[www.ANTIC.org] =?iso-8859-2?Q?Bogdan_Tirnani=E6:_Zoran_=D0in=F0i=E6=2C_=BEivot_i_smrt?=

[Miroslav Antic]

Title: Message

 

http://www.patriotmagazin.com/media/0001.htm

 

BROJ 58 17. 3. 2003.

 

 

Bogdan Tirnanić, član biblioteke, u seriji tekstova za Patriot Spoljni poslovi • Zoran Đinđić, život i smrt Ubiti po viđenju Politika srpskog premijera nije bila moja "šolja čaja". Jedan sam od onih koji su se protiv toga stalno bunili. Ali, Zoran Đinđić je ubijen kao besan pas. Već je to dovoljno strašno. Osim toga, u kući pokojnika ima mesta samo za sućut. Oni koji u ovom trenutku ne pognu glavu, izrekli su sami sebi strašnu presudu istorije! Odmah da se razumemo... Poznavao sam Zorana Đinđića. Možda je samo reč o mojoj ličnoj iluziji, ali mislim da je to bio jedan drugi Đinđić. Ne sećam se baš tačno njegove uloge u "lipanjskim gibanjima"(1968), no iz kasnijih dana pamtim ga kao mladog buntovnika sa konjskim repom i minđušom u uhu. Bio je levičar, što ne čudi ako se zna kod koga je doktorirao. Šta je bila tema doktorata? Marksovo shvatanje demokratije, razume se. Da li je baš Marks tome zaslužan ili ne, nije ni važno, Zoran Đinđić se na srpsku političku scenu vratio 1989. godine, kao jedan od prvoboraca demokratije i političkog pluralizma. Bivši režim ga je dosledno proganjao, ili se bar tako činilo. Znao je on da, u potaji, posedi na Slobinom kanabetu. To je valjda razlog zašto nije bio mnogo omiljen u javnosti. Ipak, morao je da, u danima NATO-bombardovanja, tajno napusti zemlju. Neki kažu da se sklonio u Crnu Goru. Ima pak indicija da mu je Nemačka bila bliža srcu. Profesor i učenik U prvo vreme nije bio neka "važna faca" u Demokratskoj stranci. Bilo je tu mnogo slavnijih imena. Onda je izabran za predsednika Izvršnog odbora DS-a. Od tog trenutka počinje njegova transformacija. Pred neke izbore, na kojima će DS odigrati ulogu beznadežnog slučaja, posvađao se sa Koštunicom, koji je, sa delom članstva, napustio partiju. Onih koji su izlazili iz DS-a bilo je svakim danom sve više. Neki nisu preživeli svoje razočarenje. Završni udarac je, koliko znam, dugo pripreman: Đinđić je izvršio unutarpartijski puč, lišivši predsedničkog položaja svog "duhovnog oca" Dragoljuba Mićunovića. Izgleda da mu profesor nije to mnogo zamerio. Posle "zimskog protesta" (1996/97), koji je potrajao tri meseca zbog krađe glasova na lokalnim izborima (vlast u svim većim gradovima osvojila je opozicija), Đinđić postaje prvi nekomunistički gradonačelnik Beograda, ali zbog sukoba sa SPO-om i njegove "neprincipijelne koalicije" sa radikalima i socijalistima, na tom položaju provodi samo sadam meseci. Izgledalo je da taj rekord niko neće oboriti. Tada se, valjda, još nije znalo za Milana St. Protića! U pripremi "petooktobarske revolucije" Đinđić je odigrao značajnu ulogu. O tome ćemo tek čitati u istoriji. No, postavši menadžer predizborne kampanje DOS-a (Demokratske opozicije Srbije), Đinđić je bio taj koji je smislio da se kao protivkandidat Miloševiću na privremenim septembarskim predsedničkim izborima 2000. godine pojavi njegov stari idejni protivnik Vojislav Koštunica. Zašto? Zato što je Koštunica tada bio predsednik autistične, "kombi" stranke DSS, koja se kolebala između nacionalnog i građanskog, a – osim toga – lično je bio gotovo nepoznat u široj srpskoj javnosti, jer se, dosledni opozicionar, nikada nije pojavio na televiziji. On je, dakle, smeo da nas pogleda u oči. Onaj Goran Matić, lustrirani "julovac", lažni Eliot Nes naše političke scene, tada je tvrdio da su na predizbornom plakatu zapravo oči Al Paćina. Što da ne? Neće valjda da budu oči urokljivog Džeka Nikolsona?! Koštunica je, kao što znamo, pobedio. Milošević je opet nameračio da, presipanjem glasova iz Vojine kutije u svoju (što se inače zove krađa), odgodi svoj krah, tvrdeći da se kvalifikovao za