Na Gazimestanu: Drugi politički
putopis sa Kosova
Krivica urezana na čelu dece
U novogodišnjem dodatku ovih novina za 2003.
napisao sam "politički putopis s Kosova" na osnovu toga što sam u decembru 2002.
na Kosovu i Metohiji proveo nedelju dana. (Naslov je bio "Samo je reč o
standardima"). Nedavno sam se vratio dole na još nekoliko dana, za vreme
vidovdanskog vikenda. Posetio sam Srbe u Obiliću, pridružio se molitvama u
Gračanici, pijuckao kafu s Albancima u Prištini, pio i jeo s nekoliko Srba i
njihovim porodicama u kafanama i njihovim domovima i razgovarao s visokim
srpskim, albanskim i inostranim zvaničnicima.
Tamo sam se takođe sreo i sa jednim kineskim zvaničnikom naklonjenim Srbima u Pokrajini, ali i nezadovoljnim našom taktikom posle NATO bombardovanja. Podsetio me je na nešto što je Deng Hsijaoping izgovorio neposredno posle Tjenanmena 1989. dok se Kina suočavala s pritiscima i sankcijama celog sveta: "Usvojite trezvenu perspektivu; zadržite stabilnu poziciju; budite smireni; čuvajte svoju snagu i skrivajte svoje rezerve; ne težite da vi vodite."
Razmišljajući o ovome iznosim sledeća zapažanja. Ako će dva mala naroda kao što smo mi i Albanci ikad prestati da se ubijaju poput hijena na zemji natopljenoj plemenitom krvi naših predaka, moramo da shvatimo da, kao što je prorok Amos napisao, dvoje ne mogu hoditi zajedno a da se nisu sreli. To da Albanci i Srbi hodaju zajedno istovremeno je i neophodno i gotovo nemoguće. Prvo neophodnost. Ovde dolazimo do doktrine da "standardi prethode statusu", što je savremeni način sagledavanja principa prosvetiteljstva: liberalna demokratija, individualna prava i slobode, vladavina prava, slobodna i pravedna tržišna konkurencija, verski pluralizam, i tako dalje. Predstavnici međunarodne zajednice (nazivaju se "internacionalci") žele da nametnu prosvetiteljstvo stanovnicima Kosova. Takvi principi, međutim, prilično su strani istorijskom samorazumevanju velike većine naroda u Pokrajini. To je više problem za nas nego za njih, ne zato što mislimo da smo "civilizovaniji", nego zato što je na Kosovu i Metohiji njih više nego nas. Zato što oni 1999. doživljavaju kao pobedu a mi ne, oni vide malo razloga za promenu, kompromis ili sklapanje dogovora s pobeđenim neprijateljem. Uticajna većina kosovskih Albanaca savremena ograničenja tumači kao neželjena ili nepravedno stroga, ili kao pretnju postojećem načinu života. Što se ovog poslednjeg tiče imaju pravo. Život prema "Kanonu" Leke Dukađinija jeste plemenit život. Priseća se života srpskih i homerovskih junaka u kojem i mi Srbi i obrazovani zapadnjaci možemo identifikovati ahilovsku prirodu, ali to ne igra u Evropi koja nudi članstvo u zamenu za pobedu nad prošlošću. A sasvim jasno ne igra za politički entitet okružen onima čiji lideri ne prihvataju da je pobeda nad sopstvenom prošlošću oslobođenje njegove buduće slobode.
Merila "Kanona" moraju ustuknuti pred prosvetiteljskim merilima. Neuspeh u poštovanju pristupa "prvo standardi pa status" jednak je odbijanju da se poštuje volja međunarodne zajednice i može čak stvoriti i materijalni jaz u Rezoluciji 1244 upravo od onih kojima treba najviše da koristi: kosovskim Albancima. Sve ovo znači da bez povratka ne može biti napretka. Ovo je trebalo da bude godina povratka, a dosad je bila degradirajući neuspeh za gotovo svih 230.000 srpskih izbeglica koji traže rezultate.
