Kosova i Metohije
Da li Kosovo i Metohija treba da budu omča oko vrata Srbiji? Da li je takav siromašan i zapušten region nama uopšte i potreban? Zemlju koju nastanjuju stanovnici čiji su izgledi na značajan civilizacijski pomak mali, sigurno bi predstavljala suviše težak balast za već dovoljno unazađenu Srbiju. To su argumenti onih u srpskoj javnosti koji, najpre nenametljivo, a odskora (što je bilo i za očekivati u demokratskom ambijentu otvaranja javne debate o ovom pitanju) sve glasnije podstiču građane Srbije na odustajanje od koncepta Kosova i Metohije u Srbiji. Površno gledano, ovakve stavke zaista i imaju neko opravdanje. Olako shvaćene, mogu se sa lakoćom označiti pragmatičnim i racionalnim razmišljanjem. Postoji, međutim, nekoliko nedorečenosti u ovakvoj, ipak, naivnoj ili neprincipijelnoj tezi.
Zbog čega se dobrovoljno odreći teritorije koja je u celini pripadala samo Srbiji? Dakle, Kosovo i Metohija nisu Alžir koji nikada nije bio Francuska. Francuzi nisu nikada oslobađali Alžir (osim onda kada su se povlačili), a Alžirci nisu s nestrpljenjem dočekivali francuske oslobodioce, kako je to bilo na Kosovu 1912. godine. Francuzi nisu nastanjivali Alžir, ukoliko se u stanovnike ne ubrajaju uniformisani, dok u južnoj srpskoj pokrajini čak i danas ima više autohtonih Srba nego vojnika KFOR-a. Samim tim, nije ni potrebno tražiti potencijalnog De Gola u srpskim političarima i kititi ga lovorikama političke domišljatosti i vizionarstva, toliko nesvojstvene srpskim političarima druge polovine dvadesetog veka, jer ne postoji ni elementarna analogija.
Retrospektivi grešaka srpske politike prema kosovskom pitanju čini se da nema kraja. Srpski narod je i te kako platio cenu svojih uzastopnih grešaka u rešavanju svog nacionalnog pitanja. Iz tog razloga malo je moguće da bi dobrovoljno pristajanje na nezavisnost Kosova i Metohije, u kratkoročnom cilju bržeg ekonomskog prosperiteta predstavljalo srećan epilog svih prethodnih promašaja.
Pretpostavka da bi kosovski Albanci predstavljali kočioni mehanizam u "srpskom evropskom vozu" opterećena je predrasudama i stereotipijama o jednom narodu. Kosovski albanski narod, koji duže vreme pokazuje romantičarsku vitalnost i rešenost, ni u kom slučaju ne može predstavljati dodatni problem, već sasvim suprotno, svojim jakim i dobro izgrađenim vezama sa establiranim evropskim i američkim strukturama vlasti i odlučivanja može samo da pomogne daljoj evroatlantskoj integraciji Srbije. Neko bi se, naravno, zapitao da li je moguće očekivati takvu uslugu od Albanaca? Odmah nikako. Ali, animozitet među narodima sigurno se ne eliminiše jačanjem granica, kako predlažu oni koji podgrevaju pomirenje Srbije sa takvim ishodom, već suprotno, brisanjem granica i uspostavljanjem poverenja.
Koliko god ovakav scenario bio trenutno politički nemoguć, nastojanja javnih ličnosti u Srbiji trebalo bi da se kreću upravo u pravcu udruživanja, što je u saglasju sa evropskim konceptom, a ne separacije, ili jasne demarkacije.
Na kraju, narodi Evrope u mnogoznačajnom smislu, kako mi na Balkanu doživljavamo atribut nacije, neće ni postojati. Ili, tačnije, hoće, ali kao prosti zbir individua koji će se ujedinjavati na osnovu sporednih sličnosti i kod kojih će razlike biti, iz pritajnih, pretvorene u smešne.
Zbog potrebe umanjivanja razlika neophodno je uveravanje albanskih političara i evro-američkih partnera u neophodnost apsolutne političko-ekonomske autonomije Kosova i Metohije u okvirima nove, krajnje decentralizovane Srbije, a ne podupiranje teorije neminovnosti nezavisnosti Kosova i Metohije u srpskoj javnosti. Prema ličnom ubeđenju autora, prospektivno gledano, a ukoliko su savremene progresivne težnje Evrope sažete u pojmu ujedinjavanja, kosovski albanski narod ima tešnje i trajnije veze i premostivije barijere sa građanima Srbije nego sa Albancima u Albaniji. Štetno bi zato bilo svojevoljno nastaviti sa dekompozicijom Balkana i na taj način propustiti uvreženje idejnog principa integracije koji nudi moderna Evropa u srpsku političku misao.
Dr Aleksandar J. Ristić,
Medicinski fakultet u Prištini