drugi krug. Zato se dogodio 5. oktobar. Skupštinske kalkulacije Po ranijem dogovoru, Đinđiću je pripalo mesto presednika Srpske vlade. Njegov stari spor sa Koštunicom se odmah obnovio. Jer se Đinđić, kao predsednik Vlade, nije pokazao velikim poštovaocem Ustava i zakona. Rigoroznom pravniku Koštunici, koji se oduvek zalagao za legitimnost i legalitet, to se nije baš svidelo. DSS je bio na vlasti, ali je bio i u opoziciji, ponovo sam. Nije bio sklon "neprincipijelnim koalicijama". To je kratko trajalo. Članovi Vojine stranke napuštaju Vladu i podnose ostavke na položaje u upravnim odborima. Popularnost stranke i njenog lidera raste po geometrijskoj progresiji. Đinđiću to nije značlo mnogo. Preko svojih eksponenata u Narodnoj skupštini on prvo organizuje iznuđenu ostavku spikera Maršićanina (DSS), i na njegovo mjesto postavlja jezički neuku advokaticu bez klijenata i bez integriteta iz Užica, Natašu Mićić, koja tom prilikom glasa za samu sebe. Onda, pod dva, Đinđić oduzima poslaničke mandate izvesnom broju "deesesovaca". Kada Ustavni sud poništi tu odluku, nekakav Administrativni odbor, inače ekspozitura DS-a, prihvata rešenje, ali odmah zatim, po principu utuk na utuk, izbacuje iz Skupštine sve poslanike DSS-a. Tom prilikom, da bi stvar delovala legalno, mandate su izgubili i neki zabušanti iz DS-a, no oni se, uvek kada Đinđiću zatreba skupštinska većina, ponovo nađu u poslaničkim skamijama. Na primedbu da su podneli i potpisali ostavke, Nataša Mićić ima spreman odgovor: bili su u zabludi. Đinđić nije bio u zabludi. Pošteno! Sve u svemu – da skratim – Đinđićeva politika kao predsednika Vlade (ili, preciznije, kao čoveka koji svu vlast u Srbiji koncentriše u svoje ruke) nije baš usrećila srpski narod. Jeste da je stalno govorio o tranziciji, reformama sistema, privatizaciji, pravu i zakonu, ali – slaba vajda! Živelo se sve teže. Nezaposlenost je rasla. Mladi stručnjaci i dalje su stajali u redovima ispred stranih ambasada, namerni da odavde odu bez povratka. Ako nešto mogu sebi da pripišem u zaslugu, onda je to činjenica da gotovo nije bilo dana kada se protiv takve politike nisam bunio. Pouzdano znam da je Đinđić to stoički podnosio. Smrt u podne Tako je došao trenutak da mu se revanširam. Na nesreću, on to nikada neće saznati. Jer je u sredu 13. marta, negde iza podneva, ubijen snajperskim hicem u zadnjem dvorištu zgrade u kojoj se nalazilo njegovo radno mesto. To je, po svemu, tragičan događaj koji Srbiji ponovo može vratiti na put anarhije, haosa i nečije diktature. Ali se, nasuprot predviđanju ubica i njihovih naručilaca, članova kriminalne organizacije, takozvane mafije, narod ujedinio. Mesto Đinđićeve pogibije postalo je cilj hodočasnika. Iz televizijskih izveštaja moglo se videti da oni koji polažu cveće i pale sveće na ulazu u zgradu Vlade Srbije nisu neki bogatuni, biznismeni i slično. To je uglavnom običan svet, većinom loše odeven, neki su čak i neobrijani, a njihova lica govore da žive teško, da su gladni, verovatno bez posla, uglavnom bez kinte u džepu. Zašto oni to čine? Umesto da se pridruže onima koji, u potaji, čestitaju sebi (i ubicama)? Postoji više razloga ovakvom ponašanju. I više povoda ovom tekstu. Pre svega, ubijen je čovek, otac dvoje maloletne dece. Upucali su ga kao besnog psa. Mislite li vi da je to normalno? Da se tome treba radovati? U slučaju da tako osećate – moj savet vam je da odmah potražite pomoć lekara. Jer, smrt je iskupljenje. Zato nas pogibija Zorana Đinđića angažuje ka ispoljavanju naših najboljih osobina. U kući pokojnika se ćuti. Spuštene glave. S druge strane, bez obzira na to kakav je on bio, zemlja koja ima predsednika Vlade ima i nadu. Sa mrtvim predsednikom Vlade sve ponovo postaje neizvesno, opasno, mutno, beznadno. Da, poznavao sam Zorana Đinđića. Život nas je razdvojio. Smrt ga je vratila.