Ko finansira i kako deluju nevladine
organizacije
Piše: Rade
Drobac
Beograd, 23. juli 2003. godine
Džejms Lajon, director kancelarije u Beogradu Medjunarodne
krizne grupe (International Crises Group- ICG) postao je poslednjih dana ličnost
o kojoj se možda najviše govori.
Za njega smo saznali tek nedavno, kada
mu je uskraćen, a nakon intervencija spolja, ipak produžen dalji boravak u našoj
zemlji.
Tada smo saznali da je napisao neki izveštaj o stanju u našoj
zemlji koji nije povoljan za vladajuću garnituru zbog čega se ona jako potresla
i želela da ga protera, ali nije uspela.
Neupućenima je sigurno ostalo
nejasno zašto bi se jedna vlada toliko potresala oko izveštaja neke nevladine
organizacije. Napravljena je mala drama oko ovog slučaja, koja još traje, ali je
stvar u suštini komična. Deluje kao da vlada jedne suverene zemlje zazire, i to
debelo, od škrabotina nekog medjunarodnog mastiljara, i to još iz neke nevladine
organizacije, kojih danas ima bezbroj.
Stvar je još čudnija kada se zna
koji sve problemi, pre svega egzistencijalni a potom i nnogi drugi, muče našu
napaćenu zemlju, pa se postavlja logično pitanje otkud takav značaj jednom
strancu i njegovim ocenama stanja u našoj zemlji, koji nije ni predsednik
države, ni vlade, ni OUN-a, ni OEBS-a, ni NATO-a, niti nekakav finansijski
magnat, već običan činovnik jedne nevladine organizacije čije je sedište u
dalekim SAD.
Medjutim, taj značaj, ili bolje rečeno strah od posledica
njegovog izveštaja, iako svakako preuveličan, nije i bezrazložan.
Selektivan pristup
I letimičnim ispitivanjem
sadržaja rada grupe vidi se da se očito bavi odredjenim temama i regionima, vrlo
selektivno i fokusiraju}i se upravo na one koji su istovremeno i predmet
inrteresovanja vlada njihovih zemalja, a pre svega SAD i NATO. Jedna od tačaka
njihovog interesovanja je i naša zemlja.
Ovde se postavlja i jedno
suštinsko pitanje: da li je to grupacija koja svojim radom i aktivnostima utiče
na vlade svojih zemalja da promene politiku, ili naprotiv, ona, na mig vlada i
oligarhija koje je podržavaju, pokreće aktivnosti na destabilizaciji odredjene
zemlje, regiona ili ličnosti sa ciljem da otvori prostor da se u nastalu
situaciju uključe, tobož sa plementim ciljevima i motivima, i državni organi
pojedinih zemalja koje sve ovo orkestriraju.
Tu dilemu ne možemo
otkloniti iz prostog razloga što je sprega vlada i mnogih nevladinih
organizacija, politička, interesna, personalna, finansijska i organizaciona,
iako skrivena, tako jaka da, u stvari, one zajedno predstavljaju jednu
funkcionalnu celinu koja radi sinhronizovano, uz medije pod svojom kontrolom, na
ostvarivanju zajedničkih ciljeva.
Imali smo prilike da na našoj kž`i
osetimo njihovo delovanje i njegove posledice i otuda je strah opravdan.
"Pritisak" javnosti
Kako funkcioniše sistem
pritisaka preko nevladinih organizacija? Bogate oligarhije Zapada sprovode svoje
geopolitičke zamisli vrlo jednostavnim metodom. U poslednjih nekoliko desetina
godina, a naročito u poslednjoj deceniji, te strukture SAD i Zapada su namnožile
u svojim zemljama, ali i po celom svetu, razne medjunarodne institucije, često
sa nacionalnim ograncima, u najvećem broju pod firmom nevladinih organizacija,
fondacija, asocijacija, instituta, foruma i tome slično. Zahvaljujući činjenici
da ih one finansiraju, one im postavljaju i kadrove. Te institucije
predstavljaju , s jedne strane, obaveštajnu mrežu, delimično i u sopstvenim
zemljama, a naročito u stranim, oslanjajući se u dobroj meri na lokalne kadrove,
pri čemu im status nevladinih organizacija obezbedjuje legalnan boravak i rad.
Druga funkcija, ona o kojoj je ovde prvenstveno reč je da pokreću odredjena
pitanja u sopstvenoj i svetskoj javnosti i javnom mnjenju fokusirane zemlje, na
sopstvenu inicijativu (čitaj u dogovoru sa svojim nalogodavcima) ili na
"inicijativu" svojih mentora, na način koji odgovara njihovim potrebama.
