Zakopajte Slavka dublje
Novinarstvo i politika su ulje i voda. Nikad zajedno,
nikad partneri, nikad ortaci. Zato što atmosferu straha, tužbi,
prisluškivanja, dosijea, praćenja, ucenjivanja, pretnji, kazni, ćutanja,
može da razbije samo ona vrsta medija i ona vrsta javnog mnjenja koje se
tek pomalja u Srbiji
Ako otkriju ko je
naredio da se ubije, onaj u Hagu moraće da pruži ubedljivo objašnjenje.
Ako saznamo ko je pucao, dvadeset ljudi iz sadašnje tajne srpske
policije moraće pred sudiju. Ako, pak, razmotrimo zašto je ubijen,
sadašnji vlastodršci i gotovo svi novinari, zaslužuju teške bukagije,
bičevanje, javnu sramotu uz bedž - “I ja sam pomogao da ubiju Slavka
Ćuruviju”.
Zbog rečenice -
“ovakvo srpsko novinarstvo nije zaslužilo da zbog njega Slavko dobije
grip, a ne da umre” - potpuno sam izbačen iz filma kojim je obeležena
godišnjica njegovog streljanja. Ni srpski političari, ni novinari, ni
urednici ne vole da ih podsećam na lekciju koju su, to vidimo danas, već
zaboravili. Dželat je onog Uskrsa uradio šta je hteo samo zato što je
Slavko ostavljen na cedilu od srpske opozicije i kolega, što nijednog
ucveljenog sa današnjih komemoracija nije bilo kad su zatvarali njegove
novine, sudili mu, opkolili ga, izolovali, prokazali, linčovali i onda
streljali.
Tada su urednici
medija, u strahu za sopstveni život, oprostili Slavku “rupe” u
biografiji odmah pošto je dobio rupe od olova u glavi. Danas znamo šta
ga je ubilo - bavljenje novinarstvom. Ko ga je ubio - to neće da nam
kažu? Da se poslužim već izgovorenim: to što on nije ovde, a mi jesmo,
ne znači da je on mrtav, niti dokazuje da smo mi živi. On se odvažio,
usred vreve nacionalnih fakira, proroka i vračeva, političkih bitangi i
skotova rata, usred nacije “bez vlastite mere u megalomaniji i, sa druge
strane, bezmerne prizemnosti do samouništenja”, među novinarima žednim
tuđe hrabrosti i među ljudima koji radije prebiru po mrtvima nego po
sebi, Slavko se, velim, usudio da kaže kako napadi na medije okupiraju
poslednje tvrđave građanskog otpora, zatiru poslednje tragove
pismenosti, uništavaju spontanost i svaku inteligenciju dovoljno
neopreznu da sebe otkrije. Da li vas to podseća da je makartizam vrsta
fašizma a da je Biro za medije mutant makartizma?
Na groblju gde počiva Slavko i malo južnije Pantić, kao vrsta
postmiloševićevskog “Ćuruvije”, još ima mesta za sve koji veruju da su
vremena sadizma, zaključavanja kapija Srbije iznutra, svireposti vlasti,
i upotrebna vrednost eskadrona smrti zauvek prošla. Zašto bi novinari
bili zaštićeniji od prosečnog građanina? Ali, zašto bi mediji bili
ugroženiji od običnog građanina? Kad se to dešava - nesigurnost,
nasilje, nepravda, korupcija i mafija, neizbežno su konstitutivni
elementi sistema.
Tačno je da
svakom srpskom režimu, kao vaspitna mera vlasti, treba mrtvi Slavko.
Njegov spomenik predstavlja zvonik ere slobizma. Pantićev grob obeležava
vreme dosizma. Čekamo sledećeg. Ne može da bude da ga ne bude. Politika
kojoj je svejedno šta građani o njoj misle, pod uslovom da mediji to ne
objavljuju, ne želi ozbiljno novinarstvo u Srbiji, zemlji napravljenoj
od dronjaka, parola, spotova, bilborda, obećanja i provizije. Zato su
brifinzi u vladi predstavljali najviši domet grupne inteligencije
maslačka zvanog DOS. Taj hor biljaka letača. Zbog njih ovde život nema
za šta da se
primi.
Kad srpsko novinarstvo tone u tabloidizaciju, voajerizam, spektakl
površnosti i neznanja, dobrovoljnog potčinjavanja svakom obliku
političke moći, kad se svaka od brojnih drama našeg života prećutkuje,
kondenzuje, uprošćava ili pretvara u pučki spektakl, svi srpski novinari
dobrovoljno se svrstavaju u tri kolone. Prvu čine dezerteri iz
profesije. Svejedno jesu li ambasadori ili samo na smrt preplašeni
nepismeni vlasnici mozga kojem je istekla garancija. Druga, najbrojnija
kolona, sačinjena je od novinara koji čeznu da budu kućni ljubimci
političara. Treći vide šizofreni sistem Srbije, razumeju mehanizam
pomoću kojeg tradicionalni mit o patriotama i izdajnicima danas mutira u
sukob reformista i konzervativaca. Ponekad o tome
pišu.
Novinarstvo i politika su
ulje i voda. Nikad zajedno, nikad partneri, nikad ortaci. Zato što
atmosferu straha, tužbi, prisluškivanja, dosijea, praćenja, ucenjivanja,
pretnji, kazni, ćutanja, može da razbije samo ona vrsta medija i ona
vrsta javnog mnjenja koje se tek pomalja u Srbiji. Sve to, zahvaljujući
brutalnoj vlasti i manipulacijama medijima, što je rodilo gnev, onda
otpor a na kraju sukob. Mediji, jedan za drugim, neće više da budu
“manufaktura saglasnosti”; novinari, bez obzira na to što nisu pismeniji
od svojih čitalaca, ne podnose mirno optužbe da su zanatlije uz čije
posredovanje Srbi veruju u ono što znaju da nije istina.
Kad se mediji, uklešteni između
politike, bogatih sponzora, interesa vlasnika i pretnji mafije,
oslobađaju jedan za drugim, onda to, unutar Srbije, danas predstavlja ne
baš svetlo, ali neku vrstu svica. Nepristojna politika fabrikuje
nepristojne medije; žuta politika umnožava žute novine; lažljivi
političari razmnožavaju lažljive novinare; tupava ozbiljnost političara
generiše tupavu ozbiljnost novinara; kad slabovidi vode, maloumni slede.
Ili obrnuto. Šta je tu
nejasno?
ALEKSANDAR TIJANIĆ |
