"Politika", 24. mart 2003.
Deca iz Zvečanske - socijalni i
zdravstveni izazov
SUDBINA IZ
KONTEJNERA
Katarina Đorđević
Posmatrajući igračke koje su im poklonila neka srećnija deca, očima iz kojih su odavno prestale da teku suze, mališani koji rastu pod krošnjama drveća u beogradskoj Zvečanskoj ulici uzaludno pokušavaju da se "izbore" da im medicinske sestre posvete koji minut više pažnje. To im teško polazi za rukom, jer je vaspitačica u ovom tužnom domu tako malo, a njih tako puno. Većina njih pomirljivo prihvata činjenicu da je "konkurencija" prejaka i samo čvršće steže olinjalog plišanog medu, koga je "oćoravio" bivši vlasnik, stavlja palac u usta i na krilima snova "leti" u zemlju mašte i imaginacije.
Nasuprot uvreženom mišljenju, ovi mališani nisu stigli u krevetiće Centra za zaštitu odojčadi, dece i omladine po scenariju iz Diznijevih filmova. Nisu ostavljeni u svilenom jastuku u porti neke crkve niti u uskršnjoj "korpi" sa omiljenom igračkom i bočicom sa još toplim mlekom. Neki od njih u poslednjim trenucima koji život znače bivaju pronađeni između crnih plastičnih kesa za đubre, neki stižu iz boksova porodilišta koje su odmah posle porođaja napustile njihove majke, a mnogi imaju roditelje koji su "nepodobni", odnosno koji se smatraju pretnjom za normalan psihofizički razvoj svog deteta.
Neželjene trudnoće
Deca se u stacionarnu zaštitu smeštaju neposredno po rođenju – u 70 do 80 odsto slučajeva radi se o uzrastu do tri meseca starosti, u najvećem broju slučajeva direktno iz porodilišta i zdravstvenih ustanova u pratnji socijalnih ili medicinskih radnika tih ustanova. Organ starateljstva ili roditelj retko su prisutni pri prijemu.
"Najviše dece (preko 80 odsto) rođeno je u vanbračnim vezama, odnosno iz neplaniranih i neželjenih trudnoća. Praćenje karakteristika i problema roditeljstva u poslednjih desetak godina ukazuje na tendenciju da iste majke više puta rađaju neželjenu decu, što vodi novim problemima ne samo zbog velikog broja dece u situacijama izostajanja elementarnih uslova za život već i zbog pojave psihičkih smetnji i mentalne retardiranosti različitog stepena. U grupi majki koje rađaju neželjenu decu u manjem procentu učestvuju relativno mlade majke, psihofizički neupadljive, u redovnom obrazovnom procesu, egzistencijalno zavisne od svoje primarne porodice", ukazuje Jasminka Marković, sociolog u Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine, u časopisu za teoriju i kritiku socijalnih ideja i prakse "Socijalna misao", koji je tematski posvećen deci iz Zvečanske.
Višegeneracijska opterećenost bedom je socijalni atribut koji u najvećoj meri definiše porodice iz kojih potiču ovi mališani, o čemu ilustrativno govori i podatak da su više od 40 odsto ovih roditelja evidentirani kao korisnici usluga centra za socijalni rad pre rođenja deteta. Siromaštvo roditelja, posledično, ima značajan uticaj i na tok trudnoće, porođaj i postnatalne rizike novorođenčeta.
Vanbračna deca
"Zdravstveni status deteta smeštenog u stacionar često je izuzetno složen. U odnosu na porodičnu anamnezu, samo 12 procenata smeštenih mališana nema porodično opterećenje. U zdravstvenoj istoriji majke je značajna zastupljenost mentalne retardiranosti i psihijatrijskih oboljenja (27 procenata). Prevremeno je rođeno 23 odsto dece, kod trećine mališana je dijagnostikovana pothranjenost pri prijemu u stacionar, a izmenjeni neurološki status je registrovan kod 37 odsto dece. Kod dece primljene u starijem uzrastu upadljivo je prisutan nedostatak nege, kao i tragovi zlostavljanja, kontuzije, hematomi, ožiljci", objašnjava Jasminka Marković i dodaje da zdravstvenom statusu dece kumuje i činjenica da četvrtina ovih mališana pripada romskoj populaciji.
"Ne ulazeći u kompleksnost problema neželjenosti deteta, koji po pravilu zbunjuje stručnjake sa iskustvom u zaštiti dece, vidimo da ‚ljubav’ roditelja nije, dakle, biološka neophodnost niti uvek postoji kod svih roditelja. Neželjenost treba posmatrati i u kontekstu činjenice da su ta deca začeta u slučajnim, površnim vanbračnim vezama u čijem sagledavanju treba odvojiti seksualnost, rađanje i roditeljstvo", kaže Jasminka Marković.
Rađanje brojne zdravstveno visokorizične dece u okviru istih porodica ukazuje na izostanak praćenja, prevencije i saradnje socijalne i zdravstvene zaštite u odnosu na problem biološke reprodukcije psihički bolesnih i mentalno retardiranih roditelja, primećuje ovaj autor.
