DSS - 22. jun
GOVOR VOJISLAVA KOSTUNICE NA GLAVNOM ODBORU DSS, 22.6.2003.
VLAST SE PLASI IZBORA
Nas, kao stranku koja je dve godine upozoravala na kriminal, na
sprege vlasti i mafije, na pranje novca i cudne poslove sa egzoticnim
ostrvima, optuzivali su da pricamo neosnovane price, da nemamo dokaze,
da klevecemo i podmecemo
Slucaj je hteo da u sedmici koja je protekla od nase Skupstine do prve
sednice GO u ovom, novom sazivu imam prilike da se uverim i u to sta
jeste demokratija, i sta nije demokratija. Kao sto znate, potpredsednik
Aleksandar Popovic i ja boravili smo na samitu Evropske narodne partije
u Grckoj, svojevrsnoj prethodnici solunskog samita EU. Tamo su se, na
istom mestu, nasli predstavnici trenutno vladajucih i trenutno
opozicionih partija. Nije mi namera da ovde posebno isticem kako su
narodnjaci mahom vladajuce stranke na aktuelnoj evropskoj politickoj
sceni, vec da istaknem nesto sto je u celom demokratskom svetu normalno,
a samo se kod nas dozivljava kao neprirodna pojava. Vlast i opozicija -
govorim, razume se, o strankama demokratske programske orijentacije,
dakle ne o onima koje su iskljucive ili ksenofobicne - ne samo da se
jedni prema drugima ophode sa maksimalnim uvazavanjem, nego svuda, kada
je rec o najkrupnijim pitanjima, onima od opsteg drzavnog interesa,
nastoje da uspostave konsenzus. Normalno je da postoje razlike kada je,
recimo, rec o poreskim stopama ili stepenu budzetskih izdvajanja za ovu
ili onu neegzistencijalnu oblast, ali se, kada je rec o tako zivotnim
pitanjima kao sto je ustavno uredenje, regionalna organizacija, ulazak u
medunarodne organizacije, politicke, finansijske ili bezbednosne, tezi
ako ne referendumu, onda bar sirokom nacionalnom konsenzusu. To nije
nestranacje i vanstranacje, to je nadstranacje, kao sinteza.
S druge strane, potpuno je jasno i pravilo je politickog zivota da se
partije na vlasti smenjuju, unoseci tako svezu energiju i nove ideje u
ono sto je organizacija svakodnevice. To smenjivanje stranaka na vlasti
zbilo se u svim istocnoevropskim postkomunistickim drzavama. Necete
uostalom u Evropi vise naci nijednu demokratsku zemlju u kojoj je neka
partija na vlasti vise od dva, maksimum tri mandata. Izbori su ne samo
normalnost, nego blagotvorna infuzija za drzavu i drustvo u demokratskom
svetu.
Bar mi, koji imamo decenijsko iskustvo sa jednom jedinom, sveznajucom i
sveprozimajucom partijom dobro znamo koliko zla to donosi, koliko
stagnacije i ucmalosti, koliko zaslepljenosti vlascu i potpune
otudenosti od realnog zivota. Znamo kakva su besmislica decenijama bili
izbori, liseni svakog sadrzaja. Bilo je potpuno svejedno koga cete i da
li cete uopste nekoga zaokruziti.
Danas, nazalost, i gotovo da covek ne poveruje, ponovo imamo istu
oligarhijsku vlast koja strahuje od izbora vise no i od cega drugog.
Zasto: zato sto je svesna svog nejedinstva i cinjenice da je na okupu
drzi samo ravnoteza straha i zato sto je jos svesnija nezadovoljstva
naroda od cije snage strahuje i zato pokusava da je obuzda.
Necu danas govoriti o socijalnim i ekonomskim temama, bavio sam se time
i na Skupstini i na prethodnom GO. Podseticu da se o strajku, recimo
ovome u Elektrodistribuciji, danas govori recnikom ranih sedamdesetih,
maltene kao o kontrarevoluciji i delu protiv naroda i drzave. Oni koji
su na samoupravljanju i kroz samoupravljanje izgradili lepe karijere
danas govore o sindikatima kao o recidivima samoupravljackog
mentaliteta. Rec je, medutim, o golom opstanku, o radnickim pravima koja
su postovana u svim, pre svega onim najbogatijim zemljama sveta, jer su
u direktnoj korelaciji sa kvalitetom rada. Svestan je nas gradanin
teskoca tranzicije, ali ne pristaje da se na tim teskocama neko bogati,
jos peruci novac. Otud strah od izbora, od toga da se to nezadovoljstvo
ne pokaze na glasackim listicima. Ne vredi da iko vise pominje pricu o
zabrinutosti za uspeh reformi, ako jedan ministar koji mora biti svestan
pravne tezine izgovorene reci moze da optuzi drugog, pritom vrlo
nadleznog ministra, da je izjavio kako je NBS bankrotirala. Zaboravimo
sada pricu o reformama. Nisu uspele, sem uglavnom na makrofinansijskom
planu, i valja nam u mnogo cemu ispocetka. A za to su opet potrebni
izbori.
