|
Praštanje, ili samo isprika i izvinjenje Jedan deo političke elite i građana u obema zemljama pozdravio je gestove svojih predsednika kao nepotrebno izvinjenje Piše: Mr Nebojša PetrovićRatovi donose mnogo patnji, neizvesnosti i gubitaka svim stranama. Međutim, i formalni završetak rata i potpisivanje mirovnog ugovora nažalost ne predstavlja kraj svih muka i za saniranje svih posledica najčešće je potrebno mnogostruko više vremena nego što su trajali sami ratni sukobi. U to su nas mogle uveriti i reakcije na protekle događaje prilikom susreta hrvatskog predsednika Mesića sa predsednikom Marovićem i upućivanja obostranog izvinjenja za loše postupke svojih strana. Dok je jedan deo političke elite i građana u obema zemljama pozdravio te gestove kao dobrodošle, drugi deo, iako nije imao ništa protiv izvinjenja „druge strane“ (osim što je sumnjao u iskrenost), izrazito se protivio i ocenio kao nepotrebno izvinjenje „svog“ predsednika. Očigledno je, dakle, da za normalizaciju odnosa, gotovo čitavu deceniju nakon zvaničnog potpisivanja mirovnog ugovora, nedostaje još nešto pored tih potpisa. Pokušaćemo da u narednim redovima damo u najkraćem jednu psihološku analizu nastanka postojećih problema i da sugerišemo gde treba tražiti puteve njihovog razrešenja. Tokom dugotrajnih međunacionalnih sukoba, koji su bolni, iscrpljujući, puni nasilja i slično, društveni uslovi su takvi da primoravaju članove društva da stvore određeni ambijent koji će im omogućiti da se uspešno izbore sa teškom situacijom. Jedan takav preduslov jeste psihološka „infrastruktura“, koja se sastoji od elemenata kakvi su npr. odanost društvu i državi, visoka motivacija da se dâ doprinos, istrajnost, spremnost na lično žrtvovanje, jedinstvo, solidarnost, odlučnost, hrabrost i podržavanje ciljeva grupe. Ona omogućava društvu da se adaptira na ratnu situaciju, preživi stresni period i uspešno se izbori sa neprijateljem. Dakle, ljudi moraju da veruju u određene ideje da bi podnosili stres i teškoće dugotrajnih sukoba i moraju da budu motivisani da delaju u korist svog društva a protiv neprijatelja. Dakle, animozitet i mržnja prema drugoj naciji nastaju na određen način i potreban je neki suprotan proces da bi se stvari vratile u pređašnje stanje. U ljudskoj prirodi je da ima smislenu sliku sveta i događaja koji je okružuju. To su neke nepisane teorije, koje ne moraju da budu tačne, ali osmišljavaju ljudima svet u kome žive. Početak sukoba, ratova, jeste jedna nova situacija, koja je uvek praćena nesigurnošću, stresom, što utiče da ljudi postaju podložniji propagandi, koja se pored toga pojačava, preko medija, izjava političara... Poznato je da pred svaki sukob postoji određena psihološka priprema stanovništva. Znači, postoji težnja za razumevanjem situacije u kojoj se nalazimo kao ljudska potreba, postoje osećanja nesigurnosti i uznemirenosti i postoje namere političkih elita da psihološki mobilišu ljude za rat. Kao rezultat svega toga, kod većine stanovništva, razvija se sistem emocija i uverenja koji je funkcionalan - koristan, jer pomaže da se u psihološkom smislu prebrodi teško vreme. U taj sistem spadaju, između ostalog, uverenja o potpunoj pravednosti sopstvenih ciljeva, o važnosti nacionalnog opstanka koji je ugrožen, tu spada pozitivna glorifikujuća slika o svojoj naciji, o sopstvenoj žrtvi, uz posebno insistiranje na nepravičnosti, koje smo doživljavali