|
Odlazak heroja
Hronika haških smrti
Prema svim ljudima koje je Hag
direktno ili indirektno koštao života, kao i prema njihovim porodicama,
neko bi trebalo da snosi odgovornost. Stručnjaci za međunarodno pravo
tvrde da se za smrt Dokmanovića, Kovačevića, Đukića i Talića mora tražiti
objektivna odgovornost. U bilo kojoj državi, kad se tako nešto desi,
odgovara zatvorska uprava, pa bi isto pravilo trebalo da važi i za zatvor
u Hagu
piše: Ljiljana Kovačević
General Momir Talić sahranjen je u subotu u
rodnoj Piskavici kod Banjaluke uz najviše vojne počasti, kao heroj svog
naroda. Otišao je kao nevin čovek, a ne kao ratni zločinac, naprosto zato
jer u sudnici Haškog tribunala nikada nije priznao krivicu, a Sud mu je
nikada nije dokazao, niti ga je proglasio krivim za sve ono što mu je
Tužilaštvo tog suda stavilo na teret. Prema važećim međunarodnim normama,
niko nije kriv dok se to ne dokaže pravosudnom sudskom presudom. General
Talić je zato 28. maja na Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu dušu
ispustio kao nevin čovek, čijoj smrti je umnogome doprinelo višegodišnje
tamnovanje iza ševeningenskih zidina i nemaran, pa i nehuman, odnos
zatvorskih vlasti prema pritvorenicima. Međutim, oni koji nam svakodnevno
dele lekcije o tome kako treba poštovati međunarodne norme, važeće pravne
postulate i ostala demokratska dostignuća, još jednom su pokazali da ih
sami ne poštuju. Umesto toga, čim su čuli vest o smrti generala Talića,
predstavnici međunarodne zajednice u BiH, Sfora i OHR-a, požurili su da
vlasti Republike Srpske upozore da neće biti baš pametno da se od
penzionisanog generala oproste uz vojne počasti koje se odaju zaslužnim
građanima. Potvrdili su tako ne samo da ne poštuju mrtve nego da ih nije
briga ni za žive na ovim prostorima, od kojih svako ponaosob iz građanskog
rata u BiH nosi autentična iskustva stradanja.
Vojskovođa
Nesporno je da će generala Talića njegovi
sunarodnici pamtiti pre svega kao vojskovođu koji je bio na čelu jedinica
koje su učinile sve da Srbi na ovom prostoru ponovo ne budu "jagnjad za
klanje", kao što je to bilo u Drugom svetskom ratu. Talića će ovdašnji
narod, bez obzira na sve tačke optužnice koju je ispisalo haško
tužilaštvo, pamtiti kao srpskog generala koji je osmislio i vodio
operaciju "Koridor", koja je te, 1992. godine Krajini vratila život. A u
haškim hronikama general Talić ostaće zabeležen kao četvrti Srbin optužen
za ratne zločine koji zbog smrti nije dočekao kraj suđenja.
General
Momir Talić, bivši načelnik Generalštaba Vojske RS, protiv koga je
tužilastvo Tribunala 12. marta 1999. godine podiglo optužnicu zbog zločina
protiv čovečnosti, na prevaru je uhapšen u Beču, dok je kao šef vojne
delegacije RS prisustvovao jednom vojnom seminaru pod pokroviteljstvom
OEBS-a. Iako se ubrzo saznalo da general boluje od karcionoma pluća,
sudskim vlastima u Hagu trebale su tri godine da odobre Talićevo
privremeno puštanje na slobodu. Tek u septembru prošle godine Pretresno
veće Tribunala odlučilo je da generala privremeno pusti na slobodu radi
lečenja tumora pluća u poodmakloj fazi na VMA u Beogradu. Prethodno su
tadašnje jugoslovenske vlasti Tribunalu dale dodatne garancije za Talića,
obavezujući se da će teško oboleli general biti lečen pod budnim okom
policije. U to vreme novine su pisale da je Talić od raka oboleo davno pre
privremenog puštanja na slobodu, a da je njegova bolest otkrivena prilikom
jedne rutinske medicinske kontrole ševeningenskih pritvorenika. O nemaru
zatvorskih lekara govori i to što su u prvi mah konstatovali da je
generalu Taliću u pluća ušla voda, da bi tek nakon analize tečnosti
utvrdili da je reč o tumoru koji je metastazirao. Iako se, dakle, znalo da
Talić broji poslednje dane svog života, tužilaštvo Tribunala se duže vreme
protivilo zahtevu njegove odbrane da on, zbog neizlečive bolesti, bude
privremeno pušten na slobodu.
Nehumanost
Očigledno je da se idejnim tvorcima Haškog
tribunala pre deset godina zaista žurilo da uspostave sud pred koji bi
dopremili sve one koje smatraju odgovornim za počinjene ratne zločine na
prostoru bivše Jugoslavije. Želeći da što pre one koje su optužili stave
iza rešetaka, iznajmili su pod zakup jedno krilo holandskog zatvora u
Ševeningenu, tačnije, samo zatvorske ćelije, ali ne i zatvorsku bolnicu.
Pritvorenike kojima pozli, ali i one koji su ozbiljno bolesni, posećuje
lekar, koji, sve i da hoće, ne može da im pruži ozbiljniji lekarski
tretman. Bolestan čovek, čak i onaj za koga je dokazano i presuđeno da je
najokoreliji kriminalac ili razbojnik, zaslužuje lekarsku pomoć i pažnju.
Tvorci Haškog tribunala očigledno o tome nisu razmišljali, pa će morati da
se nose sa teretom smrti generala Đorđa Đukića, Slavka Dokmanovića, Milana
Kovačevića i generala Momira Talića.
