GENERAL ARMIJE ANDREJ NIKOLAJEV O RATU 2.4.2003.
14:5
POUKE IRAKA ZA VOJNIKE I PARLAMENTARCE Andrej NIKOLAJEV, predsednik
Komiteta za odbranu Drzavne dume Rusije, general armije (Moskva, RIA
"Novosti")
Marta 20. 2003. godine Irak, njegovi gradovi, luke i sela zasuti su
raketama i bombama oruzanih snaga SAD, Velike Britanije i njihovih
saveznika. Koaliciona vojska upala je na drevnu zemlju Mesopotamije.
Vatra njenih orudja donela je mnogobrojne ljudske zrtve, pored ostalog i
medju mirnim stanovnistvom - ginu starci, zene, deca. Na pomolu su
humanitarna i ekoloska katastrofa. Razara se vitalna infranstruktura,
stvara opasnost po mir i bezbednost ne samo u Bliskoistocnom regionu,
nego i izvan njegovih granica. To se moze okarakterisati samo jednom
recju - agresija. Do takvog zakljucka nisu dosli samo rusko rukovodstvo
i parlamentarci, nego I mnogi clanovi parlamenata evropskih drzava.
Medju njima i onih drzava, koje su podrzale akciju SAD i njenih
saveznika. Nedavno smo se u Briselu sreli sa njima i apsolutna vecina
njih, ma kako to izgledalo cudno, u potpunosti podrzava nas stav po tom
pitanju. I mada se rat u Zalivu vodi tek dve nedelje, potrebno je, po
mom uverenju, osmisliti dubinu razloga koji su doveli do pocetka
agresije protiv Iraka i koji, po nasem uverenju, zahtevaju detaljnu
analizu, precizno odredjene zakljucke i realne medjunarodne mere u cilju
nedopustanja slicnih poteza u buducnosti. Ja bih te ocene i zakljucke
nazvao Bagdadskim poukama. Prva od njih se svodi, po meni, na to da
dinamika vojno-politicke situacije u svetu ide ispred adaptacije
medjunarodnih struktura i vojno-politickih saveza na nove realnosti.
Odjednom se ispostavilo da medjunarodni instituti, pozvani da odrzavaju
mir i bezbednost na planeti, preciznije receno - birokratija tih
instituta, kaska iza izazova vremena. Drasticno povecanje mase novih
problema medjunarodne bezbednosti izaslo je izvan granica mogucnosti
danas postojecih struktura, pozvanih da regulisu odnose medju drzavama u
okvirima postojeceg medjunarodnog prava. Time se, izgleda, umnogome i
objasnjavaju osnovani razgovori o krizi OUN, Saveta bezbednosti i drugih
organizacija. I NATO medju njima. Drugo, mi smo svedoci zaostravanja
konkurencije za novu podelu sveta i uspostavljanje novog medjunarodnog
poretka, do cega dolazi danas ne kao rezultat svetskih ratova i
drustveno-politickih revolucija, vec po volji jedne supersile i njenih
blizih saveznika, sto na nov nacin postavlja pitanje o vojnoj sili kao
garantu bezbednosti ove ili one drzave, a mozda i grupe drzava. Pokusaji
takve podele, ma kakvim se razlozima oni objasnjavali, znace da vojna
organizacija zemlje, njeno stanje i perspektive razvoja, postojanje
oruzja za zadrzavanje agresije, postaje znacajan drzavni prioritet za
veoma mnoge zemlje. I trece, ako smo mi ranije oruzane konflikte i
ratove mogli analizirati nakon njihovog okoncanja, zahvaljujuci razvoju
informativno-komunikacijskih sredstava mi mozemo - a tok rata u Iraku to
potvrdjuje - analizirati tok i ishod borbenih dejstava u realnom
vremenu. U rezimu OON LINE. A to omogucava da se vec sada izvuku nekakve
pouke i da se izvedu odgovarajuci zakljucci, potrebni za vojnu
izgradnju. Koji su to zakljucci? Jedan od njih je svakako u tome da
uspeh svakog rata ne zavisi samo od savremenog naoruzanja i prvoklasne
opremljenosti ratujuce armije, vec i od drustvene i moralne podrske ovog
ili onog ucesnika oruzanog konflikta. Danas je vec jasno da se racunica
antisadamovske koalicije u masovnu predaju u zarobljenistvo iracke
vojske, ustanak ssiita na jugu zemlje i odlucnu vojnu podrsku kurdskog
stanovnistva saveznickoj operaciji u Iraku nije opravdala. Cak stavise,
talas javne osude americko-britanske agresije zapljusnuo je citav svet i
ima tendenciju globalnog rasta. Gnevni protest svetske zajednice nije
izazvala samo oruzana agresija protiv suverene drzave, vec i politika
dvostrukih standarda, nedokazanosti i prenebregavanja misljenja
medjunarodnih pravnih organizacija, teznja da se diktator kazni putem
unistenja stanovnistva zemlje na cijem je on celu. Za nas, vojnike,