tokom istorije, spada tu i delegitimizacija protivničke strane kroz pridavanje ekstremnih negativnih karakteristika, korišćenje najcrnjih etiketa, itd, itd. Takva psihološka infrastruktura članova društva jeste neka vrsta subjektivnog pogonskog goriva ratnog sukoba koji je sam objektivno stanje stvari. Sam sukob, i svireposti i gubici koji ga prate, dalje pojačava te psihološke predispozicije, one opet dolivaju ulje na vatru i nalazimo se u jednom začaranom krugu. Svi članovi društava zahvaćenih ratnim sukobima, osim veoma malog broja kritičkih pojedinaca, težeći da održe stvorenu smislenu (mada netačnu) sliku sveta selektivno prihvataju informacije. Do njih dolaze i bivaju prihvaćene samo vesti o lošim postupcima protivnika i samo stradanja sopstvene strane. To ih dalje i još u većem stepenu učvršćuje u postojećim uverenjima. Međutim, dolazi i dan kada predsednici država potpisuju mirovni sporazum, kao npr. u Dejtonu i Parizu, i rat kao objektivno stanje stvari prestaje. Ali to, nažalost, ne znači da je iščezao onaj subjektivni deo sukoba. Sve dokle se on ne promeni, situacija je analogna onoj kada se igramo šibicama oko još potpuno neugašene vatre. Da bismo postigli siguran i dugotrajni mir, nužno je da i na subjektivnom nivou dođe do promene, da ljudi promene svoje emocije, razmišljanja i tendencije za određene vrste akcija na taj način da ratni vrednosni sistem jednog društva bude zamenjen nekim novim, mirovnim. Upravo taj proces promene iz jednog u drugo stanje smatramo procesom pomirenja. Novo pitanje jeste šta je to potrebno da bi se posle krvavih ratnih sukoba prevazišli strahovi i nepoverenje, da bi se stišale negativne emocije i uspostavili odnosi koji omogućavaju normalan život neopterećen teškim bremenom prošlosti. Napravimo analogiju sa situacijom, čestom u svakodnevnim ljudskim odnosima, kada se recimo dvoje ljudi posvađa. Uzmimo, najprostije, da jedan čovek drugome razbije prozor. To može biti namerno ili slučajno, tek dogodilo se, i posledica je bila da su se posvađali. Šta je ono, zapitajmo se, što je neophodno da se dogodi da bi se ti ljudi pomirili? Da li izvinjenje onoga koji je to uradio garantuje pomirenje? Da li nadoknada štete garantuje pomirenje? Iz ličnog iskustva poznato nam je da ne mora da znači! Važna je dobra volja! Kada postoji voljnost ili spremnost obeju strana, onda će se sigurno naći rešenje. Ako ona ne postoji, svi dalji gestovi mogu podstaći ili ubrzati pomirenje ali ne nužno. Ti postupci mogu da se tumače kao neiskreni, varljivi, ostaje nepoverenje itd. A pomenuta voljnost je očigledno subjektivna, psihološka kategorija i očigledno je da je neophodna da bi došlo do pomirenja. Čini se da je tako i kada su nacije u pitanju. Baš kao što kaže poznata izreka - Kada postoji volja, nađe se i način! Prema tome, pored strukturalnih faktora kao što su razmena diplomatskih predstavništava, razvoja trgovine, kulturna razmena, itd., potrebna je i psihološka promena, odnosno spremnost ili voljnost većine ljudi sa obeju strana za nove, miroljubive odnose. Od te spremnosti ili nespremnosti zavise svi formalni akti i ukoliko nje nema, nemoguće je uspostaviti trajan i potpuno stabilan mir. Proces pomirenja podrazumeva promenu pominjanog sistema uverenja. Možda najvažnija promena u toj ideologiji sukoba tiče se uverenja o apsolutnoj pravednosti naših sopstvenih ciljeva i ona su u