Na mnogo načina situacija je po Srbe gora nego što je bila krajem veka, uprkos dobronamernim naporima "internacionalaca" i u ograničenoj meri, zajedničke deklaracije od 2. jula (potpisale je osobe oput Dacija, Haradinaja, Redžepija, Rugove i Tačija) kojom je traženo da žrtve obrnutog etničkog čišćenja ostave prošlost iza sebe i vrate se na Kosovo i Metohiju, što je na neki način prilično problematično, jer "prošlost dugo traje", kao što je Dušan Matić pisao. Trajalo bi kraće da je deklaracija bila ponuđena 1999. ili 2000. godine. Barem su ovi pojedinci shvatili, na rečima ako ne još na delima, da nešto mnogo ne valja na Kosovu i da je plodnoj budućnosti neophodna konstruktivna politička inicijativa. Ali ako većina kosovskih Albanaca ne bude razumela neophodnost držanja svojih lidera za reč, politička odgovornost će ostati potpuno stran koncept. Kao takav, simbolizam će nastaviti da vlada u političkoj areni i Srbi se neće vratiti na svoju zemlju u broju dovoljnom za formiranje kritične mase.
Niko ne može naterati kosovske Albance da prigrle principe prosvetljenja. S druge strane, međunarodna zajednica bi trebalo da, sprovodeći vlast, kazni kosovske Albance ako to ne urade - od Zapada, a Evrope posebno, ne može se očekivati da podrže stanovništvo koje odbija norme civilizacije koja je za njih vodila rat. Pomoć bi trebalo da prestane, vize da se ukinu, dobru volju treba zaboraviti i tami dozvoliti da se vrati.
Na mnogo načina Priština dobro ilustruje ono što danas na Kosovu i Metohiji ne valja. Ilegalne gradnje je sve više, džamije su pune, komunalne usluge se ne plaćaju, ulice su prljave, vazduh zagađen. Broj stanovnika se udvostručio na otprilike pola miliona, dok je broj Srba opao sa najmanje 40 hiljada na svega 300. Ovo stanje stvari podseća (a možda je i gore) na Sarajevo, gde je ostalo svega 17 odsto predratne populacije. Starosedeoci su brojčano nadjačani pridošlicama koje su u celini mnogo primitivnije od starosedelaca.
Jedan primer: otišao sam s prijateljem da posetimo crkvu Sv. Nikole u Prištini da bismo ponudili podršku popu i popadiji dan pošto su neki idioti gađali kamenjem njihovu kuću. Mog prijatelja - advokat u odeljenju pravosuđa i ljudskih prava u Koordinacionom centru za Kosovo i Metohiju - i mene pratili su neprijateljski pogledi ljudi koji su prolazili pored crkve dok smo čekali da popadija skine lanac s kapije njihovog dvorišta. Takve sam poglede viđao samo za vreme rata, od primitivnih ljudi koji su ubijali osvetoljubivo i s mržnjom, ali ostavši u stanju da budu dobri očevi i muževi.
Na kraju sam prišao jednom od njih (u pratnji jordanskog vojnika naoružanog puškom M-16, priznajem) i upitao ga u čemu je problem. Rekao je da Srbi nemaju prava da žive na Kosovu, da su kolonizatori, da su dovoljno dugo zauzimali prostor i da su crkve simbol srpskog protivljenja. Uzdržao sam se od komentara i umesto toga sam ga upitao da li je starosedelac u Prištini. Rekao mi je da je iz nekog sela u Metohiji i da je sa porodicom došao posle rata. Kasnije sam saznao da je 2000. svoju kuću kupio od Srbina upola od ionako niske cene. Nikad neću zaboraviti njegove oči koje pršte od mržnje.
Ovaj mali susret i drugi njemu slični naveli su me na sledeće primedbe i pitanja na koja, koliko ja znam, nijedan Albanac s Kosova ne želi da odgovori. Bez odgovora koji u obzir uzimaju da moralnost ishoda mora biti ozbiljnija od moralnosti namera, Kosovo će propasti i Srbi će otići. Zbog čega albanska vlada na Kosovu ne uspeva da razume da svako pravo podrazumeva odgovarajuću odgovornost; svaka prilika obavezu; svaka moć dužnost? Posle svog nasilja i nesigurnosti kroz koje su kosovski Albanci prošli, kako je moguće da se i dalje izjednačava sloboda s dozvolom, državljanstvo s nacionalnošću? Zbog čega ideja o građanskom društvu ostaje neshvatljiva velikoj većini? Kako mogu da očekuju da uđu u Evropu na ovaj način? U skladu s tim, bilo bi previše tražiti sada odbijanja prava KLA (OVK) ali uzdizati njihova dela?; ćutati o njihovim zločinima?; slaviti njihovo ponašanje?; preimenovati ulice u njihovu čast i podizati spomenike njihovim dostignućima? - potpuno je neprihvatljivo. Još je gore što su dojučerašnje trupe KLA postale danas šefovi podzemlja i politički lideri. A ubistvo Zorana Đinđića pokazuje šta se dešava kad čekamo na okršaj sa starim demonima. Dok se sve to ne uradi, "standardi" će ostati neispunjeni i albanske nade o nazavisnom Kosovu ostaće nerealne koliko i očekivanja da se Srbi vrate.
