|
Dušan Kovačević - Srbija kao sudbina "Pada vlada" uvek će se pevati Zašto je naš poznati pisac i reditelj odbio da bude ambasador, kako je Slobodan Milošević mogao da izbegne Hag i šta bi Hrvati, Slovenci ili Makedonci uradili da imaju svoju kraljevsku dinastiju... P ada vlada! Pada vlada!? Da, "Pada vlada!" Baš tu pesmu hoće junak filma "Profesionalac!" Aktuelni ministar za kulturu u srpskoj vladi peva o svojoj propasti! Mora da je uzbudljiva priča o tome kako je piscu i reditelju Dušanu Kovačeviću uspelo da ga na to nagovori. Ali, ništa od senzacije. – Leka (Branislav Lečić – prim. a.) igrao bi tu ulogu i da nije ministar – kaže mirno Duško Kovačević. – On je jedini glumac koga pratim od 1991. do danas, a koji se sve to vreme bavio politikom. Da li mu je politika u krvi ili je to, kao i svi mi, radio iz građanskog ubeđenja, ne znam. Tek, u tom dokumentarnom materijalu u okviru "Profesionalca" on je pokazao sudbinu čoveka koji je danas vlast. U samom filmu, međutim, Leka nije ministar već direktor moćne izdavačke kuće. I protiv njega se održavaju protesti i mitinzi. Ako nije autoritarna, rigidna, diktatorska, svaka vlast će ubuduće morati da se navikne na jaku opoziciju i tu nema ljutnje. A pesma "Pada vlada?" E, ona se po hronologiji filma peva 1996, u vreme kad su se na našim ulicama zaista pevale razne pesme, poput "Baba Jule" Bore Đorđevića. – Veliki hit je bila i "Mesečina" za koju sam ja napisao reči – nastavlja Kovačević. – Pesma "Pada vlada" će se pevati i kad padne ova, ali i neke sledeće vlade. Svima će podjednako smetati.
Uporni borci protiv Miloševićevog režima, ujedinjeni u Demokratsku opoziciju Srbije, izborili su demokratiju, a samim tim i vlast, 5. oktobra 2000. Sad se dešava ono što šetači sa pištaljkama na uličnim protestima nikako nisu želeli. Dojučerašnji saborci, koji su se na tribinama tako prijateljski držali za ruke, sad se ljuto svađaju. Dušan Kovačević to objašnjava jednom vrstom prokletstva.
I Duško Kovačević je proveo deset godina na ulicama baveći se organizacijom mitinga. Iako prvoborac, nije avanzovao na visoki politički položaj. Čak ni ambasador nije postao. Doduše, bio je "u igri" Pariz i zvali su ga oko toga na pregovore koje on danas opisuje kao: "Ajde da ti zahvalimo da se malo odmoriš". – U mnogim evropskim zemljama sam domaći pisac – veli. – U nekima su odigrane gotovo sve moje drame. Zato su mislili da bih ja brzo uspostavio kontakte između država. Onda sam dobio informacije šta znači biti ambasador. Procenio sam da to mojoj prirori uopšte ne odgovara. Da je bio u pravu, dokazuje sudbina njegovih prijatelja Milana St. Protića i nedavno preminulog Miodraga Perišića. Obojica su otišli preko okeana. Prvi u Ameriku, a drugi u Kanadu. – Ambasador je najobičniji službenik jedne vlade. On mora da se ponaša kao činovnik sa mastiljarskim narukvicama i da sluša šta mu se iz centrale govori. Ako hoćete da budete individua, da imate svoj stav i da radite šta se vama radi, onda budite pesnik, slobodan strelac, izdržavajte sami sebe. Priča o Miletu Perišiću, prema Kovačevićevim rečima, još je tragičnija. Otišao je u zemlju gde je trebalo da okupi i pomiri celu dijasporu. Samo Srbi mogu da izmisle tri crkve, šest pokreta, sedam nezavisnih udruženja. Strašno je biti u zemlji u kojoj morate da vodite računa u koju crkvu ili restoran ćete otići. Mile je, ipak, uspeo da od ambasade napravi njihovu zajedničku kuću, ali ga je to koštalo ne samo velikog truda i živaca već i života. Njegovo srce nije izdržalo. I poslednji razlog zašto Kovačević nije postao ambasador. – Zamislio sam sebe kako od devet ujutro do ponoći moram da budem u odelu. To je za mene katastrofa. Ja pamtim svaki dan u mesecu kad moram da obučem odelo. Prilike za to su ili izuzetno svečane ili tragične.
