Srbi
napolje, NATO unutra, izbeglice nazad
9/20/2003, 7:21:17 PM
PRVIH dana borbi gotovo da je sve krenulo loše. Užasno vreme je prekidalo i usporavalo tempo naših vazdušnih udara. Komandanti NATO planirali su da unište jugoslovensku vazdušnu odbranu pre nego što pošalju avione protiv srpske oklopne jedinice i artiljerije koja je tukla ka Kosovu, ali Milošević nije aktivirao odbranu na način koji bi nam omogućio da je uništimo. Američki tajni borbeni avion se srušio. Gotovo nedelju dana operacija NATO “Zajednička snaga” ostala je u prvoj brzini, dok su Miloševićeve bezbednosne snage proračunato besnele.
Američki državni sekretar Medlin Olbrajt u memoarima “Gospođa sekretar” u izdanju u “Miramaks buks” ovako opisuje prvu nedelju NATO bombardovanja Jugoslavije 1999. godine. Priznajući da je na početku kampanje izjavljivala da će ona trajati “relativno kratko”, i da je ubrzo želela da povuče te reči, jer su joj se mnogo puta vraćale u obliku citata kao bumerang. Olbrajtova opisuje kako je bez prestanka radila na jedinstvu Alijanse koje bi podržavalo primenu sile.
SUKOB NIJE IZOLOVANA ČARKA
- Moj izbor je bio telefon... Nisam mogla da zovem svih 18 članica svakog dana. Alternativa je bila nešto novo u međunarodnoj diplomatiji - telefonska konferencija. Inicirala sam mnogo takvih grupnih poziva koji su postali poznati kao “kvintet” - a uključivali su Robina Kuka, Ibera Vedrina, Lamberta Dinija i Jošku Fišera.
Olbrajtova kao posebnog partnera izdvaja Fišera. Seća se kako je, rekavši da je od vitalnog značaja da NATO osvoji političku inicijativu, pripremio nacrt teksta ratnih ciljeva koji je, uz američke korekcije, kasnije usvojila cela alijansa: “Srbi napolje, NATO unutra, izbeglicce nazad”.
- Mnogi u medijima su jednostavno ignorisali činjenicu da su Srbi prvi udarili. Dokazivali su da Milošević ubija zato što NATO bombarduje, umesto obratno... Moja intimna povezanost sa kosovskom politikom je prikazana najdramatičnije kada me je “Tajm” stavio na naslovnu stranu u kožnoj jakni sa mobilnim telefonom, i izrazom lica koji bi na smrt preplašio većinu dece. Unutra je bio uravnoteženi članak Valtera Isaksona, ali pod naslovom “Madlenin rat”... Predsednik me je odveo na stranu i rekao da ne treba da brinem. “Da sam čitao sve što su o meni pisali prošle godine”, rekao je misleći na impičment, “ne bih preživeo.” I tada i kasnije, uvek sam pomišljala da su sami Kosovari univerzalno podržavali odluku NATO da deluje.
Olbrajtova se seća zaključka da vazdušna kampanja treba da bude “brža, jača i pametnija” kao i odgovora iz tog vremena da Kosovo treba da postane posle rata međunarodni protektorat, sa jugoslovenskim suvernitetom sadržanim samo u imenu.
- Unutar Stejt departmenta smo zajedno sklapali dugoročni plan rekonstrukcije regiona Balkana. Naš cilj je bio da pokažemo da sukob nije izolovana čarka, već deo šire borbe između snaga virulentnog nacionalizma i zagovornika integracije i demokratije. Ukoliko želimo da ovo poslednje prevagne, trebalo je da prestanemo da plovimo iz krize u krizu i planiramo odlučni zaokret... Predložili smo da se Amerika pridruži drugima u obezbeđivanju velikodušne dugoročne pomoći balkanskim demokratijama koje se bore. Ova inicijativa bi podstakla saradnju među zemljama širom regiona obećavajući pomoć Beogradu samo ako dođe do promene vlade, stvori dodatni podsticaj da se otarase Miloševića - piše Olbrajtova.
