Hoce li ubistvo Zorana Djindjica ojacati verovanje da je u Srbiji moguca jedino autoritarna vladavina
Pucnji u srpsku nadu
Aleksa
Djilas
Od atentata na nadvojvodu Franca Ferdinanda nijedno ubistvo nije tako mnogo potreslo Beograd kao ubistvo premijera Srbije Zorana Djindjica. Kursumi koji su ubili Djindjica, takodje su mozda ubili i srpsku nadu u normalnost, bas u trenutku kad smo izlazili uz nocnih mora dugotrajne, pogresne vladavine Slobodana Milosevica. I dok krvavi ratovi za jugoslovensko nasledje i dalje nagrizaju svacije secanje, najavljuje li atentat na Djindjica kraj ere politickog nasilja ili je to zora jedne nove?
Milosevicevo zbacivanje s vlasti pre dve godine bilo je burno, ali niko nije bio ubijen. Srbi su s pravom bili ponosni: diktatura je okoncana na demokratski, miroljubiv nacin. Izrucenje Milosevica da bi se suocio sa optuzbama za ratne zlocine pred Haskim tribunalom - proces koji je u Srbiji protekao bez incidenta - takodje je proteklo mirno. Uz odnose u regionu i sa Zapadom, koji su se priblizavali necemu poput normalnosti, Srbi su poceli da osecaju da su napokon posle dugo vremena nasli mir sami sa sobom i sa svetom.
Naravno, ubistva nisu nista novo u Srbiji. Arkan, lider najzlocinackije paramilitarne grupe u ratovima u Bosni i na Kosovu, ubijen je u Beogradu pre nesto vise od dve godine. Sam Djindjic je za dlaku izbegao atentat na autoputu upravo proslog meseca. Ali, vecina Srba pocela je da veruje da su glasacki listici, a ne oruzje postali dominantno orudje politike.
Djindjicevo efektno vodjstvo donelo je tu promenu. Iako je Kostunica bio najpopularniji politicar pobune protiv Milosevica, i zamenio ga kao predsednik, upravo je Djindjic vesto koordinirao nestabilnu koaliciju koja se suprotstavila rezimu. Njegova neogranicena energija i brzo razmisljanje isporucivali su uspeh iza scene. Kao srpski premijer posle Milosevica, vise je podsecao na korporativnog generalnog direktora nego na profesora filozofije koji je stekao obrazovanje na Hajdelbergu.
Djindjic je ostao pragmatican, nikada doktriniran. Kao rezultat srpskih neprilika, akumulirao je vise vlasti nego sto premijeri obicno imaju. Milosevicev rezim ostavio je obogaljene institucije, a velike sekcije u policiji, sudstvu i brojna drzavna preduzeca ostali su pod kontrolom Miloseviceve klike. Posto je imao malo poverenja u postojece institucije, Djindjic je cesto isao precicama, koristeci dodatna zakonska sredstva i improvizovao parlamentarnu vecinu da bi to pogurao kroz zakonodavstvo. Racunali su se jedino prosperitet i "Evropska Srbija".
Da li su ove precice podstakle njegovu smrt? Ko moze reci? One su sigurno malo doprinele da se postuje vladavina zakona. Ipak, neposredne posledice Djindjiceve smrti bice tragicne. On je na Zapadu bio vidjen kao reformator, a reforme mozda bez njega nece biti nastavljene. Ako se to dogodi, hitna potreba za zapadnim investicijama nece biti materijalizovana. Srbija ce iznova izgledati kao zemlja bez kontrole i zakona.
Mada Djindjic nije bio popularan, vesele se samo ekstremni nacionalisti i okoreli Milosevicevi simpatizeri. Oni gledaju na njegovo ubistvo kao zasluzenu kaznu za odluku "izdajnika" Djindjica da izruci Milosevica - i ostale srpske "heroje" - Hagu. Najopasniji ishod jeste taj sto ubistvo moze da ojaca verovanje da je u Srbiji moguca jedino autoritarna vladavina.
Imajuci u vidu ovakvo verovanje, Djindjiceva smrt stvara vakuum u vlasti, precizno zato sto je njegova siroka licna vlast pokretala Srbiju u pravim smerovima. Sada postoji strah da ce organizovani kriminal zastrasiti negovog manje talentovanog naslednika. Zasad je srpska vlada uvela vanredno stanje. Ali efikasno i brzo suzbijanje organizovanih kriminalaca, koji su gotovo izvesno stajali iza Djindjicevog ubistva, malo je verovatno.
Razlog za to takodje objasnjava zasto Djindjic nije mogao da se osloni na srpsku drzavu da sprovodi njegovu politiku. Mnogi policajci i obavestajni cinovnici takodje su na platnim spiskovima kriminalnih bosova. Cinjenica da je nekadasnji predsednik Srbije Ivan Stambolic mogao 2000. godine da iscezne bez traga, mracno je svedocanstvo o moci kriminalnog podzemlja u Srbiji.
U stvari, Djindjic moze, takodje, da bude zrtva nedavnih poteza da se iskoreni organizovani kriminal. On je u pocetku bio spor u borbi protiv organizovanog kriminala, jer nije zeleo da u istom trenutku otudji ogromnu vecinu Milosevicevog establismenta zarazenog mafijom. On je dao prioritet sukobljavanju sa korumpiranim institucijama, jednom po jednom, dok je konsolidovao vlast. Tuzno, mozda je, takodje, imao potrebu za podrskom kriminalnih bosova na pocetku.
Djindjicevo ubistvo ucinice borbu protiv kriminala glavnim politickim ciljem zemlje. U tome ce politicari bar imati nesto poput ujedinjene javne podrske. Ali svet kriminala ne bi bio tako mocan kao sto jeste, a policija i sudstvo tako korumpirani da je srpska ekonomija bila u boljem stanju. Srbija je siromasna i zapadna pomoc je ocajnicki potrebna. Djindjicevo ubistvo pokazuje da je situacija tako sudbonosna, da pomoc ne treba vise striktno da se uslovljava ostrim reformama.
Za trenutak se ekstremni nacionalisti i Milosevicevi sledbenici mogu osecati trijumfalno. Ali jedan od izvesnih uspeha Djindjiceve ere jeste taj sto se oni nikada vise nece vratiti na vlast. Njihova je vizija sovinisticke Srbije, bolesno okrenute samoj sebi diskreditovana, dok Djindjicev pogled moze da postane popularan zbog njegovog mucenistva.
Trenuci poraza uvek su bili prelomni istorijski trenuci u Srbiji. Jos jednom, Srbija se suocava sa takvim trenutkom. Ovaj put moramo, medjutim, biti odlucni da pamtimo stvar Zorana Djindjica - politicku i ekonomsku slobodu - vise nego njegovo krvavo zrtvovanje.
Pisac je sin najveceg jugoslovenskog disidenta Milovana Djilasa, bivsi clan Harvard univerziteta. Autor je knjige "Jugoslavija, osporavana zemlja", a od 1993. zivi kao nezavisan intelektualac u Beogradu
Copyright: Project Syndicate (Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja)
