| Subota 7. jun 2003. |
Broj 32177 VEK PRVI |
|
POGLEDI |
Privid hamletovske dileme
Kad je stigao zahtev iz Vašingtona da sa Sjedinjenim Državama potpišemo sporazum kojim se američki građani optuženi za ratne zločine izuzimaju iz nadležnosti Međunarodnog krivičnog suda, šef naše diplomatije nije uspeo ni da se pred nevoljom počeše po glavi, a već je došlo pismo iz Brisela.
U ime evropske "petnaestorice", Papandreu, Paten i Ferhojgen traže od zemalja zapadnog Balkana da se, u slučaju da sa Amerikancima potpisuju nekakve bilateralne sporazume o pomenutom sudu, "pridržavaju vrednosti i stavova EU, ako teže ulasku u njene redove".
Otkako se govori o ova dva pisma – zasad se radi o oglašavanju pojedinaca, a ne o izjašnjavanju stranaka ili o javnoj političkoj debati, što nam, valjda, u sva tri parlamenta tek predstoji – stekao se utisak da smo razapeti između Amerike i Evrope i da nas onaj zloslutni glas iz tamnog vilajeta opominje da ćemo se, bilo kojoj od dve sile da se s mukom priklonimo, u svakom slučaju kajati.
Predsednik SCG Svetozar Marović o toj dilemi kaže: "Mi živimo u Evropi, želimo svoje mesto u ujedinjenoj Evropi. S druge strane, naše prijateljstvo i proširenje saradnje sa SAD su, nesumnjivo, prioriteti naše spoljne politike". I zato će odluka o američkom predlogu biti "realna i odgovorna".
Diplomati takođe govore o dva prioriteta naše spoljne politike, ali i o dodatnoj teškoći: EU nema zajednički stav (premda se on u pismu iz Brisela podrazumeva). Zato Svilanović predlaže da se, ako uđemo u pregovore sa SAD o potpisivanju sporazuma, konsultujemo sa EU.
Reagovanja običnih ljudi su slična. Polazi se od slutnji da ćemo se Americi teško zameriti ako njenim građanima ne priznamo pravo da budu jedini na svetu izuzeti od međunarodne pravde. Strepi se od neke nove kazne, odmazde, naknadnih uslovljavanja, uskraćene ekonomske pomoći ili političke podrške. Oni koji bi udovoljili američkom zahtevu zasnivaju svoje opredeljenje samo na jednom ili na dva argumenta: sila Boga ne moli, a mi ne treba da pogoršavamo svoj ionako težak međunarodni položaj novim sukobom sa najmoćnijom silom sveta, pred kojom se kasnije može prikloniti ista ta EU, koja se sada junači.
Iako sve deluje dramatično – a sa Amerikancima stalno imamo odbrojavanja do odsudnog trenutka, uz pritiske da se do određenog datuma oko nečega opredelimo – dilema pred kojom se nalazimo samo je prividno hamletovska. Govori se da smo u procepu, između čekića i nakovnja, ili između dve vatre, pa da je zato važno da odaberemo manje od dva zla ili makar manju od dve štete.
Međutim, mi ne biramo između Amerike i Evrope. Mi biramo između principa samostalnosti, na kojem tek treba da stvaramo ime svoje nove države, i statusa američkog satelita u Evropi. Mi smo potpisali Statut Međunarodnog krivičnog suda, zajedno sa zemljama Evrope. Prvi put posle jedne i po decenije imamo u nečemu saveznike i možda upravo sada polažemo prijemni ispit za EU. Ako držimo datu reč, predstavićemo se Evropi kao pouzdan partner i saveznik.
Možda će nas više ceniti i sami Amerikanci, ako im bez zle volje kažemo da ne možemo potpisati sporazum koji se kosi sa našim nacionalnim interesima, kao što to ni oni ne čine. A naš glavni nacionalni interes je ulazak u EU.
Nevolja ima svoj pravni, politički i moralni aspekt. Izuzimanje američkih građana iz nadležnosti Međunarodnog krivičnog suda je, za one koji veruju da su svi ljudi pred zakonom jednaki, neprihvatljivo, reći će svi stručnjaci, pa i američki. Utoliko pre što i Statut Međunarodnog krivičnog suda kaže da nacionalni, pa prema tome i američki, sudovi imaju prednost u pokretanju postupaka protiv svojih državljana, osobito za teška krivična dela.
Amerikanci ne traže praktično rešenje nego žele da im svet prizna da je njihova pravda iznad međunarodne. Narušavanje savremenog međunarodnog pravnog poretka može jednog dana, u prekomorskim teritorijama američke imperije, dovesti i do obnove jus primae noctis, prava prve noći.
Sa političkog stanovišta, mi smo poslednji u Evropi od kojih Amerikanci mogu da očekuju razumevanje za svoj zahtev. Kažemo to bez zle volje. Američki avioni nisu, još koliko pre četiri godine, druge bombardovali, a nas jesu, pa su nam sećanja na te zločine vrlo sveža. Uz to, mi u Hag izručujemo svoje državljane optužene za ratne zločine, pa sledstveno tome smatramo da nema imunih na međunarodnu pravdu.
