Србија у ванредном стању – колумна за 14. март 2003
Убиство српског премијера
Зорана Ђинђића је епилог је десетогодишње криминализације Србије, у којој су
самозвани народни хероји постали мафијаши и убице. Већина Србијанаца данас
верује да ће демократија бити спасена и да ће се Србија извући из
кризе
Трећег дана после атентата на Зорана Ђинђића Србија је и даље у шоку. Грађани Србије просто не верују шта се догодило, а они који су схватили долазе пред зграду Владе Србије, у Немањину улицу број 10, да положе цвеће, упале свеће или да уђу унутра и упишу се у Књигу жалости. Дуги ред грађана који чекају да изјаве саучешће српској влади показује да је народ, ипак, ма колико то разне анкете деманотовале, ценио српског премијера Зорана Ђинђића као човека промена и као лидера који је желео да нас одведе у модерну Европу. Сузе многих Београђански показују да је Ђинђић био омиљен не само као политички лидер већ и као интелектуалац, глава породице и као мушкарац који је у сваком тенутку знао шта хоће.
Убијен је једини човек који је веровао да ми можемо да уђемо у Европу као модеран народ са модерном државом – написала је Зорица Туфегџић у Књизи жалости.
Ту тезу на свој начин изрекли су и Хавијар Солана и Кристофер Патен, који су као представници Европске уније дошли у званичну посету Београду и Влади Србије. И они су Србији донели охрабрење да истраје у борби за сопствену будућност.
Међутим, ка том путу, Србија треба прво да добије рат са сопственом мафијом, која је, како се показало порођена у крилу српске полиције.
"Све маске су пале. Терористи су убили премијера Србије Зорана Ђинђића", рекао је у четвртак поподне српски министар полиције Душан Михајловић, од кога су новинари очекивали да ће јавно дати оставку због смрти премијера Србије. И због неспособности полиције да заштити др Зорана Ђинђића од атентатора.
Обрукана полиција
Пуцњи који су усмтрили премијера Србије, у среду 12. марта 2003. године, у 12 сати и 25 минута, били су четврти покушај атентатора да одузму живот Зоран Ђинђића, ког су регистровали као свог највећег непријатеља. Прва претња атентатом дошла је током 1999. у време бомардовања НАТО, када је милошевићевска власт одлучила да употреби специјалце полиције да уклоне лидера опозиције. Зоран Ђинђић је тада побегао у Црну Гору, а потом у Немачку. Друга завера против премијера откривена је новембра месеца 2002. године, када је ухапшен Никола Маљевић, члан банде Жељка Максимовића Маке, који је са групом својих одметника планирао убиство др Зорана Ђинђића и киднаповање његових чланова породице. Маљевић је завршио у затвору, а Мака, регистрован као ратни добровољац и бивши војни специјалац, је побегао из Србије у иностранство.
Три месеца касније, 21. фебруара 2003. усред Београда, на ауто-путу, када је премијер Србије ишао блиндираним аутомобилом према аеродрому и ка Бањалуци, на његов ауто налетео је један камионет. Само спретност возача спасла је премијера Србије тада од несреће и могуће смрти. Истрага је утврдила да је Дејан Миленковић Багзи из Земуна, случлајно налетео на колону владиних аутомобила. Суд га је пустио да се брани са слободе, а Багзи је побегао из Београда. Сам Ђинђић, у почетку није прихватао ове две тезе полиције да се ради о атентатима, а онда је то јавно рекао: “И нека пуцају у мене, и ако ме убију, неће убити демократију у Србији!”
То као да је охрабрило и изазвало организаторе атентата да доврше тај дуго припремани злочин. Српски премијер др Зоран Ђинђић убијен је у среду на степеништу улаза број 5 у зграду Владе Србије, једним хицем из снајперске пушке, утврђено је обдукционим налазом који је урађен у Институту за судску медицину Медицинског факултета у Београду. А његов телохранитељ Милан Вулуровић је тешко рањен у препоне. Премијер је погођен снајперским метком у десну страну груди, који је изашао на леву страну трбуха. На свом путу метак је директно погодио срце, а у трбуху изазвао велика унутрашња крварења. Званично Зоран Ђинђић је преминуо после лекарске интервенције у 13,30 сати, мада се сада зна да је без пулса и без свести, односно већ мртав превезен у Ургентни центар.