kontradikciji sa sličnim uverenjima protivničke strane. Društva koja su uključena u dugotrajne sukobe konstruišu različite vrste opravdanja, mitove, simbole i rituale koji služe ovoj svrsi. Proces pomirenja zahteva promene u uverenjima obeju strana da bi se neutralisala ideološka osnova sukoba. Ovaj uslov zahteva, u suštini, ukidanje ili bar neodređeno odlaganje društvenih snova i vizija, izraženih kroz različite ciljeve, koji su i doveli do međugrupnog konflikta. Važna je promena gledišta o protivničkoj grupi. Potrebno je da se suparnicima prizna ljudskost nakon godina poricanja. U pogledu stereotipnih osobina, promena slike o suparničkoj naciji treba da postane balansiranija, tj. da negativnim stereotipima doda i pozitivne, a da oni najgori epiteti potpuno nestanu. Promena treba, takođe, da uzrokuje da članovi grupe počnu da uviđaju raznolikosti među članovima suparničke skupine. Oni ne bi trebalo da budu viđeni kao homogena i unitarna grupa („svi su oni isti“), nego tako da ih čine raznoliki ljudi sa različitim karakteristikama i mišljenjima. Od posebnog značaja je i neka vrsta opraštanja za loša dela koja su nam učinjena tokom trajanja sukoba. Smatra se da ove promene, zajedno uzevši, uzrokuju novo viđenje suparničke grupe, da uvećavaju poverenje u tu stranu i omogućavaju razumevanje potreba njenih članova i čine verovatnijim da će ta nacija moći da bude viđena kao partner ili čak u nekim poslovima i kao saveznik. Potrebno je napustiti samoglorifikujuće i samohvalisave poglede na svoju naciju i posmatrati je u objektivnijem svetlu i uz više samokritičnosti. Takva promena takođe treba da umanji osećanje da smo jedine žrtve tj. da dođe do saznanja da su obe strane unekoliko bile žrtve i imale dugotrajne patnje. Potrebno je takođe razviti shvatanja o važnosti normalizacije odnosa među bivšim protivnicima i istaći njihov značaj za obe strane. Ona treba da se tiču i prošlosti jer neka kolektivna sećanja o prošlosti jesu glavni uzročnici animoziteta, mržnje i nepoverenja među stranama. Zato i prošlost treba da bude viđena objektivnije i u balansiranijem vidu. Taj proces zahteva kritičko preispitivanje istorije međunacionalnih odnosa. Javljanje ovakve, nove političke kulture ne pretpostavlja nestajanje pogleda koji se tiču patriotizma, jedinstva, sigurnosti i pozitivne slike o sebi, kao što neki naivno zagovaraju. Ne znači da treba da udaramo glavom o zid i glasno ponavljamo kako shvatamo sopstvenu krivicu nadajući se nekakvoj katarzi. Patriotska osećanja omogućavaju članovima društva da ostvare kohezivnost značajnu za dostizanje važnih miroljubivih društvenih ciljeva. Uverenja o jedinstvu daju osnovu za osećanje pripadnosti. Teme o sigurnosti pružaju osnovu za zaštitu društva od pretnji raznih vrsta. Pozitivna slika o sebi jeste takođe osnovna potreba svakog društva i naroda. Zato su ove četiri teme značajne za opstanak svakog društva i stoga treba da postoje i tokom perioda mira. Ali tada, za razliku od perioda ratova i sukoba, treba da budu složene, multidimenzionalne i otvorene za skepticizam i kritičko razmatranje. Pomirenje samo ako većina podrži Važnost spremnosti za pomirenje koja se ogleda, između ostalog, i u odnosu prema političkim akcijama koje vode u tom smeru, jasno je demonstrirana u oprečnim reakcijama na „izvinjenje i ispriku“ nakon hrvatsko-srpsko-crnogorskog susreta na vrhu. Naime, jasno se pokazalo da