POZIV BORISA JELJCINA
Ulaskom u treću nedelju rata nametalo se pitanje kako da se završi sukob, zasnovan na postavljenim ciljevima. Spoznavši da je Rusija ključna za prihvatljivi ishod, Olbrajtova se založila za ideju “duplog magneta” koji bi prvo privukao Rusiji poziciju NATO, a onda Beograd Rusiji. No, Rusi su bili ljuti zbog bombardovanja, Jeljcin je pretio aktiviranjem nuklearnog oružja prema NATO i optuživao alijansu da dovodi svet na granicu globalnog konflikta. Olbrajtova je počela dugi dijalog s Ivanovim. On je ponavljao da “Rusija ne može da sedi i gleda da NATO razara suverenu naciju”.
Približavala se 50-godišnjica NATO, bombardovanje je bilo u punom jeku, 23. aprila je trebalo da se održi Samit u Vašingtonu i pokaže jedinstvo alijanse. Ali, jedinstva nije bilo. Olbrajtova pamti da su Britanci bili za uvođenje kopnenih trupa. Nemačka i Italija su bile protiv, a Francuska je htela da prihvati samo ono što je autorizovao Savet bezbednosti.
- Spasao nas je na kraju odnos između predsednika Klintona i premijera Blera. Uoči Samita, Bler je došao u Belu kuću na kasni sastanak... Tokom naše diskusije te večeri, pitanje Kosova i kopnenih trupa je visilo u vazduhu. Bler je očito želeo nešto da kaže predsedniku u četiri oka, ali je bio isuviše fin da bi nas ostale izbacio napolje. Najzad je pitao predsednika gde je ve-ce. Reagujući na signal, Klinton je ponudio da mu pokaže. Nisu se pojavili narednih pola sata. O čemu god da su pričali, Samit NATO je bio spasen od podele - piše Olbrajtova.
Poslednjeg dana Samita Boris Jeljcin je zvao predsednika Klintona da sugeriše da potpredsednik Al Gor i bivši ruski premijer Viktor Černomirdin rade zajedno na pronalaženju rešenja za Kosovo. Černomirdin je 3. maja stigao u Vašigton sa Jeljcinovim predlogom prekida borbi i da Černomirdin i Anan odu u Beograd da pregovaraju o sporazumu. Ali, Klinton se nije složio da UN pregovaraju u ime NATO.
- Bio nam je potreban drugačiji partner od Kofija Anana, i predložila sam Martija Ahtisarija. Černomirdin je odmah udario rukom o sto i nasmešio se: “To je pravi čovek” - seća se Olbrajtova opisujući bivšeg finskog predsednika kao svuda poštovanog diplomatu, sa ekspertizom UN iz istorijski neutralne zemlje.
ČESTITKE U MUZEJU ČOKOLADE
KAKO je vreme odmicalo, Olbrajtova je osećala da su “u trci u kojoj se oba trkača umaraju, samo je pitanje čije noge će prve da se poviju”. Dan pošto je 27. maja haški sud objavio podizanje optužnice protiv Miloševića, Milutinovića i drugih srpskih lidera za zločine protiv čovečnosti, sastali su se Černomirdin i Milošević, i posle deset sati razgovora izdali saopštenje da SB UN treba da usvoji rezoluciju o Kosovu “u skladu sa Poveljom UN”. Ali, to je bio tek početak pregovora.
- Izgled rezolucije SB je bio iskristalisan tokom 12 sati pregovora ministara G8 u Nemačkoj 7. i 8. juna. Već prvog dana Ivanov je pokušao da izbriše reference o saradnji sa haškim sudom i da ubaci dozvolu da neke srpske snage ostanu na Kosovu... Znala sam da moram da radim ono što sam činila i ranije - da raščlanim temu i sastanem se sa svakim kolegom pojedinačno dok ne postignemo konsenzus koji sam tražila... Pošto se našao izolovan, Ivanov je najzad odustao - seća se Olbrajtova.
Iako je ostalo još diplomatskog posla, posle sporazuma u Makedoniji i početka povlačenja jugoslovenskih snaga s Kosova, usvajanja rezolucije SB UN, Olbrajtova je osetila olakšanje.
