UMORNI OD LIDERA
Srbija za svoje politicare ne daje
vise
ni pisljiva boba. Ponovo je umorna od lidera. Uzalud rejting liste,
istrazivanja javnog mnjenja u kojima se nikada ne postavlja pitanje - da li se i
koliko gadite. Ta istrazivanja se unapred proglasavaju „ispitivanjima
popularnosti" i pretvaraju u neke geometrijske i aritmeticke velicine koje se ne
poklapaju sa velicinama, ciframa i linijama na kojima smo prinudjeni da neumitno
surfujemo svakog dana. Njihova tako iskovana popularnost ne korespondira sa
popularnim misljenjima o njima, kao sto ni gradjani Srbije ne mogu podeliti
zadovoljstvo medjunarodnih faktora sa nasim liderima. Sve cesce se cuje: siti
smo ih. A izborna apstinencija bi bila iznenadjujuca za ove televizijske glumce
cije se garderobe nalaze u institucijama sistema.
Posle svih
postpetooktobarskih peripetija i ubistva Zorana Djindjica tesko je u Srbiji
igrati na entuzijazam masa. I ko ima pravo da ga posle svega i trazi od njih?
Sarmerski osmesi Zorana Zivkovica ne pale, gnevni nastupi Vladana Batica nikoga
ne dizu iz ravnodusnosti, Djelic je sa svojim demagoskim parolama protiv onih
koji su se bogatili dok su drugi gladovali (uvek se neko bogati i uvek neko
gladuje, kao sto se i upravo sada dok je Djelic na vlasti neko bogati, a mnogi
gladuju) anahronican, na Kostunicine lekcije se retko ko vise obazire... Afere
se primaju sa rezignacijom, a interesuju samo one koji su na neki nacin u njih
involvirani. Posle proklamovane znacajne pobede nad kriminalom groteskno je
amatersko otimanje zatvorenika usred Beograda, nadomak Okruznog zatvora. Takvi
dogadjaji podsticu nepoverenje u drzavu.
Opste uverenje je da se politicari
bave sobom i svojim mestom pod suncem. Prave izazove, drzavne i egzistencijalne
probleme, oni ne hvataju za rogove. Navedimo samo dva: glad I Kosovo.
Gotovo neprimetno je prosla informacija da u
Srbiji milion i osamsto hiljada gradjana zivi u apsolutnoj bedi. Nema
poreza i tih donacija koji mogu da ublaze toliko rasirenu bedu. I kakve reforme
mogu biti izvedene sa tolikim brojem siromasnih? O kakvoj modernoj drzavi se
uopste moze govoriti? Bilo bi dobro da clanovi vlade i ostali politicari izadju
iz televizijskih studija, skinu sa sebe onu gizdavu garderobu i krenu da putuju
po Srbiji. Neka idu u Brisel, Kran Montanu, Solun i neka se druze sa tim finim
svetom i visokim evropskim cinovnistvom koje im laska da su moderni i uspesni,
ali neka tu svoju modernost i uspesnost suoce na terenu sopstvene zemlje sa
gotovo sveopstom privrednom zapustenoscu i niskim standardom. Neka porazgovaraju
sa obeznadjenim ljudima, neka se zapitaju zasto su njive lose ili nikako
zaorane, livade bez stoke, bolnice ocajne, i da li je moguce ipak podici
privrednu aktivnost i zaposliti ljude. Svakako da te turneje nisu tako
spektakularne kao tv nastupi, ali ni oni nisu izabrani da budu zvezde Grand sou
prodaksn.
Da
li mi imamo odgovor za Kosovo, kakva je nasa platforma za pregovaranje, sta su
vladina strategija i taktika? Da li je Kosovo nase drzavno pitanje ili samo
albansko? Da li su aktuelni politicari dorasli tom problemu ili je to za njih
preveliki zalogaj koji ostavljaju da ga neko drugi proguta? Smesno je da
raspravljaju o nasim evropskim perspektivama, dok nisu resili taj kljucni domaci
problem, ili dok se bar sami nisu odredili prema njemu. Naravno da kosovski cvor
nece resiti Beograd, ali Beograd ne bi trebalo da odustane od ucestvovanja u
njegovom resavanju i to samo zato sto se u vladi ne nalazi vremena, da li i
interesa, da se o njemu postigne saglasnost.
Nova vlast (da li je stvarno
jos uvek nova) nije se dohvatila maltene nijednog ozbiljnijeg drzavnog ili
privrednog problema. Na obracun sa mafijama je bila primorana zbog samoodrzanja
jer, kako su sami priznali, i njima je pretila likvidacija. Znaci tek kada je
zagustilo njima, oslobodili su i nas. Verovatno jos mnogima u usima odjekuju
zapomaganja Zarka Koraca u vreme vanrednog stanja da je „drzava u pitanju".
Drzava je jos uvek u pitanju i kada je prosla neposredna opasnost za njih.
Uostalom, svojevremeno su dobili dva miliona glasova i stotine hiljade ljudi na
ulicama kao podrsku, ali ne zato da bi oni skorojevicki uspeli u svom zivotu,
nego da bi gradjanima bilo bolje. Rejting i popularnost ne mere se njihovim
licnim uspesima i isfabrikovanim spektakularnim imidzom, vec nesumnjivom
cinjenicom - kako gradjani zive.
