imate jasno nacionalisticke stranke, imate liberalne, i da kazemo leve, iako je to danas vrlo problematican termin. Dalje, u obaranju Milosevica na neki nacin je ucestvovala i policija i vojska. A, znamo kakve su one bile. Iako jedan nas predsednik amnestira vojsku, znamo da je ona od prvog sukoba devedesetih godina ucestvovala u nizu operacija koje su neprihvatljive i sa nacionalne i sa politicke i sa medjunarodne tacke gledista. Tu nije bilo velikih pomaka i ja ne bih bas toliko isticao "zasluge" generala i tvrdio da su oni bili mnogo pametni. Evidentna promena je ta da je nakon 5.
oktobra bukvalno izdzigljalo dosta mladog sveta, to je jedan vise spontan nego organizovan aparat, ali to je svet buducnosti. Vlast je zaista postala transparentna. Mi se svadjamo sa ministrom pravde, a on se svadja i sa nama i sa sudijama. Svi svakoga optuzuju. To jeste neprijatno, ali demokratija je uopste jedan neprijatan sistem jer u njoj treba ponekad i da odlucujete, a ne kao u totalitarnom sistemu gde vas niko nizasta ne pita. Medjutim, materijalna situacija u drustvu je gora i ja se tu razlikujem od nekih mojih prijatelja.
Slazete li se da umesto programsko - ideoloskog definisanja, partijsku scenu u Srbiji definise pilicarska logika i pomalo nesnosljiva konfuzija?
- Ocigledno je da su DSS i jos neke manje grupe ideologizovane. Ove druge stranke su strasno pragmaticne i ja u tome vidim opasnost jer vi nikada ne znate kuda idu. Drugo, u operaciji pragmatizma neki nasi politicari daju takve izjave i zauzimaju takve stavove koji prave veliku zabunu kod medjunarodnog faktora. Recimo ova Djindjiceva inicijativa za resavanje statusa Kosova. To je bila velika greska i puno je razloga za to. Prvo, izabran je rdjav momenat. Ja ne verujem da je premijer mislio da iskoristi Amerikance koji su zauzeti oko Iraka, ali puno Amerikanaca je to tako protumacilo. Drugo, Kosovo je tako delikatno pitanje da o njemu ne moze da se pita samo jedan covek. I kosovski Srbi daju svakakve izjave i resavaju pitanje "suverenosti" Srbije i Jugoslavije na Kosovu. I to je greska. Oni treba pragmaticno da se bore za ono sto im je trenutno najbitnije: povratak i sigurnost.
Svaki zahtev moze da bude legitiman ako ga narod podrzava, ali pitanje je koji to ljudi rade, kada i kojim sredstvima. Politika je jedna vrlo komplikovana drustvena aktivnost. Ideologija usmerava partije, ali kada nemate ideolosku pozadinu, a sto je slucaj sa vecinom domacih stranaka, vi se ne upravljate nicim drugim nego trenutnom marketinskom ambicijom, i to je strasno opasno. To se desava i zato sto ovde ne postoji politicko drustvo. Mi smo jos uvek depolitizovana masa. Kad vi imate Vojvodu koji dobije po milion glasova mene to zastrasuje. Treba otvoriti tu srpsku glavu i videti sta ona ocekuje od Vojvode cija se nijedna laz nije pretvorila u istinu, a ljudi ga opet glasaju i nadaju se da ce s njim resiti problem na Kosovu. To je cisto politicko ludilo.
Ako pogledate drzave na Zapadu, ili ove koje se sada priblizavaju EU, vidite da su sve to na neki nacin psiho - politicki uravnotezene drzave ili se uravnotezavaju. Vodje, harizma i njihova "misija" tamo ne odredjuju politiku.
Zoran Panovic