Generala Đorđa Đukića, koji je
pod takođe sumnjivim okolnostima i pod krajnje sumnjivom optužnicom
dopremljen u Hag, Sud je nakon mnogo peripetija pustio na slobodu. Đukić
je ubrzo, pošto je već duže vreme bolovao od neizlečive bolesti, preminuo
u Beogradu. Bivši gradonačelnik Vukovara Slavko Dokmanović u nervnom
rastrojstvu odlučio je da u zatvorskoj ćeliji na sebe digne ruku, dok je
Milan Kovačević, doktor iz Prijedora, iz rešetaka satima, bez ičije
pomoći, umirao u teškim mukama. I sam način hapšenja Kovačevića ne služi
na čast haškim "isterivačima pravde". Britanski vojnici Sfora su na rukave
svojih vojničkih bluza stavili oznake Crvenog krsta?! i ušetali u
prijedorsku bolnicu, u kojoj su pokupili njenog upravnika doktora
Kovačevića. Samo naivni mogu poverovati da haške vlasti nisu znale da pred
sobom imaju čoveka sa bolesnim srcem, povišenim krvnim pritiskom, koji je,
uz sve to, prilikom hapšenja doživeo moždani udar. "Pravi zločinci ne
umiru u zatvoru od infarkta. Stradaju oni koji se osećaju nevinima. A
Milan Kovačević je imao nesreću da na ovaj svet dođe 1941. godine i da ga
odmah upozna kao sužanj, jer je prve godine života proveo u Jasenovcu, u
dečjem logoru. Umro je kao sužanj i ja tu vidim jednu simboliku Srba sa
leve strane Drine", okarakterisao je svojevremeno smrt Kovačevića dr Kosta
Čavoški.
Sve haške smrti ljudi kojima nije bila dokazana krivica, uz
ubistvo Prijedorčanina Sime Drljače 1998. godine, kao i slučaj braće
blizanaca Vučković, koji su onomad greškom prvo pretučeni, a potom
prebačeni u Hag, dovodi u sumnju funkcionisanje i proklamovanu pravednost
Haškog tribunala. Vučkovići (njihova nesreća je bila što su braća
blizanci) nečijom neodgovornošću i nemarnošću zamenjeni su za braću
Banoviće, koje je tražio Haški tribunal. Kasnije su haški tragači u
Obrenovcu pronašli i braću Banoviće, Nenada i Predraga, da bi potom
zaključili da Predraga moraju pustiti na slobodu, jer optužnica protiv
njega ne drži vodu.
Porodice onih čijoj smrti je na ovaj ili onaj način
kumovao Haški sud imaju pravo da traže naknadu štete. Međutim, slučajno
ili ne, ni u Statutu, ni u poslovniku rada Haškog tribunala takvo nešto
nije predviđeno. Prema mišljenu pravnika, jedina mogućnost je da države na
koje se odnosi rad Haškog tribunala u Ujedinjenim nacijama pokrenu
inicijativu da Generalna skupština ili Savet bezbednosti o ovakvim
slučajevima zatraže savetodavno mišljenje od Međunarodnog suda pravde.
Pravnici navode da su ševeningenski pritvorenici, sa pravnog stanovišta, u
službi Ujedinjenih nacija i podsećaju na davni slučaj iz 1949. godine,
kada je Međunarodni sud pravde dao mišljenje da se porodicama nekih
vojnika koji su poginuli služeći UN-u "nadoknade štete za štetu
pretrpljenu u službi Ujedinjenih nacija". Prema mišljenju pravnika, i
haški optuženici jesu u službi UN-a, jer svojom odbranom doprinose da se
dođe do istine o dešavanjima u poslednjim ratovima na prostoru bivše
Jugoslavije.
Zastrašivanje Srba
"Hapšenje Sime Drljače i dr Kovačevića treba
gledati kroz ostvarivanje jednog cilja koji je sebi postavila međunarodna
zajednica, a to je zastrašivanje srpskog naroda na teritoriji RS. S
obzirom na to da Drljača i Kovačević nisu bili na zvaničnoj listi ratnih
zločinaca, može se reći da je akcija multinacionalnih snaga, na neki
način, mučki izvedena. Vojnički, ona je izvedena vrlo nestručno i vrlo
neorganizovano. Drljača i Kovačević mogli su biti uhapšeni u svojim kućama
u toku noći da niko ne zna ni kud su otišli, ni kako su otišli. Svetski je
presedan da je ubijeni čovek uhapšen i odvezen." Ovako je u vreme dok je
bio načelnik Generalštaba VRS general Talić ocenio ubistvo Sime Drljače i
hapšenje doktora Kovačevića.
Biografija
General Talić rođen je 15. jula 1942. godine u
selu Piskavica kod Banjaluke.
Završio je Podoficirsku školu oklopnih
jedinica, Vojnu akademiju kopnene vojske, Komandno-štabnu akademiju i
Školu nacionalne odbrane u Beogradu. Momir Talić bio je jedini oficir koji
je u VRS ušao sa činom generala bivše JNA. Vojničku karijeru počeo je
1960. godine i od tada je prošao skoro sve dužnosti – od komandira tenka
do načelnika Generalštaba Vojske Republike Srpske (VRS). Od 1992. godine
bio je komandant Prvog krajiškog korpusa, najveće srpske vojne formacije u
VRS. U leto 1992. godine bio je na čelu jedinica koje su probile koridor
kroz Posavinu, što je verovatno najveća vojna operacija VRS tokom rata. Za
načelnika Generalštaba VRS imenovala ga je predsednik RS Biljana Plavšić
februara 1998. godine i na toj dužnosti je bio do avgusta 1999. godine,
kada je na osnovu optužnice Haškog tribunala uhapšen u Beču.
|
