Petog oktobra nije se odigrala revolucija, ni
liberalna ni demokratska. Petog oktobra Srbija je, pod teretom straha od
daljih sankcija i političkih pritisaka, odlučila da poziciju "evropske
parije" (Kinkel, Olbrajt) trampi za poziciju evropskog protektorata. To
je, kako veruju njeni protagonisti, bila odluka koja je, u ime opstanka
naroda i države, plaćena pristajanjem na ograničenje suvereniteta.
Otuda rušenje Miloševićevog režima, imaju li se u vidu međunarodni
odnosi moći, treba posmatrati prevashodno kao čin promene geopolitičke
perspektive – kao svojevrsni geopolitički preokret. Priča o
demokratizaciji i liberalizaciji društva mogla bi, shodno ovome, biti
tretirana samo kao kolateralni efekt, ali samo pod pretpostavkom
postojanja mnogo kompetentnije i respektabilnije elite.
Smatram da je nesposobnost vladajuće elite očigledna. Tekuće beskonačno
ponavljane priče o pravnoj državi, ljudskim pravima i slobodama,
lustraciji… sve više postaju ne orijentiri za demokratsku rekonstrukciju
društva, nego neka vrsta ideološki obavezujućeg govora iza koga, pod velom
zahteva za "politički korektnim govorom", proviruje lice cenzora.
Ovaj diskurs služi više prikrivanju nego tematizovanju bolnih problema
pred kojima se nalazi srpsko društvo i država. Za srpsko društvo je daleko
veći problem što se deo državne teritorije (Kosmet) nalazi pod okupacijom
nego što demokratska kultura u zemlji Srbiji nije na nivou Engleske.
Međutim, u javnom govoru, što ne bi bilo teško pokazati, stvari stoje
upravo suprotno.
Promena geopolitičke perspektive prisutna je u nastojanju da se
priključimo evro-atlantskim integracijama. To je, prema izjavama vodećih
lidera DOS-a, jedno od ključnih pitanja političkog opstanka naroda i
države. Ovo odustajanje od suvereniteta i državnog subjektiviteta nije
vidljivo samo u moći zapadnih ambasadora da "odlučuju" i o beznačajnim
kadrovskim pitanjima Srbije. Ono se pokazuje i u tome što se u oficijelnom
kulturnom i političkom diskursu nasilje nad Srbijom i srpskim narodom (od
sankcija do bombardovanja) prećutno prihvata kao primerena kazna za
neuspelu "politiku odbrane srpskih državnih i nacionalnih interesa".
Nakon skoro tri godine vladavine nove elite vidi se da rezultati ove
politike "dodvoravanja" i strategije uključivanja u zapadne integracije,
ni u jednom domenu (ekonomskom, pravnom, političkom ili državnom) nisu
impresivni.
Naprotiv, Srbija je, i kao država i kao društvo, i dalje težak
bolesnik. I to ne samo zbog spoljnjih pritisaka, nego mnogo više zbog
unutrašnjih podela i nepostojanja bazičnog političkog konsenzusa oko
osnovnih pitanja sopstvene budućnosti. Odsustvo elementarnog konsenzusa
oko sasvim konkretnih pitanja (priča o pravnoj državi, demokratiji,
pluralizmu su opšte i mnogo ne pomažu) pretvorilo je Srbiju u slabo i
anemično društvo sposobno samo da trpi i izvršava, zahvaljujući vladavini
klijentelske elite, poniženja i zapovesti velikih sila.
Unutrašnja politika zemlje, to više ne kriju ni vodeće partijske
ličnosti, skoro u potpunosti je postala element spoljne politike, a načelo
da sila ima pravo, bar kad je u pitanju odnos drugih prema Srbiji, postaje
zvanična realideologija nove vlasti.
"Samooslobođeno srpsko društvo" je i dalje u stanju duboke neuroze i
straha od budućnosti, koji se ispoljava u odustajanju da se javno
artikulišu interesi Srbije i njenih građana. Veruje se da bi to moglo
razgneviti međunarodnu zajednicu. Zato se otvoreno propoveda da politika
dovijanja i lukavstva treba da zameni politiku ponosa. "Zemaljska" umesto
"nebeske" Srbije.