Sa moralnog stanovišta, dužni smo pred samima sobom da nakon silnih poniženja kojima smo bili izloženi sačuvamo bar nešto od preostale nacionalne časti i ljudskog dostojanstva. Ako i ima političara koji smatraju da za svoj dolazak na vlast možda Amerikancima nešto duguju, većina naroda misli da su nas Amerikanci u poslednjoj deceniji zadužili samo zlom i nevoljama.
Ostaje još jedno ključno pitanje: šta će se desiti ako odbijemo da udovoljimo američkom zahtevu?
Dve pretpostavke su moguće: bila bi nam uskraćena eventualna vojna pomoć, a potom bi bio usporen proces našeg ulaska u NATO, ukoliko se plebiscitarno izjasnimo da to zaista želimo. (To je, pretpostavljamo, ona strateška komponenta u odbrani o kojoj govori ministar Tadić.) Koliko nam je poznato, mi dosad vojnu pomoć od Amerikanaca nismo tražili, pa nam se ne može uskratiti nešto što ne postoji.
Tačno je da je zemljama iz našeg okruženja ulazak u NATO bio preporuka za ulazak u EU. Ali, otkad je Ramsfeldov klin podvojio Evropu na "staru" i "novu", to više nije tako. Vlada ima podršku naroda za solidarisanje sa Evropom, a za povinovanje Americi nema.
|
Između morala i interesaAko potpišemo
bilateralni ugovor sa Amerikancima o imunitetu njihovih građana pred MKS
nesumnjivo će stići kritike iz Evrope koju je Vašington izuzeo od bilo
kojih sankcija, ako ne potpiše isti ugovor sa SAD
Piše: Miroslav Lazanski
Do 1. jula Beograd ima vremena da prihvati ponudu Vašingtona da potpiše bilateralni ugovor o neizručivanju američkih državljana Međunarodnom krivičnom sudu u Hagu. U protivnom Amerika bi mogla da prema Srbiji i Crnoj Gori primeni neku vrstu sankcija, pre svega uskraćivanjem bilo kakve vojne pomoći u budućnosti. U međuvremenu, iz Brisela su čelnici EU poručili "da svi oni koji žele da budu deo EU moraju poštovati principe EU, a to znači da se ne prihvati američka ponuda, iako postoji razumevanje situacije u kojoj su se po tom pitanju našle zapadnobalkanske zemlje". Dok naša diplomatija okleva ne bi li se pronašao modus kako zadovoljiti i Ameriku i EU, u javnosti su prisutne dileme šta učiniti? Kako se opredeliti između morala, pravde i interesa? Da li je to u našem slučaju istinska, ili lažna dilema? U svakom slučaju, za SCG postoje tri izlaza iz ove situacije: potpisati ugovor sa Amerikancima, ne potpisati ga, ili potpisati ga, ali ga ne ratifikovati u parlamentu. Kako god da Beograd odluči biće primedbi i diskusija... Zagovornici teze da su sve države pred zakonom jednake ne prihvataju zahtev da američki građani imaju imunitet, ako istovremeno građani SCG idu milom, ili silom u Hag. Oni tvrde "da SAD tim zahtevom jasno pokazuju da preziru ostatak sveta, da ne haju za međunarodno pravo". Iz Vašingtona stižu tvrdnje "da MKS nikome nije odgovoran, da on može da izađe iz okvira Ženevskih konvencija, da sud može izložiti američke građane politički motivisanim procesima, što je sve neprihvatljivo za SAD, koje u više mirovnih misija imaju oko 9.000 vojnika stacioniranih u devet zemalja, a još oko 200.000 vojnika u bazama širom sveta". Američko protivljenje MKS posledica je i nekih zakona tog suda. Na primer, po zakonu MKS i narušavanje prirodne okoline može da bude ratni zločin. Vojnik može da bude optužen i osuđen zbog "namernog narušavanja prirodne sredine u meri koja premašuje potrebe obavljanja zadatka". U Pentagonu kažu: "znači, vojniče pazi gde kopaš zaklon da slučajno ne bi uznemirio ugrožene vrste faune koje se gnezde u blizini". Vašington je posle 11. septembra 2001. doneo Zakon o borbi protiv terorizma, koji daje predsedniku SAD ovlašćenje "da oslobodi pripadnike oružanih snaga, ili druge Amerikance koji se nalaze u pritvoru MKS na sve potrebne načine uključujući i upotrebu vojske". To je u Evropi odmah nazvano "Zakon o invaziji na Hag". SAD su dobile pristanak Saveta bezbednosti UN da se na godinu dana američke mirovne snage izuzmu iz nadležnosti MKS. Zahtev da se na osnovu bilateralnih ugovora sa pojedinim zemljama američki građani izuzmu iz jurisdikcije MKS Vašington temelji i na članu 98. Sporazuma o osnivanju tog suda, odnosno Rimskog statuta, kojim se dozvoljava državama da pregovaraju o imunitetu svojih građana upravo na bilateralnoj osnovi. Ta je odredba moguća pod uslovom da su američke trupe stacionirane na teritoriji države