Зоран Ђинђић није носио панцир кошуљу, није био блокиран телима крупних телохранитеља док се кретао из блиндираног аутомобила према улазу. Само двориште Владе Србије, није било заштићено од погледа и снајпера са околних висова, односно зграда, нити је на тим зградама било људи из обезбеђења. Др Војин Димитријевић, експерт за тероризам је јавно закључио да се “полиција тешко обрукала овако лошим обезбеђивањем премијера Србије”.
Полиција је установила да је снајпериста пуцао из суседне улице, са другог спрата пословне зграде Завода за фотограметрију Београд, у Улици адмирала Гепрата 14. У тој згради су се три дана мувала двојица људи у тегет комбинизонима, са написима “Секјурити”, а да их нико није проверио, чак и када се видело да је један од њих носио пушку са снајпером.
Земунски клан
После кобног пуцња на премијера и другог на његовог телохранитеља, утврђено је да су у нападу учествовала и двојица момака са пиштољима. Побегли су низ Балканску улицу и нестали, иако је за сам 20 минута градска полиција дигнута на ноге и блокирала Београд и околину.
Поред прозора у згради из које је пуцано полиција је пронашла столицу са које је снајпериста пуцао у премијера. У непосредној близини пронађено је ћебе као и јастук, који је атентатору највероватније служио као подметач за пушку. Показало се, нажалост, да је и у овој акцији полиција закаснила, јер су криминалци имали своје “кртице” унутар МУП-а Србије и били обавештавани о свим потезима полиције. Како је и акција против Маке и његове банде, била изведена исхутрено, пре рока, јер је план полиције био проваљен, тако је и сада мафија предухитрила полицију.
Наиме, Влада Србије и МУП Србије су за атентат на премијера Зорана Ђинђића осумњичила Милорада Улемека-Легију, бишег команданта специјалне полиције и Душана Спасојевића, званог Шиптар, такође, некадашњег члана полиције, који су вође земунског клана са 200 криминалаца. Операција “Вихор”, која је требало да се оконча ове недеље хапшењем Легије и Шиптара и њихових сарадника, каснила је јер у суду нису били потписани налози за њихово хапшење. Та информација је била довољна земунском клану да удари на премијера Србије и побегне у иностранство. Полиција је после атентата ухаписла 8 чланова земунског клана, привела још 48 сумњивих лица, а међу њима и бивше шефове српске тајне полиције Јовицу Станишића и Франка Симатовића, званог Френки, који је био командант Легији у јединици “Црвене беретке”.
Истрага коју води Милан Обрадовић, начелник београдске полиције, треба да открије где су Легија и Шиптар, да их ухапси и приведе суду у Београду.
Милорад Улемек, бивши командант “Црвених беретки” био је 1999. године у полицији, када је требало уклонити Ђинђића, а сада је прозван као вођа земунског клана, дакле, као криминалац, да је организовао, после 4 године, атентат на премијера Србије. Улемек је у међувремену узео мајчино презиме и постао Милорад Луковић, али је остао упамћен по надимцима Легија, Цема, Мића и Шарени, који само доказују његову лукавост у прерушавању и скривању идентитета. Легија је рођен у Београду, као малолетник је са Александром Голубовићем Кристијаном на Новом Београду опљачкао продавницу спортске одеће и ушао у полицијски досије. Био је осам година у Легији странаца, где је испекао занат ликвидатора, и где је истетовирао обе руке и малу ружу на врату. Душана Спасојевића је упознао у полицији, коју су обојица напустили после 5. октобра 2000. године. Обојица су се хвалили да су спласли Србију од крвопролића и да су 5. октобра донели победу ДОС-у, јер се нису борили на страни милошевићеваца. Са тим педигреом патриоте покушали су да се камуфлирају као криминална група, коју сада Влада Србије озбиљно сумњичи за отмицу и убиство бившег председника Србије, Ивана Стамболића; за лочин на Ибарској магистрали; за покушај убиства Вука Драшковића у Будви; за неколико десетина отмица изведених у последњих неколико година; за више од 50 убистава учињених на територији Београда и других градова; за организовану трговину наркотицима и стварање мреже продаваца на територији бивше Југославије и Европе; за атентат на Зорана Ђинђића.
Полиција је претресла куће Легије и Шиптара на Сењаку, односно у Земуну, али њих није нашла, нити неке доказе против њих. Претпоставља се да су ове вође и чланови земунског клана побегли у Бугарску, која је већ доставила МУП-у Србије 300 имена људи који се тамо скривају.
