Pred najavljene razgovore o rešavanju pitanja Kosova i Metohije moramo verovati da je dogovor moguć. Istovremeno, međutim, moramo se podsetiti na neke suštinske činjenice o kojima odavno ne govorimo.
Iznuđene seobe Srba s Kosova i Metohije traju vekovima.
Nisu Srbi trpeli na Kosovu i Metohiji samo pod Turcima. Sticajem okolnosti, oni su bili nedovoljno spremni da uzvrate na nepravde, pa je svaki sledeći ratni kovitlac i okupacija, kao što su, na primer, Prvi svetski rat, Drugi svetski rat i, naročito sukob s NATO-om 1999. godine, značili koju stotinu hiljada manje Srba na Kosovu i Metohiji. NATO- operaciju protiv Srbije, snage koje su u njoj učestvovale objašnjavale su i pravdale "humanitarnom željom" da se zaustavi "iseljavanje" Albanaca s Kosova zbog sukoba sa srpskim snagama. NATO-snage su došle, za mesec-dva vratile su, kako su govorili, 700.000 "izbeglih Albanaca", a za četiri godine nisu uspeli da vrate ni dve hiljade Srba.
Čovek bi, prema ovom podatku, mogao zaključiti da je NATO - nemoćan.
Naravno, teško je poverovati da je reč samo o nemoći NATo snaga. Previše je očigledno da je nešto drugo u pitanju. Zato se "kosovski problem" nikako ne može svoditi samo na srpsko-albansko pitanje, a pogotovo ne samo na pitanje države Srbije.
Jedno se neizostavno mora znati: država Srbija i državljani Srbije ne mogu ni po ovom osnovu ući ni u kakve pregovore o nezavisnom statusu Kosova, iako neki misle da se i to može dogoditi. Albansko kosovsko rukovodstvo, kad bi se pitalo, sasvim sigurno ne bi, razume se, pristalo ni na šta drugo osim "nezavisnosti Kosova". To je po svim merilima i međunarodnim pravilima čista, nedvosmislena ratna opcija i, u osnovi, zbog toga je na Kosovu i Metohiji i došlo do svih srpsko-albanskih sukoba. Traženje drugih uzroka može biti samo u ovakvim ili onakvim propratnim elementima sukoba, ali osnovni uzrok zla vidljiv je i za one koji nisu sa ove planete. Nezavisnost Kosova Albanci ne mogu da izdejstvuju sami. Otud njihova logična, videće se tek kasnije da li i mudra, spona i saradnja s "međunarodim faktorom".
Sada je, svakako, i "međunarodni faktor" u dilemi: kako područje Srbije, izdvojeno posle bombardovanja i stavljeno pod protektorat, predati Šiptarima kao albansko nezavisno područje i na taj način stvoriti drugu albansku državu? To se može učiniti iole legitimno samo ako država Srbija na to potpisom pristane. Ali i da, pod pritiskom, neko u ime države Srbije i potpiše pristanak na "nezavisnost Kosova", tu ne bi bio i kraj nevolja i problema. Tek nezavisan status Kosova otvara mnoštvo novih i još teže rešivih pitanja. Jedan postupak, po sistemu domina, neizostavno bi otvorio pitanje Republike Srpske i hrvatskog entiteta u Bosni i Hercegovini, pa pitanje Makedonije, ubrzo Grčke, pa Bugarske..., i da ne navodimo gde bi se sve to dalje prenelo...
To su sve toliko teško rešiva pitanja da se neizostavno javlja sasvim izvestan ratni sukob širih razmera. A kako ovde rat, bez obzira na nečije nove želje, za sada, gotovo sasvim sigurno, neće uskoro biti dopušten, "međunarodna zajednica" neće tek tako naivno postupiti i dati Kosovu nezavisnost, pa dovesti i sebe u ozbiljna iskušenja. ("Međunarodnoj zajednici" možemo svašta pripisivati, ali da je "naivna", u to ne bih nikad hteo da poverujem).
Moja je, dakle, procena da nezavisnost Kosova, gotovo sasvim sigurno, neće biti ničija opcija, osim što će to služiti šiptarskim političarima i predvodnicima za verbalno umirivanje njihovih sunarodnika kojima su obećavali "nezavisnost" i što će time neko iz "međunarodne zajednice" formalno mahati pred očima srpskih političara da bi ih na druge ustupke primoravao.
Vitomir Dražić,
Novi Sad