potpisnice ugovora. Znači da Statut MKS u svom članu 98, koji ima cilj da omogući vladama uspostavljanje redovnih procedura, gde se prednost daje nacionalnim sudovima da preuzmu jurisdikciju nad nekim slučajem (ukoliko utvrdi da se istraga ili suđenje ne vode "in bona fide"), daje Americi mogućnost bilateralnog dogovaranja o imunitetu njenih građana. Aktivnost Vašingtona oko MKS je nastojanje da se dobije podrška raznih država baš oko člana 98. Statuta MKS. Iz evropske vizure gledano to je trijumf američke ideološke nesklonosti prema MKS, pri čemu se naglašava "da podrivanje vladavine prava ne može biti i dugoročni američki interes". No, Evropljani se sve više suočavaju sa moralnim i etičkim razmišljanjima o američkoj supersili i mesijanstvu. "Bušizam" administracije u Vašingtonu apsolutno vlada zapadnim vojnim savezom, Amerika sedi za upravljačem NATO-a, Evropa je na mestu suvozača. Buš je ovih dana stigao u novu posetu starom kontinentu, prvu posle rušenja Sadama, jasno pokazavši koliko se promenio. Nema više njegovog defanzivnog unilateralizma, on je postao prozelit. Istorija nije završena i u tom kontekstu Amerika ne želi da se banalizuje. NATO - to je Amerika. Ostali mogu samo teoretski da učestvuju. Na delu je doktrina Pentagona "da misija određuje koaliciju". Ostali "umiru na rate". Evropljani, ukoliko žele da budu iskreni prema sebi, nemaju odgovore na to. Evropa mora da bude svesna svoje marginalizacije u odnosu na SAD, jer evropska spoljna politika je još u razvoju, a opterećuje je i otvorena konkurencija između šefa evropske diplomatije Solane i komesara za spoljnu politiku Patena. U evropskim poslovima Brisel nikada nema poslednju reč, već države i šefovi vlada EU, a oni su po američkim shvatanjima "retko hrabri i sigurni partneri". Zato Vašington i očekuje da će ih i oko MKS "lomiti jednog po jednog". Uostalom, i Rusija ne prihvata MKS... Gde je u svemu tome SCG? Između čekića i nakovnja? Da li je za nas MKS svojevrsna "kora od banane?" Kako se ne okliznuti? Ako potpišemo bilateralni ugovor sa Amerikancima o imunitetu njihovih građana pred MKS nesumnjivo će stići kritike iz Evrope koju je Vašington izuzeo od bilo kojih sankcija, ako ne potpiše isti ugovor sa SAD. Tu spadaju sve države NATO-a, njih 19, plus Izrael, Egipat, Australija i Južna Koreja. Ima li EU moralno pravo da od nas traži izlaganje američkom pritisku i eventualnim sankcijama, kada je EU u ovom slučaju svega toga pošteđena? Tačno je da su igre oko MKS svojevrstan udar na međunarodni pravni poredak, ali gde je bila EU 1999. kad je bombardovanjem Jugoslavije definitivno srušen taj isti međunarodni pravni poredak? Potpuno je jasno da su danas moral, pravda i istina privilegija uglavnom slabih i siromašnih država. Otuda su i začuđujuće žalopojke da je ovo vreme ograničenog, ili nikakvog suvereniteta slabih i siromašnih zemalja, i da ovo što sebi dozvoljava Amerika nije dozvoljeno i drugima. Još za vreme rata 1999. vratili smo Amerikancima tri njihova zarobljena vojnika: Sančez, Ramirez i kako beše onaj treći? Ni tada niko u ovoj zemlji nije smeo da ih izvede pred sud. Doduše, jedno vreme držali smo kao ratni plen njihov džip "hamer". Onda je neko "otkucao" u kojoj je kasarni i u kom hangaru džip, pa smo i njega morali da vratimo. Bila jednom jedna zemlja. Zvala se Jugoslavija. Oborila je odmah posle Drugog svetskog rata dva američka transportna aviona koji su bez najave i dozvole ušli u vazdušni prostor iznad Slovenije. Poginulo je nekoliko američkih pilota. Niko od jugoslovenskih pilota nije izveden pred bilo koji sud. Istina, godinama su me američki generali, posle prvog upoznavanja, odmah saletali pitanjem koje je zvučalo više zadivljeno nego prekorno: "Ali vi ste odmah posle 1945. oborili naše avione?" Te pozicije i te Jugoslavije više nema... |
STAV VAŠINGTONA
Beograd mora da nađe Šljivančanina
Vašington, 6. juna (Tanjug)
Vlada SAD traži da vlasti u Beogradu tokom narednih nekoliko dana "uđu u trag" pukovniku bivše JNA i haškom optuženiku Veselinu Šljivančaninu, kako bi se time omogućilo da Vašington ovog meseca odobri dalju materijalnu i političku pomoć za Srbiju.
Ukoliko Stejt department ne potvrdi (sertifikuje) da SCG sarađuje s Haškim sudom, isplata američke pomoći SCG za drugi deo godine biće odložena.