Политичке игре
На месту премијера Ђинђића је као вршилац дужности заменио др Небојша Човић, потпредседник Владе Србије који је гласно рекао да је убиство српског премијера “доказ да у Србији постоји очигледна спрега криминала, ратних злочинаца, ратних профитера и ратних ветерана, нераспетљано клупко које подразумева ратне злочине криминал и привилеговане позиције”.
Као циљ убиства Зорана Ђинђића, потпредседник владе др Жарко Кораћ је навео дестабилизацију државе, нефункционисање Владе и Скупштине, расписивање нових избора.
То је група која је повремено помагала држави у сукобима на простору Бујановца и Прешева, која је имала контакте у полицији и спремност да иде до краја. Имала је своје листове које издаје, новинаре које плаћа као и људе у судству, нарочито адвокатури. Код те групе постоји очекивање да ће на власт доћи такозване патриотске снаге које ће имати разумевања за њихове ратне заслуге - рекао је Жарко Кораћ.
Овај потпредесник Владе Србије није хтео да именује, алио је назначио неке патриотске странке за које се претпоставља да су биле политички алиби Милораду Улемеку и земунском клану. Оба потпредседника су говорили и о појединим листовима који су служили као маска Милораду Улемеку Легији и том “патриотском крилу” за политички тероризам. Ти медији су раскринкали ЉубиШу Буху, званог Чуме, бившег Легијоног пријатеља као будућег крунског сведока против земунског клана и изазвали отворену свађу, а потом објавили писмо Милорада Улемеке “као патриоте забринутог за судбину српства и хашких оптуженика из Србије”. У једном од тих листова најављен је злочин над Ђинђићем, али као освета људи који су одведени у Хаг.
За сада Влада Србије није ништа предузела против тих медија, новинара и адвоката земунског клана, али је суспендовала агенцију Бета, која је објавила прва своју вест о привођењу Јовице Станишића и Франка Симатовића у четвртак на информативни разговор у полицију.
У ванредном стању у Србији полиција је подређена Војсци Србије и Црне Горе, која брине о безбедности земље, али се то на улицама престонице не види. Армија нема свој Информативни центар и не даје саопштења за јавности. Само је вицеадмирал Миливоје Павловић, заменик начелника ГШ Војске Србије и Црне Горе рекао је да је армија “појаћала контролу државних граница након убиства премијера Србије и да је “специјалним јединицама Војске је издато наређење да се припреме за прелазак на виши степен борбене готовости и евентуалну наменску употребу у даљем развоју догађаја".
МУП Србије је обећао да ће их давати сваког дана. Убиство председника Владе Србије Зорана Ђинђића изазвало је запрепашћење у свету, уз остало и зато што се догодило у Европи и демократском поретку, где су ликвидације државника готово заборављени облик терора и политичког криминала. Зоран Ђинђић је први европски лидер коме је насилно узет живот после 1986. године, кад је у атентату у Стокхолму настрадао шведски социјалдемократски премијер Улоф Палме.
Атентат је отворио и питање владавине. Одлучено је да потпредседници Владе Србије ротирају своје функције в.д премијера, а Демократска странка је већ одлучила да донесе одлуку о именовању новог мандатора Владе Србије. То ће изазвати померња унутар ДС, тако да ће Борис Тадић и Зоран Живковић бити кандидати за премијера Србије и министра одбране Србије и Црне Горе. Још се не зна ко ће водити саму странку, али се шансе дају Живковићу и Чеди Јовановићу, који је једини говорио на комемморативној седници Демократске странке.
Индикативно је да је Демократска странка Србије предложила коалициону Владу Србије, а да чланови Српске радикалне странке нису излазили на све комеморативне и политичке скупове поводом смрти премијера Србије.
Приметно је да се и чланови ДС и чланови ДОС труде да улију наду у наставак реформи у Србији. Једна анкета агенције ЦНН је већ показала да од 10.000 Србијанаца чак 85 одсто верује да убиство Зорана Ђинђића и рат који је мафија објавила српској држави и Влади, не могу да зауставе српски пут ка демократији.
Најдиректнији у томе је био баш министар српске полиције:
- Осветићемо Зорана Ђинђића и ликвидираћемо свакога ко пружи отпор полицији. Остварићемо снове Зорана Ђинђића !- рекао је Душан Михајловић, потпредседник владе и министар унутрашњих послова на конференцији за новинаре у МУП-у Србије у Београду.
