| 3/10/2003 9:44:49
AM | |
|
ŠTA JE TO SRPSKO
PITANJE? - 1. deo
Kosovo postojbina srpstva 3/9/2003 Piše: Dobrica ĆOSIĆ Ma koliko nam to bilo teško, neodoljivo nam se nameće saznanje: nezadovoljstvo svojim razvojem i položajem, odnosima prema njemu i izgledima za budućnost, rezignacija, osećanje povređenog nacionalnog i istorijskog dostojanstva, i nekakav sveopšti gnev, obuzeli su vrlo široke slojeve srpskog naroda. Nipodaštavajući odnos prema takvom stanju, često pogrešne, neobjektivne i zlonamerne procene i tumačenja takvog stanja samo ga pogoršavaju, podstiču retrogradna osećanja i kratak, sebičan pogled. Razgoreva se jedno anahrono, nazadno, primitivno srpstvo i srbovanje, ljude obuzimaju rekvizitarni mitovi istorije, okreću se nazad, gubi se moć za razumevanje realnosti i kritičnost prema subjektivnim slabostima, u prljavštini svakodnevice i egoizma slamaju se socijalističke perspektive. Izlazi i kompenzacije se traže u prošlosti, veri, i tamo gde savremeni čovek i savremeno društvo ne mogu da ih nađu. Ima nečeg mutnog i bolesnog, neurotičnog i psihotičnog u našem životu. Neodvojivo od ovog kompleksa je zabrinjavajuće antisrpsko raspoloženje, koje se široko, u najrazličitijim oblicima, ispoljava u izvesnim sredinama, naročito u Hrvatskoj i Sloveniji. Preko novina i drugih sredstava informisanja mesecima se vode, reformskim i samoupravnim principima kamuflirane, političke kampanje, a da o tome nijedan politički forum u ovoj zemlji ne kaže narodu punu istinu i o čemu se upravo radi. Pored ostalog, uporno se tvrdi i veruje da neko nekog eksploatiše i vara, da Srbija odlama najveće komade tog famoznog "jugoslovenskog kolača", da su Srbi etatisti, unitaristi, asimilatori, centralisti, konzervatisti, jednom rečju, da samo žele da potčinjavaju, vladaju, žandarišu. Jesmo li mi zaista takvi u Jugoslaviji? Ako nismo, zašto nas onda takvima vide i takvima smatraju? Politika koja se o njih oglušuje, nisam uveren da služi dobru, kako srpskog tako i svih jugoslovenskih naroda. Jer, antisrpstvo rađa antihrvatstvo, antislovenstvo rađa antisrpstvo, i tako se jugoslovenski šovinizmi i uzajamno izazivaju, podstiču i hrane. UGROŽENOST I PRITISCI Nije izvršena temeljita i objektivna analiza političkog stanja u pokrajinama, naročito na Kosovu i Metohiji, stanja koje je po svemu što se zna bremenito vrlo teškim problemima i nekim nazadnim tendencijama. Ne možemo više da ne znamo koliko se u Srbiji raširilo uverenje o zaoštravanju odnosa između Šiptara i Srba, a osećanju ugroženosti kod Srba i Crnogoraca, o pritiscima za iseljavanje, o sistematskom potiskivanju sa rukovodećih mesta Srba i Crnogoraca, o težnjama stručnjaka da napuste Kosovo i Metohiju, o neravnopravnosti pred sudovima i nepoštovanju zakonitosti, o ucenama u ime nacionalne pripadnosti. Ne vide se u odgovarajućim razmerama šovinističko raspoloženje i nacionalistička psihoza u šiptarskoj narodnosti, neopravdano se potcenjuju iredentistička i separatistička raspoloženja i težnje u izvesnim slojevima šiptarske nacionalnosti. Time se ne samo izneverava politička istina, nego se i ispoljava jedna u biti problematična širokogrudnost "predstavnika" tzv. veće nacije, čime se moralno siromaši ravnopravnost šiptarskog naroda, ravnopravnost u odgovornosti za progres i sudbinu Republike Srbije i Jugoslavije, odgovornost za saradnju i zajednički život. Ništa se kritički ne govori o politici Pokrajinskog komiteta Kosova i Metohije i o svim ishodima njegovog angažovanja u ostvarivanju direktiva i intencija Četvrtog plenuma. Ima se utisak da Pokrajinski komitet nije pridavao odgovarajući značaj borbi protiv albanskog šovinizma i iredentizma, ili se često svodio na političku frazeologiju verbalne simetrije prema srpskom šovinizmu. VOJVODINA I VOJVODSTVO Uočljiva je težnja da se samoupravna prava nacionalnosti realizuju kao prava na uspostavljanje državnosti i kosovskog suvereniteta. U kosovometohijskom