I dok "prošlost dugo traje", budućnost teško stigne. Jedina nada koju imamo je da ubedimo naše narode da budućnost leži u umerenoj vrsti nacionalizma čiji koren nije u mračnom tlu sumnje već u onome što je na tom tlu napravljeno. U Srbiji se približavamo onome što je formulacija nacije Ernesta Renana kao svakodnevnog plebiscita i udaljavamo se od destruktivne ideje o autohtonosti nacije.
Primećujem malo dokaza da se to dešava među kosovskim Albancima. Ako oba mala naroda ne uspeju da odbace ahilovsko tumačenje naše prošlosti, reke krvi će i dalje teći, poraz će biti osiguran a krivica urezana na čela naše dece. Kako se usuđujemo da im zaveštavamo takvo nasledstvo?
Dok sam stajao na korak od spomenika palih na Gazimestanu na Vidovdan, moleći se zajedno s uvaženim ličnostima i običnim svetom okupljenim na parastosu, setio sam se nekoliko stihova pesme Milana Rakića "Na Gazimestanu": "Danas nama kažu, deci ovog veka, da smo nedostojni istorije naše, da nas zahvatila zapadnjačka reka, i da nam se duše opasnosti plaše."
Mnogi od nas su opravdano optuženi. Previše inteligentnih Albanaca - u vladi i van nje - nije spremno da rizikuje svoje živote govoreći istinu, da uputi slične optužbe i da ih primi, da poruši idole njihovog destruktivnog nacionalizma. Sada, Rakićev odgovor bilo je pisanje pesme. Moj sledi, a takođe mi je pao na pamet na Gazimestanu, dok sam posmatrao patrijarha naše crkve kako stoji pored prestolonaslednika našeg naroda.
Srpska istorija, dobro shvaćena, uvek podučava da je budućnost nesigurna, da su čovekovi prijatelji nesavršeni i da nijedan cilj nikad nije potpuno pravedan. Dosledno čuvanje od iskušenja da se odbaci uravnotežujuća podređenost načinu funkcionisanja sveta nije pragmatizam ili utilitarizam; to je opstanak zasnovan na jednostavnom i zdravom oprezu prema onima koji su branili svet kakav nikad ne može postojati i zalagali se za upotrebu svih sredstava da se do njega dođe. To ne znači odbacivanje naših dostignuća, već okretanje prema realnim izgledima da nam budućnost okrene leđa jer nismo mogli da pobedimo prošlost. Ono što je najvažnije jeste hladno preispitivanje onog što se ne može postići. Štaviše, mudri srpski pojedinci stalno su se čuvali iskušenja da odbace uravnotežujuću podređenost načinu funkcionisanja sveta.
Danas se ne sme dozvoliti da obećanje vekovima stare srpske ideje iščezne zato što su je brutalno suzbijali ljudi koji su nas izdali i obeščastili naočigled celog sveta. (Zato neću biti tužan kad uhapse Mladića). Naročito zato što su naša sredstva i rezerve ograničeni, što izgleda poželjno mora se izvagati prema onom što se efektivno može postići. Upravo tako, jer se pojedinosti istorije mogu obrnuti samo ako se predupredi njeno ponavljanje. Ako to deluje surovo, uzimanje u obzir raspoloživih alternativa pokazaće njihovu besplodnost.