Strah od izbora manifestuje se na jos jedan, zaista cudovisan nacin.
Kada je mucki i zlocinacki, ponavljam to ko zna koji put, ubijen
premijer Zoran Dindic, objavljen je, tek tada, zvanicno totalni, a
zapravo vrlo selektivni, rat kriminalu. Korupcija, naravno, nije
tretirana kao drustveno zlo. Nas su, kao stranku koja je dve godine
unazad upozoravala na kriminal, na sprege vlasti i mafije koje nisu
mogle biti slucajne, na pranje novca i cudne poslove sa egzoticnim
ostrvima tipa Kajmanskih i Devicanskih, da ne nabrajam dalje, optuzivali
da pricamo neosnovane price, da nemamo dokaze, da klevecemo i podmecemo.
Kada smo upoznavali nadlezne sa saznanjima do kojih smo dolazili,
recimo, o neobicnom i krajnje monopolskom poslu asfaltiranja puteva po
Srbiji, receno je da klevecemo uglednog biznismena, koji casno radi
svoje podizvodacke poslove i sa kojim ni Vlada ni nadlezno ministarstvo
ama bas nikakve veze nemaju. Da ne trosim reci sada na to kakve su
fakture za te masine i odakle ispostavljane, niti na bilo sta drugo u
vezi sa tim gospodinom, recimo, na buducu ulogu koja mu je namenjena.
Kad smo se zalagali za zakone o finansiranju politickih stranaka, o
konfliktu interesa, antimonopolske zakone, proglasavani smo laznim
moralistima i demagozima, kocnicarima i retrogradnim elementima. Sve
opet onaj isti stari recnik iz Brozovog doba.
Paket pravosudnih zakona, za koji smo se s teskom mukom izborili, toliko
je iskasapljen i obesmisljen da je na taj nacin prakticno sahranjena
nezavisnost sudstva. Kada smo ustali protiv srednjovekovnih pritvorskih
rokova, receno je da maltene branimo kriminalce. Dvojica ljudi, Rade
Bulatovic i general Aco Tomic, came kao politicki zatvorenici samo zato
sto su saradivali sa mnom. Tomic verovatno i zato sto nije zatvorio oci
pred necim pred cime nijedan oficir na svetu ne bi zatvorio oci.
Pitanja koja smo postavljali Vladi Srbije, koja je cela javnost, zapravo
sapatom, postavljala, ali smo mi bili jedina stranka koja se usudila da
ih glasno izgovori, osudivana su kao zlonamerna i ometanje istrage. Opet
su se cule otrcane price o dokazima. A onda, kada smo videli da se
istina gura pod tepih, umesto da se otkrije, povukli smo jedan stvarno
dramatican potez, organizovali konferenciju za stampu u najvisem domu u
jednom demokratskom drustvu, i eto nove nevolje. Covek koji se usudio da
progovori odmah je proglasen kriminalcem, i to poznatim, sve je
iskrivljeno, pokrenuta je lavina najgnusnijih besmislica. Sve je isto
kao na cuvenim brifinzima u Vladi Srbije u vreme vanrednog stanja.
Tako jednostavno nece moci. Stvarno je dosta. Mi smo odavno upozoravali
da se tragedija Zorana Dindica koristi za obracun sa politickim
neistomisljenicima. Izmisljotine, slucajno procureli lazni iskazi,
teorija zavere, ocevici podebelih kriminalnih dosijea, pokajnici medu
okorelim kriminalcima, sve je to vec odavno videno i nece nas
zastrasiti. Kao ni price o patriotskim snagama koje navodno stoje iza
atentata, o antihaskom bratstvu, o povampiranom milosevicizmu i
seseljizmu.
Jos nesto: ta prica o atmosferi linca, o medijima koji su krivi.
Verovatno ce uskoro i citaoci koji su kupovali nepocudne novine moci da
se nadu na optuzenickoj klupi. I to je sve odavno videno. Prica o javnoj
reci kao izvoru zla ne postoji tek kod Staljina i Hitlera, zasto bismo,
uostalom, Nerona i Kaligulu zapostavljali, posebno kad je rec o
vladavini aferama, izmisljotinama i spletkama.
Necemo zacutati i necemo ustuknuti, ali necemo ni preuzimati ulogu koja
nije nasa. Nadlezni organi neka prikupljaju dokaze, nadlezni organi neka
se staraju da ti dokazi budu uverljivi, nadlezni organi neka se potrude
da bar price onih koji pripadaju jednom istom sektoru (ministar pravde -
upravnik
zatvora) budu konzistentne. Silesija tuzbi, krivicnih prijava, odstetnih
zahteva, nepojamnih dusevnih bolova, povreda casti i poslovnog ugleda,
valjda generacijama i u znoju lica svog sticanog.