Марко Лопушина
www.yugobooks.com
www.2net.co.yu/lopusina
Трећег дана после атентата на Зорана Ђинђића Србија је и даље у шоку. Грађани Србије просто не верују шта се догодило, а они који су схватили долазе пред зграду Владе Србије, у Немањину улицу број 10, да положе цвеће, упале свеће или да уђу унутра и упишу се у Књигу жалости. Дуги ред грађана који чекају да изјаве саучешће српској влади показује да је народ, ипак, ма колико то разне анкете деманотовале, ценио српског премијера Зорана Ђинђића као човека промена и као лидера који је желео да нас одведе у модерну Европу. Сузе многих Београђански показују да је Ђинђић био омиљен не само као политички лидер већ и као интелектуалац, глава породице и као мушкарац који је у сваком тенутку знао шта хоће.
Убијен је једини човек који је веровао да ми можемо да уђемо у Европу као модеран народ са модерном државом – написала је Зорица Туфегџић у Књизи жалости.
Ту тезу на свој начин изрекли су и Хавијар Солана и Кристофер Патен, који су као представници Европске уније дошли у званичну посету Београду и Влади Србије. И они су Србији донели охрабрење да истраје у борби за сопствену будућност.
Међутим, ка том путу, Србија треба прво да добије рат са сопственом мафијом, која је, како се показало порођена у крилу српске полиције.
"Све маске су пале. Терористи су убили премијера Србије Зорана Ђинђића", рекао је у четвртак поподне српски министар полиције Душан Михајловић, од кога су новинари очекивали да ће јавно дати оставку због смрти премијера Србије. И због неспособности полиције да заштити др Зорана Ђинђића од атентатора.
Обрукана полиција
Пуцњи који су усмтрили премијера Србије, у среду 12. марта 2003. године, у 12 сати и 25 минута, били су четврти покушај атентатора да одузму живот Зоран Ђинђића, ког су регистровали као свог највећег непријатеља. Прва претња атентатом дошла је током 1999. у време бомардовања НАТО, када је милошевићевска власт одлучила да употреби специјалце полиције да уклоне лидера опозиције. Зоран Ђинђић је тада побегао у Црну Гору, а потом у Немачку. Друга завера против премијера откривена је новембра месеца 2002. године, када је ухапшен Никола Маљевић, члан банде Жељка Максимовића Маке, који је са групом својих одметника планирао убиство др Зорана Ђинђића и киднаповање његових чланова породице. Маљевић је завршио у затвору, а Мака, регистрован као ратни добровољац и бивши војни специјалац, је побегао из Србије у иностранство.
Три месеца касније, 21. фебруара 2003. усред Београда, на ауто-путу, када је премијер Србије ишао блиндираним аутомобилом према аеродрому и ка Бањалуци, на његов ауто налетео је један камионет. Само спретност возача спасла је премијера Србије тада од несреће и могуће смрти. Истрага је утврдила да је Дејан Миленковић Багзи из Земуна, случлајно налетео на колону владиних аутомобила. Суд га је пустио да се брани са слободе, а Багзи је побегао из Београда. Сам Ђинђић, у почетку није прихватао ове две тезе полиције да се ради о атентатима, а онда је то јавно рекао: “И нека пуцају у мене, и ако ме убију, неће убити демократију у Србији!”
То као да је охрабрило и изазвало организаторе атентата да доврше тај дуго припремани злочин. Српски премијер др Зоран Ђинђић убијен је у среду на степеништу улаза број 5 у зграду Владе Србије, једним хицем из снајперске пушке, утврђено је обдукционим налазом који је урађен у Институту за судску медицину Медицинског факултета у Београду. А његов телохранитељ Милан Вулуровић је тешко рањен у препоне. Премијер је погођен снајперским метком у десну страну груди, који је изашао на леву страну трбуха. На свом путу метак је директно погодио срце, а у трбуху изазвао велика унутрашња крварења. Званично Зоран Ђинђић је преминуо после лекарске интервенције у 13,30 сати, мада се сада зна да је без пулса и без свести, односно већ мртав превезен у Ургентни центар.
Зоран Ђинђић није носио панцир кошуљу, није био блокиран телима крупних телохранитеља док се кретао из блиндираног аутомобила према улазу. Само двориште Владе Србије, није било заштићено од погледа и снајпера са околних висова, односно зграда, нити је на тим зградама било људи из обезбеђења. Др Војин Димитријевић, експерт за тероризам је јавно закључио да се “полиција тешко обрукала овако лошим обезбеђивањем премијера Србије”.
