|
АКАДЕМИК НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ
Пузе, а не морају
Ми живимо у држави у којој нема ни
политичких, ни економских слобода, у држави која више нема ни трага
од суверенитета • Сваким даном политички рејтинг власти све се више
урушава • Закон о лустрацији био би велика спрдња да се иза њега не
крије најгрубље кршење принципа на којима он наводно почива • Која
су кључна обележја садашњих властодржаца • Несразмерна моћ
ГС
Никола Милошевић критикује, он не разара, не
уништава критиком. Давне 1964. године о себи је записао: “Ја стално
живим у страху да нисам објективан. Ја уопште чезнем да оно што бива
око мене не прелази интензитет најтиших покрета.”
Професоре Милошевићу, ово питање приличи да
се постави пријатељу, познанику, другу – али прилика је таква па Вас
питам – где сте, не видимо Вас, не чујемо...
Питање је сасвим на месту, утолико пре што сам га
ја, не једном, чуо повремено и од неких људи које никада у животу
нисам упознао. Ствар је наиме у томе да сам једно време био присутан
на јавној сцени, пре свега, захваљујући емисији на Студију Б која се
звала ДА И НЕ . Онда се, међутим, показало да они који овде држе
власт немају намеру да припусте, чак ни у дијалогу , један глас који
се њима не допада, јер критички мисли о њиховом режиму. По налогу,
што би се рекло, одозго, та емисија је забрањена. После тога три
месеца сам писао колумну за “Експрес”. Онда је нови уредник
једноставно ту колумну укинуо. Штавише, догодило ми се и то да сам
од једне наше списатељице био мољен да говорим о њеном роману у
Народној библиотеци у Крагујевцу. Када је управница те библиотеке
чула моје име рекла је – тај не може. Према томе ако ме нема, као
што ме нема, то није зато што сам се ја повукао, него што су ме
повукли.
Заташлавање одговорности
У режиму који је био било Вас је, да будем у
тренду па да кажем у нережимским медијима. Питам Вас како
објашњавате ово што Вам се сада догађа?
Врло просто. Ту скоро сам прочитао да је Слободан
Орлић изјавио како наш главни проблем представља то што су неке
значајне фигуре претходног режима и даље присутне на јавној сцени.
Држим да је то начин да се заташка одговорност новог режима. Не
прети нама опасност од тога да неко ко је жарио и палио у претходном
режиму сад опет то исто чини. Опасност прети, и она је већ наравно
врло реална, од тога да се врати не персонално тај претходни режим,
него да се врати оно што је чинило његову суштину, а то се већ и
враћа, и што се зове социолошки говорећи, режим политичког монопола.
Дакле, као што је у претходном, оном случају, један човек и његова
жена доносио све кључне политичке одлуке, тако се то и овде
поновило. Дакле, сама та институција апсолутног монопола власти се
поновила. Невоља је, наиме, у томе што они избори на којима је пао
Слободан Милошевић нису били избори на којима су се грађани
изјаснили за овакву расподелу политичке моћи. Нису се изјашњавали за
то да рецимо, једна странка која би једва прешла изборни цензус, а
можда ни то, и која се зове Грађански савез добије, примера ради,
место министра спољних послова, просвете, градоначелника Београда,
председника Скупштине Србије и председника Републике Србије. Оно што
је некада био ЈУЛ, ево још једне сличности између претходног и овог
режима, то је сада Грађански савез. Разуме се, да кад се, мимо
воље грађана, тако расподели политичка моћ, онда бива да сваки онај
глас критике који на неки начин забрине оне што овде жаре и пале
бива угушен, или потиснут сасвим на маргину, у мом случају
угушен.
Нећу да Вас питам о Вашој оставци у
антикорупцијском савету, али Вас питам, Вас Николу Милошевића,
нисте, ваљда, заиста поверовали у то да је у Србији могућа борба
против корупције, тим пре што је антикорупцијски савет чедо баш ове
Владе?
Па, знате како, ја сам веровао, ако ништа друго да
се макар глас критике у том савету може чути, дакле, да тај глас
критике може да доспе до јавности. То је била нека моја илузија,
али, знате, живот се и састоји од губљења илузија. Онда се показало
да ваш глас критике може да допре до јавности само ако дате оставку.
Ја сам, наиме, мислио оставку да дам још у време када сам на ТВ БК
видео покојног премијера Ђинђића како учествује у њиховом квизу.
Није наравно, никаква тајна да је влада господина Ђинђића
оквалификовала браћу Карић као екстрапрофитере. Сад, одједном,
председник Владе долази у квиз тих истих екстрапрофитера. Али, онда
је тај исти председник онако мучки и зверски убијен и разуме се
проценио сам да у том часу није заиста упутно да дајем оставку.
Потом је дошло ванредно стање, а онда сам искористио као, одиста,
више него добар повод за оставку случај Јањушевић – Колесар и њихову
конференцију за штампу у Влади Србије. Мене је, морам признати,
највећма изненадило то како је министар полиције практично прикрио
допис својих мађарских колега. При том му је прва брига била да
пронађе оног који је неовлашћено тај папир дао господину
Динкићу. Понајмање се може замислити министар полиције једне
демократске државе, доказ више да ово није демократска држава, који
иде толико далеко да изјављује да је оставка кукавички
чин.