Koliko je sve to apsurdno, pokusacu da pokazem citirajuci nikog drugog
do Edvarda Kardelja. Ko god nesto malo zna o mojim politickim i zivotnim
stavovima, zna da smo udaljeni toliko da udaljeniji ne mozemo biti. Ali,
ovde vise nije rec ni o moralu, ni o uverenjima. Rec je o golom
pragmatizmu. Tako na plenumu CK KPJ 1951, posle one surove kampanje
prisilne kolektivizacije, kada su protiv seljaka koji nisu izvrsili
obavezu - a nije jednostavno rodilo zito - donete 91.024 krivicne
presude i 300.000 prekrsajnih presuda, Kardelj kaze: < Ako suvise olako
hapsimo, kazna prestaje biti strah za ljude (i) na taj nacin postaje
sastavni deo svakodnevnog zivota, kao na primer gripe ili neke povrede,
zatvor prestaje da bude sramota, nema nikakvog dejstva>.
Sve je to jedna velika sramota i ponavljanje necega cemu smo bili
svedoci pre 23 godine, kada su naslednici Josipa Broza krenuli da se
utrkuju u glasno izrazenoj ljubavi prema umrlom vodi, iz svojih sitnih
interesa. Zoran Dindic, covek sa kojim sam decenijama saradivao, sa
kojim sam se u ponecemu slagao i u mnogo cemu ne slagao, to nije
zasluzio. Kao sto nije smeo da bude ubijen, morao je da bude sacuvan. I
nije ga ubila nikakva atmosfera linca koja se sada podmece svemu sto ne
misli kao Pink, BK i Biro za komunikacije.
Da je bilo solidnosti, da nije bilo javasluka, da je iole ozbiljno
shvaceno ijedno upozorenje - a policija kaze da je ovo bio treci ili
cetvrti pokusaj ubistva, ni tu nisu sasvim usaglaseni - Zoran Dindic bi
danas bio ziv. Sporili bismo se, naravno, zestoko, cesto kao ljuti
protivnici. On bi meni zamerao sporost, ja njemu brzopletost. Ali se
sigurno ne bismo vukli po sudovima. Za to je imao previse dostojanstva i
svesti o prolaznosti stvari. Ako se ne varam, kada je DS u vreme
prethodnog rezima tuzila po zloglasnom zakonu o informisanju, Dindic je
objasnjavao da se to radi da bi se pokazala apsurdnost zakona. Danas,
medutim, tuzbe pljuste radi pokusaja disciplinovanja, ponizavanja i
dranja koze s leda. Tek to nema nikakvih sansi, pa makar celu Srbiju na
trenutak pretvorili u prokletu avliju.
Ono sto zelim posebno da naglasim, kada kazem da nas nista nece
pokolebati ni naterati da ustuknemo, jeste to da su se, ako su hteli da
nas ozbiljno proglase zaverenickom strankom i strankom koja je kriva za
destabilizovanost u drzavi, jednostavno preracunali. Kasno je da sada
nagovestavaju pozivanje na nekakve navodne dokumente. Mi smo izveli zive
ljude kao svedoke, oni pokusavaju da prete nekim spisima sa kojih je
iznenadno skinuta oznaka tajnosti. Jasno je da te spise trenutno
pokusavaju da nastancuju, verovatno pustajuci masti na volju. Tako su,
ne tako davno, usred vanrednog stanja, objavili navodni stenogram
navodnog razgovora navodne dvojice ljudi, u kome je jedino konkretno
bilo moje prezime. Sve ostalo je bilo <ovaj> ili <onaj>. Sta rade i kako
rade, a pogotovo u kakvoj su panici, ne bi me iznenadilo da me i
direktno optuze. Jedino sto bi tada trebalo i da javnost ubede u
istinitost svojih neistina.
Jedna je stvar ovde posebno vazna, ne samo politicki, nego pravnicki: ko
ima saznanja o necijoj odgovornosti ili eventualnoj umesanosti u neko
krivicno delo, duzan je da to saznanje iznese, inace je saucesnik. Mi
smo sva vazna saznanja koja smo imali dostavljali nadleznima. Druga je
stvar sa kojom su dozom ozbiljnosti ili neozbiljnosti oni to uzimali.
Nema naknadne pameti ni naknadnog secanja.
Na kraju, bez mnogo reci i sasvim jasno. DSS je, svemu uprkos, namerna
da istraje i jos dugo potraje, istinski menjajuci Srbiju nabolje. Tih
promena nabolje, demokratske Srbije u ovom casu nema bez izbora.
Serbian News Network - SNN
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
