|
Nekadašnji folksdojčeri iznenadili srpskog premijera
Podunavske Švabe traže svoje
Podunavske Švabe, kako sebe nazivaju, traže rehabilitaciju
vojvođanskih Nemaca kojima su posle 1945, zbog gotovo 100-procentne
podrške nacističkom okupatoru, oduzeta sva građanska prava i imovina.
Srpski stručnjaci objašnjavaju da je nemački zahtev besmislen ako se
imaju u vidu neisplaćene ratne reparacije Nemačke
Jugoslaviji
piše: Nenad M. Stevanović
Predsedniku Vlade Srbije Zoranu Đinđiću prilikom posete
Subotici neočekivano je prišla grupa građana i postavila pitanje vraćanja
nemačke imovine u Vojvodini. Zatečeni premijer je, po običaju, dao
lakonski odgovor po kome će ova problematika biti rešena zakonski i
jednako za sve građane Srbije.
Ubrzo posle toga nekoliko udruženja
vojvođanskih Nemaca pokreće pravu kampanju kojom traži rešenje "nemačkog
pitanja u Vojvodini". To bi, po predstavnicima ove nacionalne manjine,
značilo vraćanje ili adekvatnu naplatu za oduzetu imovinu posle Drugog
svetskog rata. Podunavske Švabe, kako sebe nazivaju, takođe traže i
skupštinsku rehabilitaciju vojvođanskih Nemaca, kojima su posle 1945, zbog
gotovo 100-procentne podrške nacističkom okupatoru, oduzeta sva građanska
prava i imovina.
Kada se govori o obeštećenju podunavskih Švaba,
nezaobilazno je i pitanje ratnih reparacija Nemačke Jugoslaviji, do kojih
u potpunosti nikada nije došlo. Mnogi u Srbiji tvrde da su nemački zahtevi
drski ako se ima u vidu ratna šteta koju je nacistička Nemačka počinila u
Srbiji a koja, u najvećoj meri, nikad nije naplaćena. Sa druge strane,
očigledno je da vojvođanski Nemci imaju ne samo moralnu već i materijalnu
podršku matične države.
Agilni Rudolf Vajs, predsednik Nemačkog
narodnog saveza, interesne organizacije Nemaca sa sedištem u Subotici,
pripada onim predstavnicima svog naroda iz Vojvodine koji je svestan da je
regulisanje pitanja njihove imovine ovde vrlo teško rešiti.
Nepravdom do pravde
"Svesni smo toga da bi ta pravda učinila neke nove
nepravde, ali moramo početi razgovore na ovu temu i tražiti najbolja
rešenja za sve učesnike", kaže Rudolf Vajs.
Srpski stručnjaci
objašnjavaju da je nemački zahtev besmislen ako se imaju u vidu
neisplaćene ratne reparacije Nemačke Jugoslaviji. "Dogovor o pitanju ratne
odštete i reparacija između dve zemlje postignut je na Brionima 1973.
godine. Mnogi mediji su u to vreme prenosili da su Tito i Brant postigli
dogovor. Odnosi između Nemačke i Jugoslavije pokriveni su tada nekim
kreditima i otpisivanjem nekih dugovanja. Vrlo verovatno je potpisan
sporazum ili neka deklaracija o tome", kaže advokat Milenko Radić iz
beogradskog Fonda za razvoj demokratije.
Po njegovim rečima, tim
sporazumom nije moralo striktno da se navodi da je u pitanju ratna šteta,
reparacije ili imovina oduzeta vojvođanskim Nemcima.