To je bio način Miloša Obrenovića, među mnogim drugima koji su razumeli da moraju da stave turban ako hoće da razgovaraju sa sultanom. Albanci to sada razumeju, a postoji opasnost da Kosovo ne dozvoli da se njegovi srpski sinovi i kćeri vrate na svoju zemlju. Ako bude tako, onda će se ispostaviti da je preduslov novog Kosova bio zločin etničkog čišćenja. Autor je pomoćnik glavnog urednika uticajnog vašingtonskog spoljnopolitičkog časopisa The National Interest
Tamo sam se takođe sreo i sa jednim kineskim zvaničnikom naklonjenim Srbima u Pokrajini, ali i nezadovoljnim našom taktikom posle NATO bombardovanja. Podsetio me je na nešto što je Deng Hsijaoping izgovorio neposredno posle Tjenanmena 1989. dok se Kina suočavala s pritiscima i sankcijama celog sveta: "Usvojite trezvenu perspektivu; zadržite stabilnu poziciju; budite smireni; čuvajte svoju snagu i skrivajte svoje rezerve; ne težite da vi vodite."
Razmišljajući o ovome iznosim sledeća zapažanja. Ako će dva mala naroda kao što smo mi i Albanci ikad prestati da se ubijaju poput hijena na zemji natopljenoj plemenitom krvi naših predaka, moramo da shvatimo da, kao što je prorok Amos napisao, dvoje ne mogu hoditi zajedno a da se nisu sreli. To da Albanci i Srbi hodaju zajedno istovremeno je i neophodno i gotovo nemoguće. Prvo neophodnost. Ovde dolazimo do doktrine da "standardi prethode statusu", što je savremeni način sagledavanja principa prosvetiteljstva: liberalna demokratija, individualna prava i slobode, vladavina prava, slobodna i pravedna tržišna konkurencija, verski pluralizam, i tako dalje. Predstavnici međunarodne zajednice (nazivaju se "internacionalci") žele da nametnu prosvetiteljstvo stanovnicima Kosova. Takvi principi, međutim, prilično su strani istorijskom samorazumevanju velike većine naroda u Pokrajini. To je više problem za nas nego za njih, ne zato što mislimo da smo "civilizovaniji", nego zato što je na Kosovu i Metohiji njih više nego nas. Zato što oni 1999. doživljavaju kao pobedu a mi ne, oni vide malo razloga za promenu, kompromis ili sklapanje dogovora s pobeđenim neprijateljem. Uticajna većina kosovskih Albanaca savremena ograničenja tumači kao neželjena ili nepravedno stroga, ili kao pretnju postojećem načinu života. Što se ovog poslednjeg tiče imaju pravo. Život prema "Kanonu" Leke Dukađinija jeste plemenit život. Priseća se života srpskih i homerovskih junaka u kojem i mi Srbi i obrazovani zapadnjaci možemo identifikovati ahilovsku prirodu, ali to ne igra u Evropi koja nudi članstvo u zamenu za pobedu nad prošlošću. A sasvim jasno ne igra za politički entitet okružen onima čiji lideri ne prihvataju da je pobeda nad sopstvenom prošlošću oslobođenje njegove buduće slobode.
Merila "Kanona" moraju ustuknuti pred prosvetiteljskim merilima. Neuspeh u poštovanju pristupa "prvo standardi pa status" jednak je odbijanju da se poštuje volja međunarodne zajednice i može čak stvoriti i materijalni jaz u Rezoluciji 1244 upravo od onih kojima treba najviše da koristi: kosovskim Albancima. Sve ovo znači da bez povratka ne može biti napretka. Ovo je trebalo da bude godina povratka, a dosad je bila degradirajući neuspeh za gotovo svih 230.000 srpskih izbeglica koji traže rezultate.
Na mnogo načina situacija je po Srbe gora nego što je bila krajem veka, uprkos dobronamernim naporima "internacionalaca" i u ograničenoj meri, zajedničke deklaracije od 2. jula (potpisale je osobe oput Dacija, Haradinaja, Redžepija, Rugove i Tačija) kojom je traženo da žrtve obrnutog etničkog čišćenja ostave prošlost iza sebe i vrate se na Kosovo i Metohiju, što je na neki način prilično problematično, jer "prošlost dugo traje", kao što je Dušan Matić pisao. Trajalo bi kraće da je deklaracija bila ponuđena 1999. ili 2000. godine. Barem su ovi pojedinci shvatili, na rečima ako ne još na delima, da nešto mnogo ne valja na Kosovu i da je plodnoj budućnosti neophodna konstruktivna politička inicijativa. Ali ako većina kosovskih Albanaca ne bude razumela neophodnost držanja svojih lidera za reč, politička odgovornost će ostati potpuno stran koncept. Kao takav, simbolizam će nastaviti da vlada u političkoj areni i Srbi se neće vratiti na svoju zemlju u broju dovoljnom za formiranje kritične mase.