bilo koja politička akcija koja se odnosi na ponovno uspostavljanje poverenja i saradnje među bivšim protivnicima ima izgleda na uspeh samo ako je podržana u javnom mnjenju većine u oba naroda. Nakon prošlonedeljnih izjava žaljenja dvojice predsednika zbog loših dela svojih sunarodnika, s jedne strane su se pojavili oni koji su pozdravili te gestove, kao što smo mogli da pročitamo na jednom od Internet foruma: „Danas, evo, dočekasmo taj dan, dan razuma, a na nama je da ne pokvarimo što je s mukom stvoreno“. Ili „...ja evo u svoje ime stajem iza teksta koji je moj predsednik izgovorio. Teško da ćete ikada ikoga ubediti da su svi na vašoj strani bili žrtve a svi na našoj krivi i grbavi, mislim, ima ljudi kojima je stvarno i nanesena i bol i patnja, ako njima simbolični gestovi išta znače, vredelo je trošiti reči“. S druge strane, pak, postoje ljudi i sa potpuno oprečnim mišljenjima, koji su na prethodne citate odgovorili npr. „O kojem ti danu razuma pričaš? Burduš se ispričao Srbima? U čije ime? Tvoje? I kome? Svojoj ženi?“. Možemo pomenuti i izjavu jedne političarke kojoj samo izvinjenje nije bilo dovoljno, nego je tražila da se ono upriliči na posebnom mestu i pod posebnim okolnostima. Nema sumnje, da se to čak i dogodi, takva osoba bi sigurno opet imala neku zamerku. Ne poričući da postoji i veliki broj nezainteresovanih, može se tvrditi da od veličine i snage ta dva tipa ljudi zavisi i brzina i stepen dostizanja pomirenja. Mi smo izvršili jedno veliko istraživanje, u kome je učestvovalo gotovo 5.000 ljudi iz Srbije i Hrvatske (kao i iz Bosne), u kome smo jasno utvrdili da oni koji se protive pomirenju imaju više sličnosti u pogledu na život i svet oko sebe, vrednostima, ciljevima koje postavljaju u životu, ideologiji, itd, sa pripadnicima drugih naroda koji imaju isti takav stav, nego sa pripadnicima sopstvenog naroda koji su ZA pomirenje. Dakle, Srbi i Hrvati koji one druge opažaju kao najveće protivnike međusobno su veoma slični i ujedno se veoma razlikuju od sopstvenih sunarodnika sa drugačijim gledištima. Zanimljivo je da se pokazalo da ljudi s obeju strana koji su doživeli traumatično ratno iskustvo koje su prouzrokovali pripadnici drugog naroda NISU u većem stepenu protiv pomirenja od onih koji nisu imali takva negativna iskustva. Jasno se potvrdila i teza iz osnovnog dela teksta o stereotipijama. Osobe koje se protive pomirenju često svoj narod opisuju u najsuperiornijim terminima, kao što su hrabri, rodoljubivi, gostoljubivi, pametni, ponositi, pravedni, iskreni, dok „one druge“ još uvek vide u veoma negativnom svetlu, kao nasilne, agresivne, nemoralne, nacionaliste, pa čak i fašisoidne. Osobe koje su za pomirenje, iz obeju nacija, imaju mnogo izbalansiraniju sliku i o sebi i o drugome. Svi ispitanici su odgovarali izražavajući stepen slaganja sa raznim tvrdnjama, od potpunog neslaganja sa datom tvrdnjom - koja je označavana ocenom 1, do potpunog slaganja - ocena 5. Pokazalo se da postoje četiri osnovna elementa koja definišu spremnost za pomirenje. Stepen izraženosti svakog od tih elemenata je detaljno proučavan, a u tabeli su date po dve tvrdnje kao primer za svaki element. Brojevi nakon svake tvrdnje predstavljaju prosečne odgovore onih koji su za pomirenje i protiv njega. Razlika između ove dve grupe je veoma vidljiva. Nema sumnje da bi se slični rezultati dobili i ako biste iste ispitanike pitali