"Oni su tada mogli
da kažu 'naša otvorena pitanja povodom imovinskih zahteva s današnjim
danom su regulisana'. To se podrazumeva. Pretpostavljam da bi morao da
postoji zapisnik tih razgovora", navodi advokat Radić i dodaje: "Kada je u
pitanju ratna šteta, u celom svetu je to obično regulisano kao šteta među
državama. Da li se to zove ratna šteta, reparacija, naknada za uništenu
imovinu ili bilo kako drugo, nevažno je. Ne moraju baš direktne izraze da
upotrebljavaju, već svi mogu da koriste svoje termine. Što se tiče
plaćanja ratne štete, retko koja država je to ispunila, jer zemlje koje su
imale da plate ratnu štetu nisu bile u stanju to da učine. To je više
delovalo na regulisanje međusobnih odnosa tih država u sporu. One su brže
uspostavljale privrednu saradnju pa se to indirektno kompenzovalo kroz
otvorenost granica, povlašćenost na tržištu, puštanje kapitala, koncesije,
kredite", ističe Radić. On navodi da nije moralo sve da se izrazi kroz
novac, jer interes može da se ostvari i na druge načine.
Govoreći o
zahtevu vojvođanskih Nemaca Milenko Radić ističe da za svako, eventualno,
potraživanje imovine građani treba prvo da dokažu da li na to imaju pravo
kao nekadašnji vlasnici ili naslednici. Takođe bi se moralo utvrditi da li
su oni već koristili neku pomoć, bilo u svojoj matičnoj državi, bilo od
međunarodne zajednice ili nekih drugih institucija.
Čekajući denacionalizaciju
"Koliko znam, ako su informacije pouzdane i tačne, veliki
broj Nemaca iz Vojvodine kompenzovan je u Nemačkoj. Dosta je teško to
rešiti, posebno u zemljama kao što je naša. Ni druge zemlje nisu to
rešile. Šta znači sada uzeti jednom, a dati drugom. To ne koristi privredi
niti međunarodnom kapitalu, a on ima svoje tokove i zakonitosti",
objašnjava Radić. Za razliku od Srbije i Crne Gore, Nemačka ima
registrovane sve pripadnike svog naroda svuda u svetu, kao i njihovu
imovinu. Nemci iz Vojvodine koji su otišli iz nekadašnje Jugoslavije i oni
malobrojni koji žive u Vojvodini, čekaju novi zakon o denacionalizaciji .
Oni imaju svoj arhiv, muzej i biblioteku, Kuću dunavskih Nemaca u
Zindelfingenu u pokrajini Baden Vitenberg. Istoričari tvrde da je suština
ovog problema daleko složenija nego što izgleda i da, u svakom slučaju,
ima direktne veze sa pregovorima nemačkog kancelara Vilija Branta sa
jugoslovenskim predsednikom Josipom Brozom Titom. Tada su u direktnim
razgovorima dvojica državnika potanko razgovarali o međusobnim
dugovanjima. Sadržaj ovih poverljivih razgovora, ostao je, međutim, tajna
a njihove posledice još veća misterija.
Dogovor Tito – Brant nije ni u
bivšoj SFRJ mnogo tumačen, sem onog što je bilo u medijima u to vreme. Čak
ni srpski pravnici nisu bolje i podrobnije upoznati s tim. Brant je u
svojim memoarima dosta pažnje posvetio susretima i razgovorima s Josipom
Brozom Titom i ostalim jugoslovenskim zvaničnicima iz tog perioda. Njihov
prvi zvanični susret bio je 1968. godine na Brionima. "Tito je na Brionima
načeo tri teme o kojima se još u Beogradu govorilo i one su se često
ponavljale u našim kasnijim razgovorima. Tada je izneo problem obeštećenja
za nacionalsocijalističke zločine prema jugoslovenskim zarobljenicima u
Nemačkoj i delovanje "fašističkih elemenata" jugoslovenske emigracije. Pri
tom je Tito imao na umu hrvatske desno orijentisane ustaše, koji su
izazivali nemire.
