| Na licu mesta Pogodak u srce Taj prvi pravi prolećni 12. mart podsećao je na sve drugo samo ne na smrt. Kad je prostrujala vest o premijerovoj smrti, gradom je zavladala mučnina i tišina. A ubica je nestao kao dim. Zar i ovog puta Bilo je to ubistvo pred očima javnosti. Pred uključenim kamerama, magnetofonima i gomilom novinara koji su čekali premijera Đinđića da stigne u zgradu Vlade Srbije. Bila je to demonstracija moći da se ubija prvi čovek Srbije, pred samim ulazom na svoje radno mesto.
Dalje se sve odigravalo kao u nekom magnovenju. Kamera snimatelja Televizije B92 je bila uključena. Automobil sa premijerom se zaustavio tačno ispred vrata ulaza u zgradu vlade. Premijer je počeo da izlazi iz vozila. Obezbeđenje je već bilo zauzelo svoja uobičajena mesta, a onda su odjeknuli hici. Čuli su ih svi. Bar tako očevici tvrde. Samo dva praska. Dr Zoran Đinđić, koji gotovo i nije sasvim izašao iz automobila, samo se srušio u unutrašnjost kola. Kasnije je saopšteno da je na premijera pucano iz snajpera velikog kalibra. U istom trenutku kada su ljudi iz obezbeđenja pojurili ka mestu odakle su došli pucnji, vozač Đinđićevog automobila je, munjevito reagujući, pritisnuo gas i sa pogođenim premijerom pojurio kroz izlaznu kapiju ka Urgentnom centru. Već posle nekoliko minuta svi mediji su počeli da objavljuju vesti o atentatu u dvorištu Vlade Srbije. Ćebe i jataci Od časa kada su ispaljeni smrtonosni hici na premijera, ni Vladi a ni licu mesta niko više nije mogao da priđe. Sve je bilo blokirano policijskim automobilima, ljudima u plavim uniformama a trake sa natpisima – stop su sprečavale građane, od kojih većina pojma nije imala šta se dogodilo, da se približe mestu zločina.
Pred zgradom broj 14 u Ulici admirala Geprata, gde se nalazi Zavod za fotogrametriju, što bi se prostije kazalo za snimanje terena iz vazduha, najviše je policijskih automobila. Odatle je pucano na premijera. Niko ne kaže tačno odakle, s kojeg prozora, ali najverovatnije sa drugog sprata i sa dvorišne strane. Policajci koji obezbeđuju mesto zločina na ova pitanja ne odgovaraju. Prilaze im mnogi i pitaju. Kada čuju da je bio atentat na Đinđića i da je to jedina informacija koju mogu dobiti ostaju nemi, bez reči, jer taj prvi pravi prolećni 12. mart asocira na sve drugo samo ne na smrt. Zato i stoje u tišini. I policija i narod. Stoje i ćute. A u svima neka teška mučnina i pitanje koje i ne mora da se postavi: zar je moguće da ova crna serija ubistava nema kraja. I među policijom ali i među novinarima okupljenim prekoputa šarene trake struji vest o premijerovoj smrti. Lekari ništa nisu mogli da učine. Jedan od dva ispaljena hica pogodio ga je pravo u srce. U dvorištu na mestu gde je premijer pogođen uviđajne ekipe i dalje pedantno rade svoj posao. Nemanjina, Kneza Miloša i Ulica admirala Geprata su zatvorene za saobraćaj. U gradu već počinje saobraćajni kolaps. Policija pretresa sumnjive. Traže oružje. Znači da ubice nisu uhvaćene. Policajac s one strane trake ne odgovara. Samo kaže: "Molim vas, idite preko".
Policajci strpljivo i uporno rade svoj posao. Stigli su i policajci sa psima. U dva vozila. Vučjaci i labradori. Odlaze u dvorište na zadatak da nađu tragove boravka ubica i put kojim su se kretali. Neko mora da je bar nešto video. Među novinare stiže vest da je policija u broju 14, na prvom spratu, pronašla jedno ćebe. Da li je ubica možda tu proveo noć čekajući žrtvu? Neki misle da je ćebe možda podmetnuto kao lažni trag. Kao i dva pronađena snajpera u istoj zgradi, samo se ne saopštava da li isto na prvom spratu ili na nekom drugom mestu. Da li su ubice u toj zgradi imale jatake? I na ovo pitanje za sada nema odgovora. Kao što nema odgovora kako je moguće da ubica, ako je ćebe zaista njegovo, u državnoj zgradi provede noć, ubije premijera i ode, a da ga niko ne opazi. Kao što je neshvatljivo da zgrada u takvoj blizini Vlade Srbije nije kontrolisana kao moguće mesto za postavljanje zasede. Neoprostiva greška Najobičniji amaterski pogled unaokolo otkriva bar još nekoliko idealnih mesta sa kojih je bilo moguće ispaliti smrtonosne hice. Ako se pretpostavi da je zaista sa krova, između crepova ili sa prvog sprata zgrade broj 14 u Ulici admirala Geprata ubica pucao na premijera, kako je bilo moguće da bude brži od Đinđićevih telohranitelja koji su istog časa potrčali ka mestu odakle su došli hici, a koje se od mesta zločina nalazi udaljeno nešto manje od trista metara.
Kakvi su uopšte to ljudi koji su ubili premijera? Koliko je danas pojedinaca u Srbiji sposobnih da sa trista metara razdaljine pogode pokretnu metu pravo u srce? Koliko njih ima tu smirenost kad puca u živog čoveka kao u metu na strelištu, a da je sigurno u svoj pogodak? Veoma mali broj. A koliko njih ima i tu sposobnost da nestanu posle zločina na volšeban način, kao da su vanzemaljci, iako se svuda oko njih, na putu kojim beže, nalaze ljudi. Ljudi koji bi po svim zakonima i fizike i logike morali da ih opaze. Takvi se mogu izbrojati na prste. Jedan od njih je ubio i Radovana Stojčića Badžu, nekadašnjeg zamenika ministra srpske policije, dok je za stolom u restoranu "Mama mia" sedeo sa sinom, a restoran je bio pun policajaca koji su sedeli kao gosti. I Badžin ubica je nestao kao dim posle zločina. I za njim se i danas traga. Takav ubica je verovatno obavio još ko zna koliko sličnih zločina po Beogradu, kojima su prisustvovali mnogi, a niko ništa nije video. Takav čovek mora da ima ime i prezime. Jer, reputacija vrhunskog ubice ga tera na to. A takav čovek u svetu kome je oružje zanat mora i te kako da bude poznat. Iz svega što se dan posle ubistva moglo saznati nesumnjivo je da iza ubistva premijera Zorana Đinđića stoji vrhunski obučena i opako opasna terorističko-kriminalna organizacija, kojoj bi na opremljenosti i taktici mogle da pozavide mnogo poznatije takve organizacije na svetu. Jer, ubiti premijera pred toliko policajaca, novinara, uključenih kamera i svakog drugog vidljivog i nevidljivog obezbeđenja, a potom nestati kao duh, može da izvede samo onaj ko je vrhunski obučen baš za takve stvari. Ovoga puta ubica je, iako je sve uradio što je naumio, ipak, napravio neoprostivu grešku. Jer, ubistvo premijera je šamar državi koji ona neće oprostiti nikome. Zato se pitanje njegovog hapšenja, kako reče Zoran Živković, mora meriti satima. Jer, u suprotnom, niko više ne može biti siguran za sopstvenu bezbednost. |
Jovan ANTONIJEVIĆ
Snimili fotoreporteri
"Ilustrovane Politike