Većinu ljudi iz današnje vlasti Duško dobro poznaje. Između ostalog, i što je bio upravnik "Zvezdara teatra" u kojem su se u Miloševićevo vreme jedino igrali politički komadi. Pa Branislav Lečić je baš tu 1997 – 1998. izveo njegov "Kontejner sa pet zvezdica" koji je, zapravo, bio priča o Miloševiću. Na premijeri, dobro se seća, uprkos tome što je u prvom redu sedelo pola rukovodstva JUL-a, iz sveg glasa se jedino smejao Mile Perišić. "Zvezdara teatar" je bio otvoren i za razne druge skupove. U njemu je promovisan i Pokret "Otpor". Rečeno ne znači da je on prijatelj sa ljudima iz današnje vlasti.
Vrlo dobro se seća i svog odlaska iz zemlje početkom devedesetih. Kad je prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević prvi put došao u Srbiju, Duško Kovačević mu je prvi prišao i poželeo dobrodošlicu u "njegovoj rodnoj kući". Posle dve-tri nedelje dobio je poziv za vojsku. A upravo tih dana je trebalo da prisustvuje pozorišnoj premijeri "Profesionalca" u Budimpešti. Onda mu je neki kapetan u opštini dozvolio da na pet dana izađe iz zemlje zapretivši da ako ostane samo dan duže da će mu na granici oduzeti pasoš. U prvom trenutku je rekao sebi da će, ako bude potrebno, do kraja života ostati u inostranstvu. Tada su počele pripreme i rad na "Andergraundu" Emira Kusturice, a po njegovom scenariju. Boravi zato ne samo u Budimpešti, već i u Parizu, na Kipru, u Atini. Ako on nije potreban Srbiji, poručuje iz tuđine, onda zabranjuje da se izvode i njegove drame i filmovi. Tim povodom više od četrdeset srpskih glumaca i reditelja piše pismo omiljenom piscu, moleći ga da se vrati kući. Duško se ne da pokolebati u svojoj odluci.
Cela drama se završava tako što su ga našli u Grčkoj i rekli da se odmah vrati, jer Milan Panić pregovara sa Miloševićem da napusti vlast. – Nudili su mu da bude direktor jednog ogranka svetske banke – priča Kovačević. - Čak je bio pristao na dogovor i otišao kući. I dan-danas su svi ubeđeni da ga je Mira preubedila rekavši mu, verovatno, da nije čovek i da će izdati ideje oktobarske revolucije. Da se držao dogovora, on sad ne bi bio u Hagu. Da li dopisivanje "Profesionalca" znači da Duško Kovačević, kako je nekad govorio, u svom podrumu i dalje "čuva onoga kome donosi hranu i materijale, a on mu piše drame?" Pitanje izaziva osmeh na njegovom licu, jer ga podseća na anegdotu iz Ateljea 212 koju nikad neće zaboraviti. Mesec dana posle premijere "Maratonaca" prišao mu je jedan glumac i ozbiljno rekao: "Priča se da ti je neko napisao ovu dramu". "Zašto?", začudio sam se. "Previše si mlad da bi mogao da napišeš komad o starim ljudima na taj način!"
S ponosom ističe da je rođen u kući (a ne u bolnici) u Mrđanovcu kod Šapca. Mesto je na obali Save, a pored njegove kuće teče rečica Dobrava. U toj kući mu je deda Cvetko ispričao svetog Georgija po kojoj će kasnije napisati dramu "Sveti Georgije ubija aždahu". Cvetko je sa nepunih šesnaest godina bio volovodac i prenosio ranjene i mrtve sa Cera. Duškovo selo je tek četiri-pet kilometara udaljeno od Mišara. Prve linije rovova su se spuštale sve do rečice pored njegove kuće. Naslušao se bezbroj priča o tome kako je jedno selo otišlo u partizane, drugo u četnike, što potvrđuju i različita spomenička obeležja. Velika nesreća na malom prostoru. Mačva je uvek bila na udaru. I za vreme Karađorđa, i Obrenovića, onda Karađorđevića. Tuda je i Broz stigao u Srbiju. – Taj narod ima urođeno osećanje za smeh– kaže Kovačević. – Kad čovek nema nijedno drugo sredstvo da se brani, onda potegne za smehom. Najteže je kad je neko ismejan. Uspešno ismejan čovek je poražen čovek. Od ranog detinjstva se sećam kako su proticale naše slave. Ili u svađi oko trenutnih političkih zbivanja ili je bila vriska od smeha prepričavanjem šta se kome desilo tokom rata ili tokom službovanja ili školovanja. Nekoliko mojih bliskih rođaka su, tvrdim, neostvareni pisci. Kad oni počnu da pričaju šta se u selu dogodilo, recimo, protekle godine, prosto ne možete da verujete da se sve to zaista zbilo. A jeste.