Полиција је установила да је снајпериста пуцао из суседне улице, са другог спрата пословне зграде Завода за фотограметрију Београд, у Улици адмирала Гепрата 14. У тој згради су се три дана мувала двојица људи у тегет комбинизонима, са написима “Секјурити”, а да их нико није проверио, чак и када се видело да је један од њих носио пушку са снајпером.
Земунски клан
После кобног пуцња на премијера и другог на његовог телохранитеља, утврђено је да су у нападу учествовала и двојица момака са пиштољима. Побегли су низ Балканску улицу и нестали, иако је за сам 20 минута градска полиција дигнута на ноге и блокирала Београд и околину.
Поред прозора у згради из које је пуцано полиција је пронашла столицу са које је снајпериста пуцао у премијера. У непосредној близини пронађено је ћебе као и јастук, који је атентатору највероватније служио као подметач за пушку. Показало се, нажалост, да је и у овој акцији полиција закаснила, јер су криминалци имали своје “кртице” унутар МУП-а Србије и били обавештавани о свим потезима полиције. Како је и акција против Маке и његове банде, била изведена исхутрено, пре рока, јер је план полиције био проваљен, тако је и сада мафија предухитрила полицију.
Наиме, Влада Србије и МУП Србије су за атентат на премијера Зорана Ђинђића осумњичила Милорада Улемека-Легију, бишег команданта специјалне полиције и Душана Спасојевића, званог Шиптар, такође, некадашњег члана полиције, који су вође земунског клана са 200 криминалаца. Операција “Вихор”, која је требало да се оконча ове недеље хапшењем Легије и Шиптара и њихових сарадника, каснила је јер у суду нису били потписани налози за њихово хапшење. Та информација је била довољна земунском клану да удари на премијера Србије и побегне у иностранство. Полиција је после атентата ухаписла 8 чланова земунског клана, привела још 48 сумњивих лица, а међу њима и бивше шефове српске тајне полиције Јовицу Станишића и Франка Симатовића, званог Френки, који је био командант Легији у јединици “Црвене беретке”.
Истрага коју води Милан Обрадовић, начелник београдске полиције, треба да открије где су Легија и Шиптар, да их ухапси и приведе суду у Београду.
Милорад Улемек, бивши командант “Црвених беретки” био је 1999. године у полицији, када је требало уклонити Ђинђића, а сада је прозван као вођа земунског клана, дакле, као криминалац, да је организовао, после 4 године, атентат на премијера Србије. Улемек је у међувремену узео мајчино презиме и постао Милорад Луковић, али је остао упамћен по надимцима Легија, Цема, Мића и Шарени, који само доказују његову лукавост у прерушавању и скривању идентитета. Легија је рођен у Београду, као малолетник је са Александром Голубовићем Кристијаном на Новом Београду опљачкао продавницу спортске одеће и ушао у полицијски досије. Био је осам година у Легији странаца, где је испекао занат ликвидатора, и где је истетовирао обе руке и малу ружу на врату. Душана Спасојевића је упознао у полицији, коју су обојица напустили после 5. октобра 2000. године. Обојица су се хвалили да су спласли Србију од крвопролића и да су 5. октобра донели победу ДОС-у, јер се нису борили на страни милошевићеваца. Са тим педигреом патриоте покушали су да се камуфлирају као криминална група, коју сада Влада Србије озбиљно сумњичи за отмицу и убиство бившег председника Србије, Ивана Стамболића; за лочин на Ибарској магистрали; за покушај убиства Вука Драшковића у Будви; за неколико десетина отмица изведених у последњих неколико година; за више од 50 убистава учињених на територији Београда и других градова; за организовану трговину наркотицима и стварање мреже продаваца на територији бивше Југославије и Европе; за атентат на Зорана Ђинђића.
Полиција је претресла куће Легије и Шиптара на Сењаку, односно у Земуну, али њих није нашла, нити неке доказе против њих. Претпоставља се да су ове вође и чланови земунског клана побегли у Бугарску, која је већ доставила МУП-у Србије 300 имена људи који се тамо скривају.