ocigledan je i drugi zakljucak. Rat je lako zapoceti - tesko ga je
zaustaviti. Trenutna obustava borbenih operacija takodje nije moguca,
kao sto se tesko moze zakociti natovarena zeleznicka kompozicija koja je
postigla ubrzanje i cija je inercija toliko velika da ce povuci za sobom
vagone jos na stotine i stotine metara ako se ne prevrne i pomete sa
lica zemlje sve na sta naidje. Treba imati na umu da procedura
obustavljanja rata i vojnih konflikata, pa i ovog u Iraku, zahteva
siiroku politicku, drustvenu, vojnu i moralnu podrsku. Ona mora biti
institucionalizovana. A ispravljanje politickih gresaka koje leze u
njegovoj osnovi, uvek ce biti skopcano sa velikim ljudskim zrtvama,
odricanjima i ekonomskim troskovima. I jos jedan zakljucak, koji bih ja
naveo vise za sebe. Ne sme se apsolutizovati uloga bilo kog oruzja ili
jedne forme vojnih dejstava, negirati mogucnost suprostavljene strane da
nametne svoju formu oruzane borbe starim, isprobanim nacinima i
sredstvima. Hocu da apostrofiram tu misao. Nepostojanje u Iraku ovog ili
onog savremenog oruzja ili sistema oruzja uopste ne znaci da je on
unapred spreman da se preda na milost i nemilost pobedniku, koji
poseduje supernaoruzanje, i da nije spreman da pruzi otpor agresoru koji
se drznuo na njegovu teritoriju. Antisadamovska koalicija usla je sa
oruzjem na tudju teritoriju i sa njene strane to je agresija. A za
iracki narod oruzana borba je odbrana svoje otadzbine, otadzbinski rat,
gde se ljutnja na diktatora potiskuje u drugi plan i on je spreman da se
bori protiv do zuba naoruzanih agresora makar i zardjalim automatima i
predpotopskim orudjima koja, kako se ispostavilo, mogu da ruse cak i
cuvene "Apacce". Zakljucak cetvrti po redu, ali ne i po znacaju.
Ponovila se stara istina: potuccene armije brzze se i bolje uce vojnim
vestinama nego nepobedjene. Po svemu se vidi da je iracko rukovodstvo
izvuklo dobre pouke iz "Pustinjske oluje". Sjedinjene Drzave prisle su
pripremama nove operacije u Zalivu povrsno i po sistemu "lako cemo".
Otuda i krah njienog "blickriga". Otuda i druge greske, koje nisu
dopustive za armiju XXI veka. Potvrdila se i druga opstepoznata istina:
izmedju realnog rata i taktickih manevara, ma kako dobro oni bili
organizovani, izmedju bojnog polja i manevarskog poligona, postoji
ogromna distanca. Bez obzira na maksimalnu tehnicku i tehnolosku
opremljenost koalicione vojske, jasno su se ispoljile klasicne stare
greske u organizaciji i vodjenju borbenih operacija - "prijateljska
vatra" po svojim i snagama saveznika, sudaranje helikoptera, pogadjanje
civilnih objekata, padanje raketa na teritorije susednih drzava itd. I,
jos jedno, poslednje zapazanje. Americko rukovodstvo, kako se pokazalo,
ne ume da podnosi poraze. Prvi vojni neuspesi u Vasingtonu su izazvali
deprimiranost, slicnu histeriji. Predstavnici administraciije poceli su
optuzivati ruska preduzeca i susedne sa Irakom zemlje da Bagdadu
isporucuju oruzje, uredjaje za nocna osmatranja i aparaturu
radioelektronske borbe, i to mimo sankcija OUN. Ti prekori bili su i
ostaju bez dokaza, kao sto nije dokazano ni to da Irak poseduje oruzje
za masovno unistavanje. A s druge strane, SAD su same saopstile citavom
svetu da se njihovi "izvanredni" "Tomahavci" i "pametne bombe" mogu
skretati sa kursa ako se poseduju elementarni uredjaji za
radioelektronsku borbu. Zaista, same sebi skacu u stomak. Svega toga ne
bi bilo da se nekim drzavnim funkcionerima u Vasingtonu nije zavrtelo u
glavi od sopstvene velicine i zelje da upravljaju svetom iz Bele kuce,
ignorisuci sve medjunarodne institute i sisteme bezbednosti, nastale
sredinom proslog veka. A za parlamentarce i predstavnike drugih
drustvenih i gradjanskih struktura i instituta pouke Iraka su u tome, da
medjunarodne organizacije moraju da idu u korak, a ponegde i preticu
razvoj svetskih procesa, da usavrsavaju svoj zakonodavni rad, da umeju i
uspevaju da obuzdavaju i zaustavljaju one koji teze da sami upravljaju
zivotom planete. - 0 - Moskva, 02. aprila 2003. RIA "Novosti"
Serbian News Network - SNN
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