Poznato je da je posle završene gimnazije u Novom Sadu, Duško došao u Beograd na studije i tu ostao. Da li mu je bilo teško da postane Beograđanin? – U mom slučaju jeste – priznaje – jer je prvih četiri-pet godina to bila prava borba za egzistenciju. Pre nego što ću upisati dramaturgiju, studirao sam istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu. Na drugoj godini sam zbog nekih političkih igara izgubio stipendiju, pa sam živeo od pozajmica. Zato sam napisao radio- dramu koja je morala da dobije nagradu. Ta nagrada je bila u visini godišnjeg iznajmljivanja sobe. Već na trećoj godini Pozorišne akademije su nastali "Maratonci trče počasni krug" i vrlo brzo posle toga "Radovan Treći" koji je, kao moj diplomski rad, izveden decembra 1973. u Ateljeu 212. Onda se oženio i gotovo deceniju i po sa suprugom Nadom, sinom Aleksandrom i ćerkom Lenom bio podstanar. Od države nikad nije dobio stan jer nije bio u radnom odnosu, ali je uspeo da "preko velikih veza" kupi stanarsko pravo u dvosobnom stanu na Dorćolu. – Ta stalna borba za egzistenciju vas tera da znate i ono što ne znate. Najbolja dela zaista nastaju u muci. Da sam sa dvadeset pet godina otišao odavde, danas bih bio bogat čovek i ne bih se više mučio. Pošto volim brodove, verovatno bih imao jedan. Ko je lud da ceo dan sedi za pisaćom mašinom i razmišlja da li će mu to ikad biti izvedeno u pozorištu ili ne. Meni je, izgleda, bilo suđeno da ostanem ovde. Duško danas živi u kući na Topčiderskom brdu. Da li je i to pokazatelj njegovog uspeha? – Nije reč o vili kao što se priča, već o kući od 72 kvadrata, sa potkrovljem – veli. – Da nisam našao tu kuću, odselio bih se iz Beograda jer više nisam mogao da živim u soliteru. Navikao sam na kuću, da kroz prozor izađem u dvorište. Sad, naravno, ne izlazim kroz prozor, ali često skočim sa balkona. Imam fobiju liftova i visine. Obišao sam tridesetak kuća pre nego što sam našao ovu koja je ličila na kuću u kojoj sam rođen. Kupio sam je a da uopšte nisam ušao unutra. Pogledajte, kad odete izvan Beograda i kažete "Ja se vraćam", gde se vraćate? Vraćate se kući. Nikad niste rekli: "Vraćam se u stan". To je ono iskonsko u čovekovoj svesti.
Što se supruge Nade tiče, ona je bila šef pravnog sektora RTS-a, ali je napustila službu posle velikih čistki početkom devedesetih. Sad je cela Duškova korespondencija u njenim rukama. Jedna od velikih želja Duška Kovačevića je da "Zvezdara teatar" sledeće godine najzad dobije novu zgradu, ali i da ekranizuje "Svetog Georgija". Možda će i napisati priču koja će se dešavati na jednom srednjovekovnom dvoru. – Počeo sam da pišem sa nepunih dvadeset godina i bilo bi dobro da pravim duže pauze kako bih duže pisao. Kao što je Kiš govorio: "Pušite što manje da biste što duže pušili". Jedino se on toga nije pridržavao. Najzad, da li je on, budući da je član Krunskog saveta, uveren da se u Srbiji može obnoviti monarhija? – Ovaj narod ima još nekoliko godina na raspolaganju da izvoleva – tvrdi. – Imali smo već petnaestak predsednika republike i gde smo došli? Ajde da eksperimentišemo sa još četiri-pet. Republikanski sistem omogućava svakome ko poludi da bude predsednik. Da su Hrvati, Slovenci ili možda Makedonci imali dinastiju, šta mislite da li bi je vratili na vlast? Mislim da bi. Samo tako bi bili rod sa svim evropskim dvorovima. |
Snežana MILOŠEVIĆ
Snimio Aleksandar
NEGOTINAC