Svakako da u politici treba biti pragmatičan i da lukavstvo, laskanje,
podilaženje, povijanje i nezaletanje preporučuju i vodeći politički
stratezi moćnih država (Bžežinski) kao nezaobilazni element političke
veštine. Ali, to daje rezultate samo ako onaj koji "laska" (kao npr. Miloš
Obrenović) zna tačno šta hoće. Da li, međutim, možemo reći da je to ovde
slučaj?
Kako stvari stoje može se videti iz sledećeg. Prvo, svaka frakcija
vladajuće političke elite u svojoj pretenziji na vlast poziva se, bez
mnogo zazora, na moćne inostrane zaštitnike. Time i sami priznaju da više
reprezentuju interese velikih sila na ovom nestabilnom području, nego
interese građana u čije ime istupaju. Zatim u odnosu na druge, tj. strane
sile i republike bivše Jugoslavije, vladajuća kulturna i politička elita
praktikuje neprekidnu strategiju asimetrične simboličke razmene.
U odnosu na interese sopstvene države, ta ista elita propoveda samo
najviše moralne i idealpolitičke standarde, dok se prema drugima odnosi
tako što sa mnogo razumevanja uvažava njihove realpolitičke interese. Ono
što treba da važi za nas ne treba da važi za druge. Tako simulirana
"moralna oholost" pati od nedostatka političke racionalnosti i simptom je
slabosti. Za neke od vodećih lidera DOS-a delovanje pojedinih nevladinih
organizacija, npr. Fonda za humanitarno pravo, kao da je postalo uzor kako
treba politički misliti i delati.
Lako je uočiti da se u raspravi oko srpskih državnih i nacionalnih
interesa pojedini vodeći političari i intelektualci ponašaju krajnje
neodgovorno – kao da se ovde radi o otvorenoj, neprinudnoj argumentativnoj
raspravi samooslobođenih građana, a ne o temeljnim državnim interesima,
odnosima moći i "borbi za očuvanje države".
Najzad, deo nove političke i kulturne elite radi na razgradnji
republikanskog političkog etosa, bez koga nema ni stabilne države.
Najsramniji vid toga jeste tekuća politika i medijska kampanja (u kojoj se
bazične vrednosti na kojima počiva svaka politička zajednica), kao što su
lojalnost, patriotizam, rodoljublje… izvrgavaju ne samo ruglu i podsmehu
nego (kroz politički nimalo bezazlen režim asocijacija) denunciraju kao
kriminalni i moralno neprihvatljiv način ponašanja. Tako su imenice
patriota i patriotizam postale varijacije odrednica kriminalac i zločin.
Ovaj preventivno-cenzorsko-represivni diskurs, u kome je sentiment
ljubavi i osećaj časti denunciran, vodi slabljenju i eliminaciji interesa
za javnu stvar što je osnova dobro uređenog građanskog društva, za koje
se, barem deklarativno, svi zalažu. To je, šire gledano, simbolički
komplement procesa privatizacije – nove preraspodele društvenog bogatstva:
proces simboličkog lišavanja interesa za zajedničko dobro, i svođenja
politike na domen dvorskih intriga i spletki samoproklamovanih demokrata i
u civilizacijskom pogledu (veoma omiljena reč u političkom novogovoru)
evropski orijentisanih intelektualaca.
Ako se ima u vidu i onako nedovoljan stepen zainteresovanosti za javnu
stvar kod porazom slomljenog, iscrpljenog i apatičnog naroda, učinci
ovakve prakse mogu biti katastrofalni za budućnost države i naroda. Umesto
demokratskog društva imaćemo neprekidnu borbu za vlast klijentelskih
političkih oligarhija – čime su izgledi da državu sačuvamo od dalje
erozije prepušteni srećnom slučaju i volji drugih.
[*]
Naučni istraživač u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju
KOJI SU DRŽAVNI INTERESI I
CILJEVI SRBIJE (1)
Ugroženo opšte dobro