- Tokom sastanka G8 ministar Fišer mi je rekao: “Pa, ako je ovo bio Madlenin rat, ovo je sada Madlenina pobeda.” Odgovorila sam da je to pobeda NATO, ali sam se pitala kako se sada osećaju oni koji su ovo nazivali pežorativno mojim ratom. Na večeri G8, koja se održavala - od svih mesta - u muzeju čokolade, bila sam predmet galantnih i božanstveno preteranih zdravica. Posle večere predsednik Klinton me je pozvao: “Dakle, ti si srećna devojka.” On je svakako bio srećan dečko.
“BILA SAM TUŽNA”
- Nadam se da koriste svaku priliku da grade demokratiju u Srbiji. Uvek sam mislila da su Srbi hrabri i dobri. Nadam se da je došlo vreme mira i da mogu da žive dobro sa svojim susedima.
Bivši američki državni sekretar Medlin Olbrajt rekla je ovo posle potpisivanja svoje knjige u vašingtonskom Nacionalnom pres-klubu u petak, zamoljena da za “Novosti” kaže koju bi poruku danas uputila Srbima. Olbrajtova je deo detinjstva provela u Beogradu, gde je njen otac bio ambasador Čehoslovačke.
- Živeli smo u Čehoslovačkoj ambasadi koja je bila preko puta Skupštine. Išla sam stalno na Kalemgdan. Sećam se svega vrlo dobro. Govorila sam srpski. Moji roditelji su voleli da žive tamo. Živeli su u Jugoslaviji i pre rata. Moj otac je bio ataše za štampu. Kasnije smo se vratili.
Medlin Olbrajt kaže da nije bila srećna zbog onoga što se dešavalo:
- Bila sam vrlo tužna da se sve to dogodilo dok sam bila u kabinetu. Jer, ne mislim da većina srpskog naroda oseća da treba da bude agresor. Dakle, nadam se da se ovo vreme koristi kao prilika za izgradnju demokratije, obnavljanje ekonomije, za priključivanje naprednoj Evropi.
D. SAVIĆ
9/20/2003, 7:21:17 PM
PRVIH dana borbi gotovo da je sve krenulo loše. Užasno vreme je prekidalo i usporavalo tempo naših vazdušnih udara. Komandanti NATO planirali su da unište jugoslovensku vazdušnu odbranu pre nego što pošalju avione protiv srpske oklopne jedinice i artiljerije koja je tukla ka Kosovu, ali Milošević nije aktivirao odbranu na način koji bi nam omogućio da je uništimo. Američki tajni borbeni avion se srušio. Gotovo nedelju dana operacija NATO “Zajednička snaga” ostala je u prvoj brzini, dok su Miloševićeve bezbednosne snage proračunato besnele.
Američki državni sekretar Medlin Olbrajt u memoarima “Gospođa sekretar” u izdanju u “Miramaks buks” ovako opisuje prvu nedelju NATO bombardovanja Jugoslavije 1999. godine. Priznajući da je na početku kampanje izjavljivala da će ona trajati “relativno kratko”, i da je ubrzo želela da povuče te reči, jer su joj se mnogo puta vraćale u obliku citata kao bumerang. Olbrajtova opisuje kako je bez prestanka radila na jedinstvu Alijanse koje bi podržavalo primenu sile.
SUKOB NIJE IZOLOVANA ČARKA
- Moj izbor je bio telefon... Nisam mogla da zovem svih 18 članica svakog dana. Alternativa je bila nešto novo u međunarodnoj diplomatiji - telefonska konferencija. Inicirala sam mnogo takvih grupnih poziva koji su postali poznati kao “kvintet” - a uključivali su Robina Kuka, Ibera Vedrina, Lamberta Dinija i Jošku Fišera.
Olbrajtova kao posebnog partnera izdvaja Fišera. Seća se kako je, rekavši da je od vitalnog značaja da NATO osvoji političku inicijativu, pripremio nacrt teksta ratnih ciljeva koji je, uz američke korekcije, kasnije usvojila cela alijansa: “Srbi napolje, NATO unutra, izbeglicce nazad”.