prostoru moguća su u današnjim uslovima samo dva oblika državnosti: jugoslovenski i albanski, odnosno jedan ili drugi. Kombinacija oba, bar u današnjim prilikama, nije moguća s pozitivnim ishodima. Politički forumi Kosova i Metohije, u stavovima iskazanim o ustavnim promenama, svojim intencijama i orijentacijama ozbiljno su uznemirili socijalističku javnost zemlje. Birokratsko etatistički shvaćena ravnopravnost Šitpara u Srbiji i Jugoslaviji i razvijanje njihovog suvereniteta ne može da se ne završi u iredentizmu, u produbljavanju političkih razlika među narodima Kosova i Metohije i Albanije i Jugoslavije, u permanentnom i otvorenom sukobu. U analizi stanja i predlozima zaključaka ovog plenuma nije ozbiljnije i određeno govoreno o birokratskom centralizmu republičkih foruma, organa, institucija, centralizmu koji se naročito u vojvođanskim političkim krugovima naziva srbijanskim centralizmom, srbijanskom hegemonijom, primitivnim centralizmom, koji se, nažalost, samo usmeno i kuloarski više od jedne decenije čini politički odgovornim za zaostajanje i spor privredni razvoj pokrajine Vojvodine. U prikazu vojvođanskih političkih prilika nije reč izgovorena o mađarskom nacionalizmu i segregacionizmu, kao da uoptše ne postoje i kao da u svom podneblju ne predstavljaju nikakvu političku činjenicu. Sasvim se prećutalo postojanje i dejstvovanje vojvođanskog birokratskog autonomaštva, u stvari jednog retrogradnog partikularizma koji je, po svemu, prilično snažan i koji predstavlja kočnicu prirodnim, neminovnim društvenim kretanjima ka demokratskoj i modernoj integraciji i koncentraciji materijalnih i intelektualnih energija, bez kojih se ne može ni frazirati o napretku i socijalizmu našeg naroda. Da li će zaista i za našu generaciju Sava i Dunav biti granica između Beograda i Novog Sada, Mačve i Srema, Banata i Podunavlja? Zar zaista neki komunisti socijalističku samoupravnu Vojvodinu mogu dalje i još uvek da smatraju svojim birokratskim vojvodstvom? Sa stanovišta ostvarenosti nacionalnog i državnog jedinstva, nesumnjivo, na Balkanu najteži položaj imaju makedonski i albanski narod, koji su razdeljeni u državnim granicama. Dok je makedonski narod podvrgnut totalnoj denacionalizaciji u socijalističkoj Bugarskoj i kapitalističkoj Grčkoj, albanski narod je u jugoslovenskim okvirima nesumnjivo bolje sreće. TEŽNJA ZA UJEDINJENJEM Bez obzira na tu činjenicu, bez obzira na tiranidu Envera Hodže i besperspektivnost sadašnjeg državnog režima u državi Albaniji, bez obzira i na ogroman ekonomski, društveni i kulturni uspon šiptarskog naroda u Jugoslaviji i napredak njegove društvene svesti, osobito blagodareći snažnoj biološkoj ekspanziji i brojnoj nadmoćnosti na teritorijama koje naseljava u jugoslovenskim područjima, šiptarski narod nosi vidnu etnocentričku energiju, a u izvesnim slojevima i težnju ili čežnju za ujedinjenjem s svojim sunarodnicima iz Albanije. Tu težnju posebno podstiču neki sadašnji jugoslovenski procesi i odgovarajuće prilike i tendencije na Balkanu i u svetu. Svejedno kolikog je političkog opsega danas, ideja o jedinstvenoj nacionalnoj i državnoj zajednici albanskog naroda može u njemu dobiti karakter istorijske avangarde, može imati i izvesnu socijalističku platformu i revolucionarne parole. U svakom slučaju, ona se samo pod sasvim određenim društvenim uslovima i kretanjima neće širiti i obuzimati šiptarske narodne mase. Ona kao iredentizam ne može imati ozbiljnije političko dejstvo jedino ako ekonomski napredak, demokratija i društveni odnosi u Jugoslaviji budu uvek i u svemu nadmoćniji nad albanskom stvarnošću. S načelnog stanovišta, mi nemamo prava da težnju za nacionalnim jedinstvom u šiptarskom narodu nipodaštavamo, da je krijemo od sebe samih, da njom vlastodržački i birokratski manipulišemo. Pozvani smo da je vidimo u korelaciji s prošlošću i budućnošću srpsko-šiptarskih odnosa. VEKOVIMA ZAJEDNO Ovaj tekst je izgovoren 29. maja 