Niko ne može naterati kosovske Albance da prigrle principe prosvetljenja. S druge strane, međunarodna zajednica bi trebalo da, sprovodeći vlast, kazni kosovske Albance ako to ne urade - od Zapada, a Evrope posebno, ne može se očekivati da podrže stanovništvo koje odbija norme civilizacije koja je za njih vodila rat. Pomoć bi trebalo da prestane, vize da se ukinu, dobru volju treba zaboraviti i tami dozvoliti da se vrati.
Na mnogo načina Priština dobro ilustruje ono što danas na Kosovu i Metohiji ne valja. Ilegalne gradnje je sve više, džamije su pune, komunalne usluge se ne plaćaju, ulice su prljave, vazduh zagađen. Broj stanovnika se udvostručio na otprilike pola miliona, dok je broj Srba opao sa najmanje 40 hiljada na svega 300. Ovo stanje stvari podseća (a možda je i gore) na Sarajevo, gde je ostalo svega 17 odsto predratne populacije. Starosedeoci su brojčano nadjačani pridošlicama koje su u celini mnogo primitivnije od starosedelaca.
Jedan primer: otišao sam s prijateljem da posetimo crkvu Sv. Nikole u Prištini da bismo ponudili podršku popu i popadiji dan pošto su neki idioti gađali kamenjem njihovu kuću. Mog prijatelja - advokat u odeljenju pravosuđa i ljudskih prava u Koordinacionom centru za Kosovo i Metohiju - i mene pratili su neprijateljski pogledi ljudi koji su prolazili pored crkve dok smo čekali da popadija skine lanac s kapije njihovog dvorišta. Takve sam poglede viđao samo za vreme rata, od primitivnih ljudi koji su ubijali osvetoljubivo i s mržnjom, ali ostavši u stanju da budu dobri očevi i muževi.
Na kraju sam prišao jednom od njih (u pratnji jordanskog vojnika naoružanog puškom M-16, priznajem) i upitao ga u čemu je problem. Rekao je da Srbi nemaju prava da žive na Kosovu, da su kolonizatori, da su dovoljno dugo zauzimali prostor i da su crkve simbol srpskog protivljenja. Uzdržao sam se od komentara i umesto toga sam ga upitao da li je starosedelac u Prištini. Rekao mi je da je iz nekog sela u Metohiji i da je sa porodicom došao posle rata. Kasnije sam saznao da je 2000. svoju kuću kupio od Srbina upola od ionako niske cene. Nikad neću zaboraviti njegove oči koje pršte od mržnje.
Ovaj mali susret i drugi njemu slični naveli su me na sledeće primedbe i pitanja na koja, koliko ja znam, nijedan Albanac s Kosova ne želi da odgovori. Bez odgovora koji u obzir uzimaju da moralnost ishoda mora biti ozbiljnija od moralnosti namera, Kosovo će propasti i Srbi će otići. Zbog čega albanska vlada na Kosovu ne uspeva da razume da svako pravo podrazumeva odgovarajuću odgovornost; svaka prilika obavezu; svaka moć dužnost? Posle svog nasilja i nesigurnosti kroz koje su kosovski Albanci prošli, kako je moguće da se i dalje izjednačava sloboda s dozvolom, državljanstvo s nacionalnošću? Zbog čega ideja o građanskom društvu ostaje neshvatljiva velikoj većini? Kako mogu da očekuju da uđu u Evropu na ovaj način? U skladu s tim, bilo bi previše tražiti sada odbijanja prava KLA (OVK) ali uzdizati njihova dela?; ćutati o njihovim zločinima?; slaviti njihovo ponašanje?; preimenovati ulice u njihovu čast i podizati spomenike njihovim dostignućima? - potpuno je neprihvatljivo. Još je gore što su dojučerašnje trupe KLA postale danas šefovi podzemlja i politički lideri. A ubistvo Zorana Đinđića pokazuje šta se dešava kad čekamo na okršaj sa starim demonima. Dok se sve to ne uradi, "standardi" će ostati neispunjeni i albanske nade o nazavisnom Kosovu ostaće nerealne koliko i očekivanja da se Srbi vrate.