Najčešće se to izražava u vidu napada, kritika, afera i optužbi na račun
odredjenih ličnosti, vlada, država, naroda ili bilo koga i čega što im zasmeta
da ostvare svoje globalne planove. Naravno, te aktivnosti odmah dobijaju
maksimalan prostor u režimskim medijima u sopstvenoj zemlji i zemljama saveznika
i u "nezavisnim" medijima u drugim zemljama (onima koje oni finansiraju) što im
daje propulzivnost i , napokon značaj i verodostojnost. To sve stvara utisak
strašnog problema koji , opet, zahteva, intervenciju vlada tih zemalja. Koliko
li smo puta čuli od zvaničnika SAD da se "pod pritiskom" javnosti "nešto mora
učiniti", a taj pritisak stvaraju prvenstveno nevladine organizacije i mediji
pod njihovom kontrolom
Obično je to završavalo sankcijama ili
bombardovanjem, pri čemu su se te akcije pokušavale legalizovati kroz OUN, a ako
to nije bilo moguće izvodjene su i bez saglasnosti ovog najvišeg medjunarodnog
tela.
Medju nevladinim organizacijama ICG i nije najznačajnija. Navedimo
samo neke poznatije i značajnije od nje ili u njenoj ravni. Ko nije čuo za
Bildemberg grupu, Trilateralnu komisiju, Soroš Fondaciju, Fondaciju Fridrih
Ebert iz Nemačke, Karnež`i fondaciju iz SAD, Kraljevski institut za strateške
studfije iz Londona i mnoge druge. Na regionalnom planu navedimo, na primer,
asocijaciju Alpe-Adria Višegradsku grupu i mnoge druge širom sveta.
Na
našem nacionalnom planu malo je onih koji nisu čuli za Fond za humanitarno pravo
Nataše Kandić, Helsinški odbor za ljudska prava Sonje Biserko, Centar za
kulturnu dekontaminaciju Borke Pavičević itd. Imena kao Sonja Liht, Vojin
Dimitrijević, Biljana Vučo su svima poznata. Da i ne govorimo o Grupi 17 plus.
Svi su oni u funkciji interesa onih koji ih finasiraju. Pri tome treba znati da
ti načini finasiranja nisu uvek isti. Često su to indirektni kanali, preko
nekakvih drugih medjunarodnih institucija tipa - za razvoj medija, demokratije i
sl. Naravno, u državama pod njihovom kontrolom, zapadne oligarhije troškove
finansiranja svojih produženih ruku, nevladinih organizacija, teže da prebace na
lokalne izvore, pre svega na budžet marionetskih vlada. Uštede i za tako moćne
grupe, nisu za odbacivanje, a može lakoverne da zavara da pomisle da te
organizacije rade za dobro svoje zemlje.
Naravno, istine radi, ima
organizacija i institucija ovog tipa koje su zaista ono za šta se izdaju i što
bi i ostale trebale biti. Ali to je prava retkost, a najbolji pokazatelj da li
su prave je njihov konto u banci. Takve institucije niko ne podržava niti
finansira.
Ima organizacija koje nisu u globalnoj mreži SAD I NATO
zemalja, a nisu ni nezavisne. Njih drže nacionalne oligarhije ili vlade u
interesu svoje politike ili nacionalnih i državnih interesa. To je pokušaj
odbrane od opasnosti koja preti od globalnih nevladinih mreža i sedme sile, ali
jedna letva ne može zaustaviti provaljenu branu.
Jedini spas od ove
moderne pošasti je razumevanje njihovih pravih poslova i ciljeva i uskraćivanje
podrške i prostora njihovom radu jer je on, najčešće, u.funkciji globalne
politike velikih sila današnjice. A ona je krajnje agresivna, militaristička,
opresivna i hegemonistička i usmerena na destabilizaciju malih država i
pojedinih regiona, poništavanje nacionalnih interesa malih i srednjih zemalja,
razjedinjavanje njihovih nacionalnih snaga i stvaranje unutrašnjih sukoba,
poništavanje njihovog nacionalnog i kulturnog identiteta sa ciljem njihovog
potpunog podredjivanja svojim interesima i potrebama.
Najbolji dokz toga
je delovanje najvećeg broja ovih nevladinih organizacija na našem
prostoru.