Prema evidenciji Jasminke Marković, više od 75 odsto dece izlazi iz stacionarne zaštite – realizacijom usvojenja ili povratkom u porodicu. Međutim, kada dete preuzme prirodna porodica tada prestaju aktivnosti socijalne zaštite. Izostajanje raznovrsnih vidova praćenja, podrške i pomoći ovim porodicama uzrokuje da se jedan deo ove populacije, u starijem uzrastu, pojavljuje na smeštaju u domskoj zaštiti.
 |
|
|
Posmatrajući igračke koje su im poklonila neka srećnija deca, očima iz kojih su odavno prestale da teku suze, mališani koji rastu pod krošnjama drveća u beogradskoj Zvečanskoj ulici uzaludno pokušavaju da se "izbore" da im medicinske sestre posvete koji minut više pažnje. To im teško polazi za rukom, jer je vaspitačica u ovom tužnom domu tako malo, a njih tako puno. Većina njih pomirljivo prihvata činjenicu da je "konkurencija" prejaka i samo čvršće steže olinjalog plišanog medu, koga je "oćoravio" bivši vlasnik, stavlja palac u usta i na krilima snova "leti" u zemlju mašte i imaginacije.
Nasuprot uvreženom mišljenju, ovi mališani nisu stigli u krevetiće Centra za zaštitu odojčadi, dece i omladine po scenariju iz Diznijevih filmova. Nisu ostavljeni u svilenom jastuku u porti neke crkve niti u uskršnjoj "korpi" sa omiljenom igračkom i bočicom sa još toplim mlekom. Neki od njih u poslednjim trenucima koji život znače bivaju pronađeni između crnih plastičnih kesa za đubre, neki stižu iz boksova porodilišta koje su odmah posle porođaja napustile njihove majke, a mnogi imaju roditelje koji su "nepodobni", odnosno koji se smatraju pretnjom za normalan psihofizički razvoj svog deteta.
Neželjene trudnoće
Deca se u stacionarnu zaštitu smeštaju neposredno po rođenju – u 70 do 80 odsto slučajeva radi se o uzrastu do tri meseca starosti, u najvećem broju slučajeva direktno iz porodilišta i zdravstvenih ustanova u pratnji socijalnih ili medicinskih radnika tih ustanova. Organ starateljstva ili roditelj retko su prisutni pri prijemu.
"Najviše dece (preko 80 odsto) rođeno je u vanbračnim vezama, odnosno iz neplaniranih i neželjenih trudnoća. Praćenje karakteristika i problema roditeljstva u poslednjih desetak godina ukazuje na tendenciju da iste majke više puta rađaju neželjenu decu, što vodi novim problemima ne samo zbog velikog broja dece u situacijama izostajanja elementarnih uslova za život već i zbog pojave psihičkih smetnji i mentalne retardiranosti različitog stepena. U grupi majki koje rađaju neželjenu decu u manjem procentu učestvuju relativno mlade majke, psihofizički neupadljive, u redovnom obrazovnom procesu, egzistencijalno zavisne od svoje primarne porodice", ukazuje Jasminka Marković, sociolog u Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine, u časopisu za teoriju i kritiku socijalnih ideja i prakse "Socijalna misao", koji je tematski posvećen deci iz Zvečanske.
Višegeneracijska opterećenost bedom je socijalni atribut koji u najvećoj meri definiše porodice iz kojih potiču ovi mališani, o čemu ilustrativno govori i podatak da su više od 40 odsto ovih roditelja evidentirani kao korisnici usluga centra za socijalni rad pre rođenja deteta. Siromaštvo roditelja, posledično, ima značajan uticaj i na tok trudnoće, porođaj i postnatalne rizike novorođenčeta.
Vanbračna deca
"Zdravstveni status deteta smeštenog u stacionar često je izuzetno složen. U odnosu na porodičnu anamnezu, samo 12 procenata smeštenih mališana nema porodično opterećenje. U zdravstvenoj istoriji majke je značajna zastupljenost mentalne retardiranosti i psihijatrijskih oboljenja (27 procenata). Prevremeno je rođeno 23 odsto dece, kod trećine mališana je dijagnostikovana pothranjenost pri prijemu u stacionar, a izmenjeni neurološki status je registrovan kod 37 odsto dece. Kod dece primljene u starijem uzrastu upadljivo je prisutan nedostatak nege, kao i tragovi zlostavljanja, kontuzije, hematomi, ožiljci", objašnjava Jasminka Marković i dodaje da zdravstvenom statusu dece kumuje i činjenica da četvrtina ovih mališana pripada romskoj populaciji.
"Ne ulazeći u kompleksnost problema neželjenosti deteta, koji po pravilu zbunjuje stručnjake sa iskustvom u zaštiti dece, vidimo da ‚ljubav’ roditelja nije, dakle, biološka neophodnost niti uvek postoji kod svih roditelja. Neželjenost treba posmatrati i u kontekstu činjenice da su ta deca začeta u slučajnim, površnim vanbračnim vezama u čijem sagledavanju treba odvojiti seksualnost, rađanje i roditeljstvo", kaže Jasminka Marković.
Rađanje brojne zdravstveno visokorizične dece u okviru istih porodica ukazuje na izostanak praćenja, prevencije i saradnje socijalne i zdravstvene zaštite u odnosu na problem biološke reprodukcije psihički bolesnih i mentalno retardiranih roditelja, primećuje ovaj autor.
Prema evidenciji Jasminke Marković, više od 75 odsto dece izlazi iz stacionarne zaštite – realizacijom usvojenja ili povratkom u porodicu. Međutim, kada dete preuzme prirodna porodica tada prestaju aktivnosti socijalne zaštite. Izostajanje raznovrsnih vidova praćenja, podrške i pomoći ovim porodicama uzrokuje da se jedan deo ove populacije, u starijem uzrastu, pojavljuje na smeštaju u domskoj zaštiti.