Политичке игре
На месту премијера Ђинђића је као вршилац дужности заменио др Небојша Човић, потпредседник Владе Србије који је гласно рекао да је убиство српског премијера “доказ да у Србији постоји очигледна спрега криминала, ратних злочинаца, ратних профитера и ратних ветерана, нераспетљано клупко које подразумева ратне злочине криминал и привилеговане позиције”.
Као циљ убиства Зорана Ђинђића, потпредседник владе др Жарко Кораћ је навео дестабилизацију државе, нефункционисање Владе и Скупштине, расписивање нових избора.
То је група која је повремено помагала држави у сукобима на простору Бујановца и Прешева, која је имала контакте у полицији и спремност да иде до краја. Имала је своје листове које издаје, новинаре које плаћа као и људе у судству, нарочито адвокатури. Код те групе постоји очекивање да ће на власт доћи такозване патриотске снаге које ће имати разумевања за њихове ратне заслуге - рекао је Жарко Кораћ.
Овај потпредесник Владе Србије није хтео да именује, алио је назначио неке патриотске странке за које се претпоставља да су биле политички алиби Милораду Улемеку и земунском клану. Оба потпредседника су говорили и о појединим листовима који су служили као маска Милораду Улемеку Легији и том “патриотском крилу” за политички тероризам. Ти медији су раскринкали ЉубиШу Буху, званог Чуме, бившег Легијоног пријатеља као будућег крунског сведока против земунског клана и изазвали отворену свађу, а потом објавили писмо Милорада Улемеке “као патриоте забринутог за судбину српства и хашких оптуженика из Србије”. У једном од тих листова најављен је злочин над Ђинђићем, али као освета људи који су одведени у Хаг.
За сада Влада Србије није ништа предузела против тих медија, новинара и адвоката земунског клана, али је суспендовала агенцију Бета, која је објавила прва своју вест о привођењу Јовице Станишића и Франка Симатовића у четвртак на информативни разговор у полицију.
У ванредном стању у Србији полиција је подређена Војсци Србије и Црне Горе, која брине о безбедности земље, али се то на улицама престонице не види. Армија нема свој Информативни центар и не даје саопштења за јавности. Само је вицеадмирал Миливоје Павловић, заменик начелника ГШ Војске Србије и Црне Горе рекао је да је армија “појаћала контролу државних граница након убиства премијера Србије и да је “специјалним јединицама Војске је издато наређење да се припреме за прелазак на виши степен борбене готовости и евентуалну наменску употребу у даљем развоју догађаја".
МУП Србије је обећао да ће их давати сваког дана. Убиство председника Владе Србије Зорана Ђинђића изазвало је запрепашћење у свету, уз остало и зато што се догодило у Европи и демократском поретку, где су ликвидације државника готово заборављени облик терора и политичког криминала. Зоран Ђинђић је први европски лидер коме је насилно узет живот после 1986. године, кад је у атентату у Стокхолму настрадао шведски социјалдемократски премијер Улоф Палме.
Атентат је отворио и питање владавине. Одлучено је да потпредседници Владе Србије ротирају своје функције в.д премијера, а Демократска странка је већ одлучила да донесе одлуку о именовању новог мандатора Владе Србије. То ће изазвати померња унутар ДС, тако да ће Борис Тадић и Зоран Живковић бити кандидати за премијера Србије и министра одбране Србије и Црне Горе. Још се не зна ко ће водити саму странку, али се шансе дају Живковићу и Чеди Јовановићу, који је једини говорио на комемморативној седници Демократске странке.
Индикативно је да је Демократска странка Србије предложила коалициону Владу Србије, а да чланови Српске радикалне странке нису излазили на све комеморативне и политичке скупове поводом смрти премијера Србије.
Приметно је да се и чланови ДС и чланови ДОС труде да улију наду у наставак реформи у Србији. Једна анкета агенције ЦНН је већ показала да од 10.000 Србијанаца чак 85 одсто верује да убиство Зорана Ђинђића и рат који је мафија објавила српској држави и Влади, не могу да зауставе српски пут ка демократији.
Најдиректнији у томе је био баш министар српске полиције:
- Осветићемо Зорана Ђинђића и ликвидираћемо свакога ко пружи отпор полицији. Остварићемо снове Зорана Ђинђића !- рекао је Душан Михајловић, потпредседник владе и министар унутрашњих послова на конференцији за новинаре у МУП-у Србије у Београду.
Марко Лопушина
www.yugobooks.com
www.2net.co.yu/lopusina
