Pretnja iz čaše
Današnje generacije neće, nažalost, doživeti vreme kada
će moći da kažu da je prošla opasnost nastala kao posledica zagađenja vode
piralenom usled NATO bombardovanja
Na Biološkom fakultetu
Univerziteta u Beogradu Miljana Stojanović-Milosavljević nedavno je
odbranila doktorsku disertaciju “Pravci kretanja polihlorovanih bifenila u
vodama nakon NATO bombardovanja”, za koju je rečeno da daje novi naučni
pristup u praćenju kretanja polihlorovanih bifenila (piralena) u
površinskim i podzemnim vodama, kao posledici ratnih
dejstava.
Istraživano područje je
kragujevačka kotlina.
Gospođa
Stojanović-Milosavljević radi u Vojsci Srbije i Crne
Gore.
Koliko su vode u Srbiji
zagađene usled NATO bombardovanja?
- Tokom NATO bombardovanja 1999. godine raketiran je i razoren veliki broj
industrijskih objekata iz kojih su prodrle toksične i opasne materije u
velikim količinama, sa neprocenjivom štetom po životnu sredinu. Razaranja
sa najvećim izlivanjem ovih materija bila su u Pančevu, Kragujevcu, Boru,
Novom Sadu, Bariču, Kraljevu, Nišu, Novom Beogradu, obrenovačkom regionu,
Prahovu i Prištini.
Raketiranje
ima za posledicu požar i snažnu eksploziju, pa je jedan deo toksičnih
materija izazvao aerozagađenje u obliku aerosola i produkata sagorevanja,
koji često znaju da budu toksičniji od osnovnog oblika zagađivača. Drugi
deo opasnih materija raspršio se po okolnom zemljištu i drugim površinama
razrušenih objekata. Treći deo štetnih materija izlio se u zemljište i
odatle preko kišne kanalizacije ili prirodnog dreniranja zemljišta otišao
u vodotoke. Deo štetnih materija koji je ostao u zemljištu još uvek se
drenira u vodotoke ili se sistemom preraspodele kreće između podzemnih
voda i vodopropusnih slojeva zemljišta... Na kraju sve to završi u vodi.
Prilikom NATO bombardovanja
konvencionalna hemijska sredstva nisu upotrebljavana. Međutim, sudeći po
količinama izlivenih toksičnih materija, toksičnosti i stabilnosti velikog
broja hemijskih jedinjenja i supstanci, kao i stvarnih šteta i trajnih
efekata na životnu sredinu, može se reći da je ovom prilikom bilo i
hemijskog rata.
Kakve sve
posledice ova zagađenja mogu da izazovu
dugoročno?
- Voda je idealan
rastvarač. Na površini zemlje i prolaskom kroz zemlju ona dolazi u dodir
sa raznim organskim i neorganskim materijama koje zahvata, spira, rastvara
i odnosi ih sa sobom. Neke stabilne opasne materije iz površinske vode
talože se na dno, njima se hrane sitne biljke, ovima sitne ribe, njima one
krupnije, ovima opet ptice...
Štetne materije iz zemlje, sa vodom, preko korenovog sistema, dospevaju u
biljke, njima se hrane životinje, a na kraju lanca uvek je čovek, koga će
otrovi prosuti bombama NATO-a decenijama
“hraniti”.
Štetne posledice na
ugroženom području se već manifestuju na biljni i životinjski svet, preko
pojave različitih bolesti.
Pošto
su pojedine toksične materije hemijski veoma stabilne, a čovek je na vrhu
piramide u lancima ishrane, štetne posledice se tek očekuju.
Istraživali ste zagađenje voda u
kragujevačkom regionu. Šta ste konkretno
ustanovili?
- Ovim istraživanjem
obuhvaćen je vremenski period od 27 meseci, a istraživano je oko 26
kilometara rečnog toka Lepenice, Ždraljice i Velike Morave, sa uzorcima
vode i sedimenta rečnog dna. Obuhvaćene su takođe i podzemne vode
aluvijalne površi (rečne doline) nizvodno od “Zastave”, površine od oko 20
kvadratnih kilometara. Ovim istraživanjem određivan je piralen u vodi i
sedimentu rečnog dna u 1800
uzoraka.