Ви сте у Либералној странци, како Вам звучи
то да је Душан Михајловић председник Либерала
Србије?
Па, знате шта, пословица каже: “Било би смешно да
није тужно”. Апсурдно је да неко ко мисли да је оставка кукавички
чин, да не говорим о неком ко је мењао политичке стране као
рукавице, био председник општине Ваљево када је Слободан Милошевић
проглашен за почасног грађанина, дакле апсурдно је да неко ко се
тако политички понаша добије подршку Либералне интернационале. Али,
све постаје јасније ако нађемо прави кључ за спољну политику великх
сила. Не треба мислити да Либерално уређене државе обавезно воде
либералну спољну политику. Ако су довољно моћне од либерализма у
њиховим спољно политичким опцијама, по правилу, нема ни
трага.
Помињете министра полиције, а њему сличних у
Влади је онолико. Да ли се може рећи да је у равни политичке
патологије то што су њихове странке гласале за Закон о лустрацији,
убеђене да се тај Закон на њих не односи?
Закон о лустрацији био би једна велика спрдња да се
иза њега не крије најгрубље кршење управо оних основних принципа на
које се тај Закон ослања и у име којих је, наводно, донешен.
Уосталом, ево да се присетимо неких гласних заточника лустрације као
што су рецимо Мирко Тепавац и Латинка Перовић. Мирко Тепавац по
чијем налогу је забрањен и практично уништен читав тираж
Руско-српског речника Милоша Московљевића само зато што је аутор
унео реч - четник.
Политички монопол
Где ми онда живимо, да ли је ово држава, шта
нам се догађа?
Ово је држава политичког монопола. Ово је држава
коју агенција Хетериџ, у једној својој анкети о степену економских
слобода за 161 земљу рангира на изванредно 149. место које дели са
Белорусијом. Албанија је на 104. месту. Ми живимо у држави у којој
нема ни политичких, ни економских слобода и живимо у држави која
више нема ни трага од онога што чини суштину сваке државе и што се
зове суверенитет. Ова нова тзв. демократска власт практично не да
има ограничен суверенитет, него нема никакав суверенитет. Ни један
државотвотрни потез она не може самостално да повуче. Штавише, ово
је држава чији водећи људи раде и оно што нико од њих не тражи. Ако
морате да клекнете, не морате да пузите.
Али на унутрашњем плану су силни, не
пристају на ванредне изборе. У исто време Вас молим – оцртајте нам
кроки за антрополошки портрет оних који воде ову
земљу.
Најпре, што се портрета који сте поменули тиче.
Политички филтер овог режима, као и свих таквих сличних режима, је
такав да пропушта на површину само особе тј. личности одређеног
душевног склопа. То су они које носи превасходно страст властољубља.
Доћи на власт по сваку цену, одржати се на власти, то је оно што
чини кључно антрополошко обележје тих људи. Сви они који су
другачије били ментално сколпљени елиминисани су. На крају кад је
сито просејало оно што по својој логици просејава, ми смо добили
један такав политички слој политичара на власти који не маре ни за
основна правила не само либералног политичког понашања, него и за
основна правила моралног понашања. Оно што је за психологију тих
људи битно и што отвара једино неку перспективу, то је околност да
апсолутна власт не само да квари апсолутно морал оних који имају ту
власт него и њихову способност расуђивања. Они онда понесени
властољубљем, опијени моћи нису у стању да просуде ни оно што је у
њиховом најбољем дугорочном интересул. Примера ради – зар није било
у интересу ових садашњих властодржаца да распишу изборе чим је био
убијен премијер, а онда док је трајала жалост. Уместо тога, они су
одлучни, ја тако процењујем да истрају у одлагању било каквих
ванредних избора и да сачекају онај крајњи редовни рок, а са сваким
даном њихов политички рејтинг се све више урушава.
Ана Андрић
Како је Михајловић проглашен за
либерала
Оно што је мерило за тзв. реформски курс, код
западних великих слика, пре свега, је спремност ове власти да
изручује оптужене хашком суду. Све друго западне силе много не
занима. Да ли овде има демократије или нема, да ли се овде газе
људска права или се не газе, да ли је овде привреда урушена или није
– то све може бити предмет или разлог за неки благи прекор, али
никако за неке одиста радикалне мере које се чувају само за случај
да ова власт престане да изручује оне који су кандидати за Хаг. Тако
је и господин Михајловић на западу хитро проглашен за
либерала.
Латинка Перовић
Латинка Перовић која је једном пригодом декану
правног факултета у време када је почела хајка против професора
Михаила Ђурића (због положаја Србије по Уставу из 1974.) рекла:
“Били смо Марко Никезић и ја на Брионима и дали смо професора Ђурића
на суд”. Пре но што је истрага почела, о суђењу да не говоримо, она
је већ изрекла отприлике по методу господина Батића који је унапред
пресуђивао онима који су ухапшени у операцији “Сабља”, изрекла
пресуду Михаилу Ђурићу. Када је једном пригодом на седници ЦК Јосип
Броз упитао Латинку Перовић – бога му за кога ради Живорад
Стојковић, наш истакнути књижевник и културни посленик, њен одговор
је био – он ради за више страних обавештајних служби. Одиста је за
згражање да лустрацију спроводе они, које би, такође, требало
лустрирати пре свих других. |
