Pretežak muk okovao je Ruzveltovu ulicu, dok
su reke ljudi sa ranim jutrom stizale pred Novo groblje. Kao u stroju,
hiljade koraka, zastaju u istom trenu, pognute glave, i opet isti muk.
Sablasan, naj teži.
Gotovo niko i ne primećuje, stotine vojnika i policajaca,
koji u svečanim uniformama stoje uz rubove ulice, čekajući da odaju
poslednju počast povorci sa nastradalim premijerom. Podne je. Jecaj i
lelek, dopiru iz tužne gomile. LJudi kao da tek postaju svesni tužne
istine, koju nose zvuci zvona sa hrama Svetog save. Počinje
Bogosluženje.
- Opet si uspeo majstore da izvedeš ceo Beograd na ulice-
brišući suze, projeca čovek držeći u ruci sveću i sliku, Zorana Đinđića.
Dok su se desetine domaćih i stranih, novinarskih i televizijskih ekipa,
tiskle u masi, pokušavajući da zabeleže lavinu tuge i bola, kojom je
Beograd odisao.
Kao na traci, jedan za drugim pred groblje stižu limuzine
i autobusi. Elita međunarodne politike, stroge diplomate, obični ljudi.
Hiljade venaca, koji kao da su srasli sa rukama koje ih drže, i suze. One
neprolazne, kao majčinske, i iskrene, kao muške. Nešto pre 14 sati, kao
kakvo prokletstvo, vazduh zapara zvuk vojne muzike.
- Ajmo deco, krenimo- polu glasom prozbori žena, malenoj povorci,
koja je pred ulazom u groblje stajala, držeći po ružu međ ručicama.
-To
su školski drugovi Zoranove dece- pretpostavi gospođa paleći sveću, koja
se već topila u ruci.
U istom trenu iz pravca Bogoslovije, uz zvuke policijske
sirene, kolona od nekoliko automobila, stigla je pred grobljanske dveri. I
sve što je pogled mogao dokučiti, bila je reka, koja se slivala za vozilom
sa telom pokojnog premijera niz Ruzveltovu ulicu. I hiljade ljudi koji ne
mareći za upozorenja policajaca, iskoračuju na ulicu, spuštajući na nju
cveće i paleći sveće.
Tačno je 14 sati. Tren u kojem je pod lukovima ulaza u
Novo groblje, prošlo vozilo sa lafetom, na kojem se nalazio kovčeg sa
telom Zorana Đinđića. I tren, u kojem niko, i ništa više, nije moglo
zaustaviti stotine hiljada ljudi, u želji da uđu i nad grobom, odaju
poslednju počast, svom premijeru.
I reči bakice zabrađene u crnu maramu, "Gledaj na nas sa
nebesa, lepi naš Zorane. Baš kao što ćemo i mi gledati u svodove, tražeći
te zauvek".
M. M.