Godinu dana pre
bombardovanja piralena nije bilo ni u jednom uzorku. Pojavio se tek sa
raketiranjem “Zastave”. Njegova koncentracija u vodi, protokom vremena, se
smanjivala, ali je zato u sedimentu rečnog dna rasla. Povećane
koncentracije piralena u sedimentu rečnog dna posledica su njegove
hemijske prirode, jer je on “teži” od vode, pa se na dnu suda taloži. Voda
dođe, prođe i ode, ona nešto sa sobom donese, nešto ponese, a nešto nam
nažalost i ostane. Od momenta akcidenta piralen je za pet dana stigao u
Veliku Moravu...
Koja je
populacija od toga najugroženija?
- Zdravstveno najugroženiji bili su ljudi koji su učestvovali u gašenju
požara u “Zastavi”, ili su se iz bilo kojih drugih razloga nalazili u
blizini požara, toga i sledeća dva dana. Produkti sagorevanja piralena,
prvenstveno dioksini, toksičniji su od piralena, unose se disanjem i imaju
bržu i efikasniju distribuciju u organizmu. Po ugroženosti potom sledi
(bez obzira na zaštitnu opremu) grupa “Zastavinih” radnika koja je radila
na raščišćavanju ruševina i skladištenju piralenskog
otpada.
Zatim, slede mlada ženska
populacija, bebe, deca, posebno adolescenti, trudnice, dojilje i
rekonvalescenti.
Kako se sve mogu
prepoznati posledice zagađenja kod ljudi i uopšte kod živog
sveta?
- Štetni efekti izazvani
piralenom na živi svet nisu u linearnoj zavisnosti sa količinom zagađenja,
jer se on kumulira (nagomilava) u živim organizmima, posebno u masnom
tkivu. Kod biljaka dolazi do promena na korenovom sistemu, plodu, semenu i
smanjuje plodnost. Dolazi do promene skulpture površi kod biljne vaši,
bauljara, larvi vodenih ekosistema, krupnokrilih insekata, medonosnih
pčela...
Poznate su razne
modifikacije kod beskičmenjaka, a najveći štetni efekti su kod kičmenjaka
i sisara. U svetu životinja najveći štetni efekti su kod dnevnih ptica
grabljivica i ptica selica, a manifestuju se raznim bolestima
reproduktivnih organa i smanjenju njihove plodnosti.
Kod ljudske populacije štetni
efekti se najpre manifestuju kod mladih žena, jer piralen svojim
delovanjem na receptore u jezgrima ćelija jajnika, zatim delovanjem na
mitohondrije ćelija jetre dovodi do sekundarnih promena određenih funkcija
polnih organa i dejstva na embrion i fetus, zatim do poremećaja vodnog i
sonog bilansa i razmene hranljivih materija.
Toksičnost piralena se povezuje
sa štetnim reproduktivnim i imunološkim efektom, zatim toksičnim efektom
na jetru, kožu, digestivni trakt, štitnu žlezdu, a ponekad bubrege i
centralni i periferni nervni
sistem.
Piralensko ulje čini smeša
različitih izomera, odnosno 209 kongerena, koji imaju teratogeno, mutageno
i kancerogeno dejstvo. Zato je piralen deklarisan kao opasan otrov, koji
je izbačen iz upotrebe 1977. godine, dok je njegova upotreba u postojećim
transformatorima bila dozvoljena do 2000.
godine.
Toksičnost piralena se
najjače ispoljava na populacijama kičmenjaka, a objašnjava se njihovom
hemijskom postojanošću, sposobnošću nagomilavanja, dobrom rastvorljivošću
u masnom tkivu i prolaženju kroz lance ishrane u organizme životinja. U
poslednjim karikama lanca nagomilavanje može da bude toliko veliko da
izazove toksično letalno dejstvo.
Postoji li način da se njegove posledice nekako ublaže, ali i da se
saniraju izvori zagađenja?
-
Posledice se mogu ublažiti stalnom kontrolom vode vodotoka, sedimenta
rečnog dna i podzemnih voda, edukacijom stanovništva na ugroženom
području, pojačanim zdravstvenim nadzorom i pojačanim merama preventivne
zdravstvene zaštite.
Na koje sve
načine piralen može da dospe u ljudski
organizam?
- Produkti sagorevanja
piralena u ljudski organizam dospevaju preko organa za disanje, kontaktno
preko kože i oralnim putem, odnosno preko životnih namirnica.
Konkretno...