- Mnogi u medijima su jednostavno ignorisali činjenicu da su Srbi prvi udarili. Dokazivali su da Milošević ubija zato što NATO bombarduje, umesto obratno... Moja intimna povezanost sa kosovskom politikom je prikazana najdramatičnije kada me je “Tajm” stavio na naslovnu stranu u kožnoj jakni sa mobilnim telefonom, i izrazom lica koji bi na smrt preplašio većinu dece. Unutra je bio uravnoteženi članak Valtera Isaksona, ali pod naslovom “Madlenin rat”... Predsednik me je odveo na stranu i rekao da ne treba da brinem. “Da sam čitao sve što su o meni pisali prošle godine”, rekao je misleći na impičment, “ne bih preživeo.” I tada i kasnije, uvek sam pomišljala da su sami Kosovari univerzalno podržavali odluku NATO da deluje.
Olbrajtova se seća zaključka da vazdušna kampanja treba da bude “brža, jača i pametnija” kao i odgovora iz tog vremena da Kosovo treba da postane posle rata međunarodni protektorat, sa jugoslovenskim suvernitetom sadržanim samo u imenu.
- Unutar Stejt departmenta smo zajedno sklapali dugoročni plan rekonstrukcije regiona Balkana. Naš cilj je bio da pokažemo da sukob nije izolovana čarka, već deo šire borbe između snaga virulentnog nacionalizma i zagovornika integracije i demokratije. Ukoliko želimo da ovo poslednje prevagne, trebalo je da prestanemo da plovimo iz krize u krizu i planiramo odlučni zaokret... Predložili smo da se Amerika pridruži drugima u obezbeđivanju velikodušne dugoročne pomoći balkanskim demokratijama koje se bore. Ova inicijativa bi podstakla saradnju među zemljama širom regiona obećavajući pomoć Beogradu samo ako dođe do promene vlade, stvori dodatni podsticaj da se otarase Miloševića - piše Olbrajtova.
POZIV BORISA JELJCINA
Ulaskom u treću nedelju rata nametalo se pitanje kako da se završi sukob, zasnovan na postavljenim ciljevima. Spoznavši da je Rusija ključna za prihvatljivi ishod, Olbrajtova se založila za ideju “duplog magneta” koji bi prvo privukao Rusiji poziciju NATO, a onda Beograd Rusiji. No, Rusi su bili ljuti zbog bombardovanja, Jeljcin je pretio aktiviranjem nuklearnog oružja prema NATO i optuživao alijansu da dovodi svet na granicu globalnog konflikta. Olbrajtova je počela dugi dijalog s Ivanovim. On je ponavljao da “Rusija ne može da sedi i gleda da NATO razara suverenu naciju”.
Približavala se 50-godišnjica NATO, bombardovanje je bilo u punom jeku, 23. aprila je trebalo da se održi Samit u Vašingtonu i pokaže jedinstvo alijanse. Ali, jedinstva nije bilo. Olbrajtova pamti da su Britanci bili za uvođenje kopnenih trupa. Nemačka i Italija su bile protiv, a Francuska je htela da prihvati samo ono što je autorizovao Savet bezbednosti.
- Spasao nas je na kraju odnos između predsednika Klintona i premijera Blera. Uoči Samita, Bler je došao u Belu kuću na kasni sastanak... Tokom naše diskusije te večeri, pitanje Kosova i kopnenih trupa je visilo u vazduhu. Bler je očito želeo nešto da kaže predsedniku u četiri oka, ali je bio isuviše fin da bi nas ostale izbacio napolje. Najzad je pitao predsednika gde je ve-ce. Reagujući na signal, Klinton je ponudio da mu pokaže. Nisu se pojavili narednih pola sata. O čemu god da su pričali, Samit NATO je bio spasen od podele - piše Olbrajtova.
Poslednjeg dana Samita Boris Jeljcin je zvao predsednika Klintona da sugeriše da potpredsednik Al Gor i bivši ruski premijer Viktor Černomirdin rade zajedno na pronalaženju rešenja za Kosovo. Černomirdin je 3. maja stigao u Vašigton sa Jeljcinovim predlogom prekida borbi i da Černomirdin i Anan odu u Beograd da pregovaraju o sporazumu. Ali, Klinton se nije složio da UN pregovaraju u ime NATO.