I dok "prošlost dugo traje", budućnost teško stigne. Jedina nada koju imamo je da ubedimo naše narode da budućnost leži u umerenoj vrsti nacionalizma čiji koren nije u mračnom tlu sumnje već u onome što je na tom tlu napravljeno. U Srbiji se približavamo onome što je formulacija nacije Ernesta Renana kao svakodnevnog plebiscita i udaljavamo se od destruktivne ideje o autohtonosti nacije.
Primećujem malo dokaza da se to dešava među kosovskim Albancima. Ako oba mala naroda ne uspeju da odbace ahilovsko tumačenje naše prošlosti, reke krvi će i dalje teći, poraz će biti osiguran a krivica urezana na čela naše dece. Kako se usuđujemo da im zaveštavamo takvo nasledstvo?
Dok sam stajao na korak od spomenika palih na Gazimestanu na Vidovdan, moleći se zajedno s uvaženim ličnostima i običnim svetom okupljenim na parastosu, setio sam se nekoliko stihova pesme Milana Rakića "Na Gazimestanu": "Danas nama kažu, deci ovog veka, da smo nedostojni istorije naše, da nas zahvatila zapadnjačka reka, i da nam se duše opasnosti plaše."
Mnogi od nas su opravdano optuženi. Previše inteligentnih Albanaca - u vladi i van nje - nije spremno da rizikuje svoje živote govoreći istinu, da uputi slične optužbe i da ih primi, da poruši idole njihovog destruktivnog nacionalizma. Sada, Rakićev odgovor bilo je pisanje pesme. Moj sledi, a takođe mi je pao na pamet na Gazimestanu, dok sam posmatrao patrijarha naše crkve kako stoji pored prestolonaslednika našeg naroda.
Srpska istorija, dobro shvaćena, uvek podučava da je budućnost nesigurna, da su čovekovi prijatelji nesavršeni i da nijedan cilj nikad nije potpuno pravedan. Dosledno čuvanje od iskušenja da se odbaci uravnotežujuća podređenost načinu funkcionisanja sveta nije pragmatizam ili utilitarizam; to je opstanak zasnovan na jednostavnom i zdravom oprezu prema onima koji su branili svet kakav nikad ne može postojati i zalagali se za upotrebu svih sredstava da se do njega dođe. To ne znači odbacivanje naših dostignuća, već okretanje prema realnim izgledima da nam budućnost okrene leđa jer nismo mogli da pobedimo prošlost. Ono što je najvažnije jeste hladno preispitivanje onog što se ne može postići. Štaviše, mudri srpski pojedinci stalno su se čuvali iskušenja da odbace uravnotežujuću podređenost načinu funkcionisanja sveta.
Danas se ne sme dozvoliti da obećanje vekovima stare srpske ideje iščezne zato što su je brutalno suzbijali ljudi koji su nas izdali i obeščastili naočigled celog sveta. (Zato neću biti tužan kad uhapse Mladića). Naročito zato što su naša sredstva i rezerve ograničeni, što izgleda poželjno mora se izvagati prema onom što se efektivno može postići. Upravo tako, jer se pojedinosti istorije mogu obrnuti samo ako se predupredi njeno ponavljanje. Ako to deluje surovo, uzimanje u obzir raspoloživih alternativa pokazaće njihovu besplodnost.
To je bio način Miloša Obrenovića, među mnogim drugima koji su razumeli da moraju da stave turban ako hoće da razgovaraju sa sultanom. Albanci to sada razumeju, a postoji opasnost da Kosovo ne dozvoli da se njegovi srpski sinovi i kćeri vrate na svoju zemlju. Ako bude tako, onda će se ispostaviti da je preduslov novog Kosova bio zločin etničkog čišćenja. Autor je pomoćnik glavnog urednika uticajnog vašingtonskog spoljnopolitičkog časopisa The National Interest