1968. na Četrnaestoj sednici Centrlanog komiteta SK Srbije, na kojoj se raspravljalo o međunacionalnim odnosima u SR Srbiji. Vodeći politički funkioneri SR Srbije i svi govorni na toj sednici žestoko su napali i osudili ovo izlaganje kao težak nacionalistički istup, društvenu neodgovornost i političku laž. Srpski narod, koji je igrao značajnu ulogu u oslobođenju albanskog naroda od turskog, austrougarskog i italijanskog imperijalizma, uprkos Pašićevoj i Aleksandrovoj hegemonističkoj politici i sramnom i tragičnom zavojevanju Albanije u cilju "izlaska na more", uprkos neslavnim "osvetama Kosova" u epohi ostvarivanja "velike Srbije" i prve Jugoslavije, uprkos krvavim osvetama i nasilju albanskog begovata, reakcionarne plemenštine i balističkih najamnika nad srpskim i crnogorskim življem i u novijoj istoriji, čije negativne posledice još uvek na obema stranama traju i predstavljaju osnovu za svaku regresiju, onaj slobodarski i revolucionarni srpski narod ima svest, snagu i volju da demokratski razume nacionalna osećanja Šiptara Kosova i Metohije, i da podrži sve njihove težnje ako su demokratske po sadržaju i obliku, ako ne ugrožavaju mir na Balkanu i nezavisnost jugoslovenske zajednice, jednom rečju, ako svoj nacionalni suverenitet ne ostvaruju u nacionalističkim oblicima i ugrožavanjem opstanka, slobode i integriteta samog srspkog naroda na Kosovu i Metohiji. Jer, Srbi i Crnogorci nisu prisvojili Kosovo i Metohiju, nisu ih ratom osvojili od Šiptara, dakle, nisu tu okupatori i zavojevači. Kosovo i Metohija su stara i matična postojbina srpskog naroda. Svoju nacionalnu politiku na Kosovu i Metohiji Srbi danas ne mogu da zasnivaju na istorijskim pravima, ni naravno, na konceptu Pećke patrijaršije, niti zadržavanjem sadašnjeg društveno političkog oblika i stanja po svaku cenu. Naprotiv. Ali, ni Šiptari Kosova i Metohije ne treba da zaboravljaju da na Kosovu i Metohiji vekovima zajedno s njima žive Srbi, da su na tom prostoru stvorena velika dela srednjovekovne srpske kulture i narodni oslobodilački mit, da je za oslobođenje i napredak Kosova i Metohije srpski narod dao velike žrtve i velika sredstva, da tu živi blizu tri stotine hiljada Srba i Crnogoraca. SRBIJANSTVO U SAGLEDAVANJU negativnih vidova srpske nacionalne i društvene svesti, posebnu pažnju, čini mi se, zaslužuje i - srbijanstvo. To je jedan, u suštini, primitivan i anahron politički mentalitet; to je viđenje Srbije od Užica do Zemuna; to je kompleks jedne nacionalne i državotvorske mitologije; to je nepoznavanje i potcenjivanje "prečana", to je nerazumevanje Srba koji ne žive u Republici Srbiji; to je odsustvo sluha za razlike i nepoštovanje različitosti u srpskom narodu, koji je trajao i razvijao se pod različitim društvenim i kulturnim okolnostima, to je ona neslavna kadrovska i personalna politika po zavičajnim afinitetima i kriterijumima, i tako dalje. Uza sve to, dobro je imenovati i politički paternalizam i tutorstvo, a koji su moralna negacija stvarne demokratije. DVA TOMA VIŠE od 500 radoznalaca prisustvovalo je pre neku noć promociji druge knjige "Srpsko pitanje", znamenitog pisca Dobrice Ćosića. Prva knjiga "Srpsko pitanje", u izdanju "Filipa Višnjića" pojavila se pre nepunu godinu dana. Ova dva toma čine deo bogatog piščevog traganja za zagonetnim, složenim odgovorom - šta je to srpsko pitanje? Sem onog što je ubedljivo, kroz ličnosti svojih bogatih romana, izrazio na upečatljiv literarni način, i kroz pet knjiga "Piščevi zapisi", u ovim dvema knjigama, složenim od izlaganja na raznim skupovima, konferencijama, u pismima državnicima sveta - može se pratiti Ćosićevo razmišljanje o ovom uvek važnom pitanju u poslednje četiri decenije. Živo, uzbudljivo, oštro, zanosno, sa svim iluzijama, sa svim doslednostima... "Novosti" će, po vlastitom izboru, preneti iz ovih dveju knjiga deo piščevih pogleda na još uvek aktuelno srpsko pitanje. NASTAVIĆE SE | |
Title: Message
![]()