Kada je Tito načeo temu obeštećenja, ukazao sam na
pravne i političke poteškoće koje su s ovim povezane, s obzirom na
londonski ugovor o dugovima. Morala bi se pronaći formula koja nije toliko
opterećena prošlošću, već upućuje na budućnost. Možda bismo se mogli
složiti oko rešenja koja bi dobro došla ukupnom ekonomskom razvoju
Jugoslavije", opisao je Vili Brant svoje razgovore s Brozom na ovu temu.
On dalje objašnjava da je Titu tada rekao da nove generacije Nemaca
pokazuju samo ograničeno razumevanje zašto treba da preuzmu dodatna
zaduženja za grehove svojih otaca i dedova. Tada je Brant Brozu sugerisao
da moraju razmisliti o povratnom dejstvu na ostale zemlje.
Brantovo "rešenje"
"S druge strane, ne sme se zaboraviti da Zapadna Nemačka,
prema odlukama sila pobednica, Jugoslaviju mora da obešteti. Zbog toga sam
predložio da razradimo jedno "indirektno rešenje" u korist jugoslovenske
privrede. Tito je tada pokazao malo razumevanja za moja razmišljanja. U
pitanju je bila jugoslovenska čast i tako mora da se uredi ovo pitanje,
ali to ne mora da se dogodi odmah", piše Brant. Prema Brantovom pisanju,
Jugoslavija nije postavljala nikakve uslove za ponovno uspostavljanje
diplomatskih odnosa s Nemačkom. Broz je insistirao tada da o ovom krugu
tema mora da se razgovara.
Vili Brant i Josip Broz ponovo su se sreli
oktobra 1970. godine u Nemačkoj i razgovarali, svega nekoliko sati, u
jednom dvorcu između Bona i Kelna. "Šef države je koristio jedno putovanje
u inostranstvo da bi nekoliko sati proveo u Bonu. Njemu je kao i meni bilo
stalo da bez ceremonija ispitamo važne teme između Istoka i Zapada. Tito
je reparacije spomenuo samo uzgred na putu do aerodroma. Rekao mi je da mu
je naloženo da sa mnom ovo dogovori, ali nije želeo da taj problem sada
postavlja", tako je drugi susret dva predsednika opisao Brant. Sva ova
pitanja nisu mogla da budu rešena do 1973 – 1974. godine. Tito i Brant su
se složili oko "brionske formule" rešenja.
Josip Broz Tito i Vili Brant
"brionskom formulom" rešili su pitanje ratne štete i ostalih dugovanja
između SFRJ i SR Nemačke. To je pre svega pitanje ratne odštete, što je
Savezna Republika Nemačka bila dužna da plati našoj zemlji. Pretpostavlja
se da je imovina Nemaca iz Vojvodine oduzeta posle Drugog svetskog rata
bila u istom paketu za rešavanje.
Njihov treći susret dogodio se u
aprilu 1973. godine, ponovo na Brionima. Vili Brant je tada bio kancelar
Savezne Republike Nemačke i tada su očigledno okončani njihovi razgovori o
ovoj temi i postignut je dogovor o iznosu sredstava koja je Jugoslavija
dobila. Govorilo se tada o sumi od oko 2,2 milijarde nemačkih maraka ili
1,1 milijardu američkih dolara. Kako se ovde o tome pisalo, taj dogovor je
pokrio i odštetu za prinudni rad Srba u nemačkim logorima i imovinu
nemačkih građana kod nas.
Zapadna Nemačka je za Jugoslaviju izdvojila
ovaj iznos na ime privrednog razvoja. Od tih sredstava izgrađena je
nuklearka "Krško" i mnoge druge u bivšoj i sadašnjoj domovini.
Vili
Brant i Josip Broz sreli su se još jednom, 1974. godine, kada je bivši
predsednik Jugoslavije bio u zvaničnoj poseti SR Nemačkoj. Njihov susret
bio je više prijateljski nego zvaničan, jer Brant je pre toga, zbog
"špijunske afere"u svom kabinetu, morao da podnese ostavku na mesto
kancelara.
|