- Može se uneti sa
ribljim mesom, ukoliko je riba ulovljena u vodotoku nizvodno od mesta
akcidenta, naročito stariji i krupniji primerci. Istraživana rečna dolina
Lepenice je poljoprivredno obradivo zemljište sa pretežnim uzgajanjem
kukuruza. Kukuruz se koristi i kao stočna hrana. Krave piralen izlučuju i
kroz mleko, tako da ga čovek u svoj organizam može uneti sa mlekom i
mlečnim proizvodima (najviše ga može biti u pavlaci i kajmaku). Živina se
takođe hrani kukuruzom, pa čovek piralen može uneti kroz hranu od
kokošijih jaja i najviše preko pileće i kokošije supe. Svinje se takođe
hrane kukuruzom, pa se piralen može najviše uneti kroz slaninu i svinjsku
mast. Pošto se piralen rastvara i nagomilava u masnom tkivu najviše će ga
biti u namirnicama bogatim
mastima.
Na koji sve način ljudi
dolaze u kontakt sa piralenom?
-
Pored pomenutog NATO bombardovanja, u kontakt sa piralenom ljudi dolaze na
svojim radnim mestima, kod raznih kvarova gde se on koristi.
Postoji, nažalost, i naša sumorna
stvarnost o kojoj izbegavamo da javno govorimo. Česti su slučajevi
neodgovornog ponašanja sa piralenskim otpadom. Imamo korišćenje piralena u
narodu poznato kao “trafo ulje” za konzerviranje drveta, taraba i krovnih
konstrukcija, a u vreme restrikcije struje bilo je i prodaje “trafo ulja”
na pijaci kao sredstva za osvetljavanje. Čest je laički savet tesara gazdi
koji gradi kuću: “Samo ti nabavi trafo ulje, pa premaži grede za krov,
nema moljac da im priđe ni do kapije! Ima, bre, ove grede da nadžive i
tebe, i tvog sina, a možda i unuka.” I
hoće!
Da li je opasnost od
piralena prošla ili se tek može
očekivati?
- Neke posledice su već
vidne. S obzirom na hemijsku stabilnost piralena, dobru rastvorljivost u
mastima, mogućnost nagomilavanja u organizmu, olako prolaženje kroz lance
ishrane i toksičnost, štetne posledice po ljudsko zdravlje se tek mogu
očekivati.
Kada možemo biti
sigurni da je opasnost od piralena
prošla?
- Piralen je izuzetno
stabilno i toksično jedinjenje. U svetskoj literaturi se stidljivo pominje
podatak da mu je vreme poluraspada 100
godina.
DDT kao hemijsko
jedinjenje po svojim osobinama blisko piralenu (daleko manje stabilno i
toksično) davno je izbačen iz upotrebe, ali je nađen u lednicima glečera,
ljuskama jaja i perju ptica
selica!
Nažalost, mi ne pripadamo
generaciji koja će doživeti da kaže da je prošla opasnost po ljude i
uopšte živi svet, nastala kao posledica zagađenja voda piralenom usled
NATO bombardovanja.
Voda za piće,
očigledno, sve više dobija na ceni. Kada možemo biti sigurni da u čaši
imamo zdravu i čistu vodu?
- Svaku
vodu koju iz česme natočimo dužni smo da smatramo ispravnom, jer je prošla
više nivoa kontrole, a na osnovu te kontrole nije zabranjena za
piće.
No, često smo svedoci
informacija i žučnih polemika u javnosti o ispravnosti odnosno
neispravnosti vode za piće u pojedinim većim ili manjim gradovima u
Srbiji. Veliki broj uzoraka vode za piće u Srbiji ne odgovara važećem
Pravilniku o higijenskoj ispravnosti vode za piće, zbog odstupanja
najčešće više hemijskih parametara, ali se oni iz najrazličitijih, često i
neprihvatljivih razloga tolerišu i takve vode se ne zabranjuju za piće.
Vreme u kojem živimo i ka kojem
idemo zahteva više odgovornosti, naročito u doslednijem pridržavanju
propisa. U Evropi propisi koji regulišu ispravnost vode za piće ne samo da
se strogo poštuju, već se i pooštravaju. A, mi ćemo imati ispravnu vodu u
čaši samo onda kada nadležne institucije sistema primene postojeće propise
u svakodnevnom životu.
JOVAN JANjIĆ
|
