Pripadnici SAJ-a duže od deset sati hapsili Veselina Šljivančanina, "viteza Vukovara"
Uhapšen na rođendan prijavio ga komšija
Došao iz Crne Gore da s porodicom proslavi 50 godina. Akciju izveli saborci (kćeri Olja i Saša). Važno da će Svilanović sad dobiti stranu pomoć (supruga Persa)
Tata je u stan stigao u ranim jutarnjim satima. Bila sam sama, mama i brat su bili u Crnoj Gori, a sestra Saša je već otišla na fakultet. Mojoj radosti nije bilo kraja. Tata je želeo da nas iznenadi i s nama proslavi pedeseti rođendan. Oko dva popodne došla je moja sestra od tetke. Pola sata kasnije, prenulo nas je zvono. Od tog trenutka počele su naše patnje - teškim glasom, sa suzama u očima, priča "Glasu javnosti" Šljivančaninova starija kćerka Olja.
- Pošla sam da otvorim, ali sam prvo pogledala kroz špijunku. Ugledala sam dvojicu naoružanih policajaca; tražili su da im otvorim. Naravno, nije mi palo na pamet tako nešto. Rekla sam, tata nije zločinac, prestanite da ga gonite. Vratila sam se u sobu i rekla tati da je policija pred vratima. On je pokušao da me uteši i smiri. Tražio je da otključam, nije mu padalo na pamet da upotrebi pištolj ili bombu. Sve i da sam htela da otvorim, nisam mogla jer je policija već počela da razvaljuje vrata.
 | ||||
 |
|
Nije se prerušio - Tata nije bio prerušen, on to nikada nije radio. Ne pamtim kad sam ga videla, sve do juče. Nismo bili u kontaktu, nismo se čuli telefonom, nismo se dopisivali. Željno smo očekivali ovaj susret, ali eto, našle su se izdajice i prokletnici - kroz zube je procedila Saša. |
|
|
 |
| |||
|
| |||
| ||||
Odmah sam pozvala Vesnu Gojković, sekretara Odbora za njegovu odbranu, i već posle nekoliko minuta ispred zgrade se sakupilo mnogo njegovih prijatelja. Koliko god se tata trudio da zadrži smirenost, primetno je bilo njegovo iznenađenje kad je policija došla. Mogao je ruku u vatru da stavi da neće doći da ga hapse. Iz časa u čas policija je pristizala u sve većem broju, a mi smo samo nekoliko trenutaka ranije tako naivno pomisliti da će se povući. Nije bilo razloga ni da dođu, moj tata nije kriminalac ni zločinac… - drhtavim glasom pričala je Olja.
Pogledajte, vrata su razvaljivali nekoliko sati, čak su i tromblon
upotrebili, pokazivao je jedan od Šljivančaninovih prijatelja.
Dok na ulaznim
vratima stana broj 13, na četvrtom spratu u Brehtovoj ulici broj 1 beogradskog
naselja Cerak, posmatramo tragove obijanja, u razgovor se uključuje i mlađa
kćerka pukovnika Šljivančanina Saša.
- Tatu je izdao neko iz zgrade, neko ko nema svoj život, ko samo gleda tuđa posla. Samo da sam kod sebe imala neku eksplozivnu napravu! Upotrebila bih je. Zlotvori! Tadiću i Svilanoviću mogu da poručim i da im obećam da ni njihova deca više neće mirno spavati kao što ni nas dve, ni mama, oka nismo sklopile - rezignirano priča Saša.
| ||||
|
|
Znamo ko je izdajnik - Ostaje da se i dalje borimo protiv ološa za našeg pukovnika Veselina Šljivančanina i dokažemo da njegova krivica ne postoji. Mi znamo ko ga je izdao. Taj doušnik se u ovu zgradu doselio pre šest meseci. Ipak, bolje je što je živ ostao, nego da smo gomilu krvi ovde našli. Bez obzira na sve, odlučio je da dođe i da sa suprugom i kćerkama proslavi svoj rođendan. Deca su mu napravila tortu. Borićemo se za njega i dalje! - poručila je Vesna Gojković iz Odbora za odbranu pukovnika Šljivančanina. |
|
|
|
| |||
|
| |||
| ||||
Dramu porodice Šljivančanin opisala nam je i njegova supruga Persa, koja je
iz Crne Gore doputovala oko sedam uveče.
- Oko zgrade su bila dva kordona
policije i mnogo naroda, naših prijatelja. U prvom trenutku nisam ni slutila o
čemu se radi. Policija mi nije dala da uđem u zgradu i u stan. Svađala sam se sa
njima, ništa nije pomoglo. Ta policija je najveća bagra i ološ, obraza nemaju, a
guzice se ne stide. Važno je da će onaj Svilanović sad dobiti stranu pomoć. Moj
muž je došao da proslavi sa nama rođendan, nije se plašio ničega, bolje da nam
nije dolazio… - grca Persa Šljivančanin.
Odmah iza ponoći, ulazna vrata stana porodice Šljivančanin popustila su pod
naletom policije.
- Prethodno su rasterali narod i naše prijatelje, a zatim
su upali u stan. Bilo je najmanje deset policajaca u crnim uniformama i maskama
na glavi, s puškama na kojima su bile i one sprave za noćno osmatranje. Naredili
su meni i sestri od tetke da ostanemo u jednoj sobi, dok je tata ostao u dnevnoj
sobi. Nekoliko policajaca se predstavilo, tata ih je znao, nekad su bili pod
istom komandom, a sad su došli da ga hapse. Gde će im duša! - s nevericom priča
Olja. - Rekli su tati da se obuče, a zatim su pošli. Nije dao da mu stave
kapuljaču na glavu - dodaje.
- Stajala sam ispred zgrade i gledala kako odvode mog Veselina. Držao se dostojanstveno, dozivala sam ga, ali me od buke nije čuo. Nisu mi dali da priđem i pozdravim se sa čovekom. Zlotvori, prokletnici! - ljutitim glasom priča Persa, neprestano brišući suze.
