|
Udarac globalizacijiKada je pre više od jedne decenije Džordž Buš senior, ovenčan slavom pobednika nad socijalizmom, razapeo barjak liberalne demokratije, mnogima se učinilo da je era globalnih sukoba okončana i da nastupajuća epoha dominacije liberalne demokratije otvara svetle perspektive jednog u svakom pogledu progresivnog života na kugli zemaljskoj. Ovakve želje i nade, kao i Bušov neočekivani globalni uspeh, teorijski je uobličio Frensis Fukujama i dao im filozofsko utemeljenje. Fukujama je, naime, tvrdio da je pobednički hod liberalne demokratije logična i neumitna posledica s jedne strane tehnološkog napretka, a sa druge strane urođene ljudske težnje za jednakim priznanjem. Zapravo, ekonomski faktor je preduslov, a dovoljan uslov za konačnu pobedu demokratije jeste neutaživa potreba čoveka da bude jednako priznat od strane drugih ljudi. Mada su Fukujamine ideje naišle na različita osporavanja, one su postale načertanije zagovornika liberalne demokratije u posthladnoratovskom periodu. Zasnovan na navodnom uvidu u najdublje slojeve ljudske prirode, ovakav istorijski epilog odenuo se plaštom neumitnosti prirodnog zakona. No, kako ni prirodni zakoni nisu više što su nekada bili, još manje se to može reći za one koji vladaju među ljudima vazda sklonim hirovitim i neobjašnjivim postupcima. Istina, Fukujama je ostavio mogućnost da svi narodi neće poći ovim putem, ali je za tu bednu manjinu predvideo sudbinu kola zaglavljenih u pesku koja karavan neće čekati. Irak pod Sadamom Huseinom predstavljao je upravo jednu od tih zaglavljenih zaprega, ali zahvaljujući velikom poborniku liberalne demokratije – Džordžu Bušu junioru – anomalija prirodnog zakona je ispravljena tako što su iračka kola podignuta u vazduh i na taj način im je omogućeno da se odglave i da, kada se ponovo sastave, sustignu karavan. U tom smislu američka invazija na Irak i njeno zvanično opravdanje – bitka za demokratiju i poštovanje ljudskih prava – dobijaju, još jednom zahvaljujući Fukujami, teorijsko i filozofsko opravdanje. Ipak, biće da vatreni zagovornici liberalne demokratije u Beloj kući, zauzeti ispravljanjem istorijskih anomalija, nisu stigli da pročitaju Fukujaminu knjigu do kraja. Naime, umni tumač prirodnih zakona smatrao je umesnim prigovor po kome, ako nešto može ugroziti liberalnu demokratiju, onda to neće biti ekonomska nejednakost na koju upozoravaju levičari, već težnja za nejednakim, odnosno višim priznanjem, koja bi mogla naterati ljude u nove krvave bitke za prestiž. Braneći svoj liberalno-demokratski koncept od prigovora s desnice da se ljudi neće zadovoljiti jednakim priznanjem već da će težiti većem priznanju, Fukujama je tvrdio da se taj poriv može zadovoljiti, između ostalog, kanalisanjem tih ljudskih poriva kroz isticanje i dokazivanje u ekstremnim sportovima i drugim oblastima humanog postignuća. Međutim, umesto bandži džampinga i veslanja po divljim vodama, Buš junior se odlučio za nešto drugo. Predlog sadašnje američke administracije o imunitetu za američke državljane pred stalnim međunarodnim krivičnim sudom predstavlja (podignut na filozofsko-teorijski nivo) upravo manifestaciju težnje za nejednakim priznanjem. Amerikancima bi takvim bilateralnim sporazumima bilo omogućeno da bazaju svetom zaštićeni, kao indijske krave, kojima ne bi mogao suditi ni međunarodni sud. Ako se u prvi mah činilo da Bušovo anuliranje Klintonovog parafa na sporazum o uspostavljanju Međunarodnog krivičnog suda predstavlja samo marketinški zgodnu manifestaciju stvaranja identiteta nove administracije, sada, nakon insistiranja da se potpišu posebni sporazumi sa svim državama potpisnicama međunarodnog sporazuma, postaje jasno da nova administracija hoće da potvrdi povlašćen status svojih državljana u svetu. Time je zadat snažan udarac globalizaciji, ali i liberalnoj demokratiji. Liberalno-demokratske vlade, koje su mahom potpisnice sporazuma o MKS, sada su se našle ne samo u stezi između Brisela i Vašingtona već, što je dugoročno mnogo važnije, između načela na kojima grade svoj legitimitet i dnevnopolitičkih zahteva koje im nameće Bela kuća. Američka vlada, koja je doskora bila stegonoša liberalno- demokratskog pokreta, po svoj prilici ne mari mnogo za pomenute dileme svojih sledbenika i stavlja ih pred težak izbor koji, kao uostalom i svaki moralni izbor, ima određene materijalne konsekvence. S tim u vezi, svedoci smo različitih diplomatskih akrobacija koje izvode male nove demokratije zavisne od Evrope, ali i od Amerike. Videćemo da li će i kakvu će akrobaciju smisliti srpsko-crnogorska diplomatija, pred kojom se, takođe, nedavno našao američki predlog bilateralnog sporazuma. Međutim, nezavisno od konačne odluke, oštricu kritike – ako je bude – valjalo bi usmeriti prema američkoj, a ne ka domaćoj administraciji. Drugim rečima, kako god da postupi, Savet ministara državne zajednice SCG verovatno će naići na kritiku pojedinih grupa. To je zapravo jedino čemu nas uči istorijsko iskustvo. Sve ostalo, a pre svega posledice moguće odluke, nalazi se pod znakom pitanja. Mada ova odluka, bar se sada tako čini, nije sudbonosna kao kada je trebalo odgovoriti na zahteve Hitlera ili Staljina, niti tako dalekosežna, jer je realno očekivati korekciju američkog stava pod drugom administracijom, ona može predstavljati osnov za unutrašnje sukobe kao i u prethodnim istorijskim slučajevima, a to – druga je istorijska pouka – u svakom slučaju valja izbeći. [*] Profesor Filozofskog fakulteta |