- Bio nam je potreban drugačiji partner od Kofija Anana, i predložila sam Martija Ahtisarija. Černomirdin je odmah udario rukom o sto i nasmešio se: “To je pravi čovek” - seća se Olbrajtova opisujući bivšeg finskog predsednika kao svuda poštovanog diplomatu, sa ekspertizom UN iz istorijski neutralne zemlje.
ČESTITKE U MUZEJU ČOKOLADE
KAKO je vreme odmicalo, Olbrajtova je osećala da su “u trci u kojoj se oba trkača umaraju, samo je pitanje čije noge će prve da se poviju”. Dan pošto je 27. maja haški sud objavio podizanje optužnice protiv Miloševića, Milutinovića i drugih srpskih lidera za zločine protiv čovečnosti, sastali su se Černomirdin i Milošević, i posle deset sati razgovora izdali saopštenje da SB UN treba da usvoji rezoluciju o Kosovu “u skladu sa Poveljom UN”. Ali, to je bio tek početak pregovora.
- Izgled rezolucije SB je bio iskristalisan tokom 12 sati pregovora ministara G8 u Nemačkoj 7. i 8. juna. Već prvog dana Ivanov je pokušao da izbriše reference o saradnji sa haškim sudom i da ubaci dozvolu da neke srpske snage ostanu na Kosovu... Znala sam da moram da radim ono što sam činila i ranije - da raščlanim temu i sastanem se sa svakim kolegom pojedinačno dok ne postignemo konsenzus koji sam tražila... Pošto se našao izolovan, Ivanov je najzad odustao - seća se Olbrajtova.
Iako je ostalo još diplomatskog posla, posle sporazuma u Makedoniji i početka povlačenja jugoslovenskih snaga s Kosova, usvajanja rezolucije SB UN, Olbrajtova je osetila olakšanje.
- Tokom sastanka G8 ministar Fišer mi je rekao: “Pa, ako je ovo bio Madlenin rat, ovo je sada Madlenina pobeda.” Odgovorila sam da je to pobeda NATO, ali sam se pitala kako se sada osećaju oni koji su ovo nazivali pežorativno mojim ratom. Na večeri G8, koja se održavala - od svih mesta - u muzeju čokolade, bila sam predmet galantnih i božanstveno preteranih zdravica. Posle večere predsednik Klinton me je pozvao: “Dakle, ti si srećna devojka.” On je svakako bio srećan dečko.
“BILA SAM TUŽNA”
- Nadam se da koriste svaku priliku da grade demokratiju u Srbiji. Uvek sam mislila da su Srbi hrabri i dobri. Nadam se da je došlo vreme mira i da mogu da žive dobro sa svojim susedima.
Bivši američki državni sekretar Medlin Olbrajt rekla je ovo posle potpisivanja svoje knjige u vašingtonskom Nacionalnom pres-klubu u petak, zamoljena da za “Novosti” kaže koju bi poruku danas uputila Srbima. Olbrajtova je deo detinjstva provela u Beogradu, gde je njen otac bio ambasador Čehoslovačke.
- Živeli smo u Čehoslovačkoj ambasadi koja je bila preko puta Skupštine. Išla sam stalno na Kalemgdan. Sećam se svega vrlo dobro. Govorila sam srpski. Moji roditelji su voleli da žive tamo. Živeli su u Jugoslaviji i pre rata. Moj otac je bio ataše za štampu. Kasnije smo se vratili.
Medlin Olbrajt kaže da nije bila srećna zbog onoga što se dešavalo:
- Bila sam vrlo tužna da se sve to dogodilo dok sam bila u kabinetu. Jer, ne mislim da većina srpskog naroda oseća da treba da bude agresor. Dakle, nadam se da se ovo vreme koristi kao prilika za izgradnju demokratije, obnavljanje ekonomije, za priključivanje naprednoj Evropi.
D. SAVIĆ