da li se slažu s izjavama predsednika svojih država. Vredi još jednom pomenuti da gotovo da nema razlika između pripadnika dva naroda koji imaju isti odnos prema pomirenju. Ksenofobičnost ne samo za ratne protivnike Protivnici pomirenja ocenjuju pripadnost sopstvenoj naciji kao veoma važnu - prosečna ocena je 4,3 na skali od 1 do 5, dok je onima koji se zalažu za pomirenje nacionalna pripadnost važna u srednjem stepenu - 3,01. Na to da li će se proces pomirenja odvijati brže ili sporije ne utiče samo prost broj onih koji su ZA i PROTIV tog procesa, nego i njihova posvećenost i spremnost da se angažuju na ostvarenju ciljeva za koje se zalažu. Naše istraživanje je pokazalo da obe ove grupe imaju izrazito aktivističku orijentaciju, dok se one osobe koje su prema tome neutralnije ujedno i znatno manje spremne da se društveno angažuju. Pored toga, oni koji su za pomirenje su manji konformisti, manje religiozni i više liberalni u svojim političkim gledištima. Osobe koje se protive pomirenju imaju veću socijalnu distancu, to jest, manje su spremni da stupe u različite vrste društvenih kontakata sa pripadnicima drugih nacija, i to ne samo onih sa kojima su bili u ratnom sukobu, nego je izvesna ksenofobija generalizovana na gotovo sve narode van njihovog vlastitog. Tako Srbi i Hrvati koji se protive pomirenju žele da izbegnu kontakte ne samo jedni sa drugima nego i sa Mađarima, Slovencima, Romima i drugim narodima. U nekim elementima nema razlika među ovim grupama, ili nisu tolike kolike bi se očekivale. Tako, na primer, oni koji su protiv pomirenja pokazuju tek minimalno veću agresivnost od onih koji su za pomirenje. Razlika u opštoj saosećajnosti takođe nije preterano izražena. Dakle, činjenica da se neko može lako rasplakati uz tužan film ili se rastužiti kada vidi neku bespomoćnu životinju ne znači da će pokazati veću saosećajnost i sa protivničkim žrtvama tokom sukoba. U taj odnos se ubacuje mehanizam isključenja protivnika iz ljudskih bića i blokira prirodnu saosećajnost. Tada često na scenu stupaju opravdanja tipa „A šta su oni nama radili“, „To su i zaslužili“ i slična. Oni koji su protiv pomirenja, kako je i očekivano, u mnogo manjoj meri prihvataju sve oblike saradnje, od ukidanja viza, privredne razmene, kulturne razmene, zajedničkih sportskih takmičenja itd. Osobe koje su ZA pomirenje i PROTIV njega različito tumače ili imaju različit odnos prema nizu konkretnih situacija koje se dešavaju ili se mogu desiti. Ako bi čule da je neko otputovao u „njihovu državu“ i tamo doživeo neprijatnost od nepoznate osobe na ulici zato što je saznala odakle je, osobe nesklone pomirenju to najčešće tumače kao dokaz da su svi Oni takvi i da se s njima nikako ne može zajedno, oni neutralniji da to pokazuje da će trebati još vremena za poboljšanje odnosa, dok oni skloniji pomirenju smatraju da to ništa ne dokazuje, jer svugde na svetu ima ekstremista. Slično je tumačeno i nešto što se već dešavalo za vreme sportskih takmičenja, kada je celim tokom utakmice bilo pogrdnih i agresivnih uzvika i vređanja gostujućih igrača i celog njihovog naroda. Štaviše, kada smo pitali mlade ljude kako bi se ponašali ako bi razvili veoma jaku emotivnu vezu s nekom osobom za koju bi kasnije saznali da u stvari po nacionalnosti pripada „NJima“, među protivnicima pomirenja 57 odsto je izjavilo da bi odmah raskinuli tu vezu, a samo 11 odsto da bi nastavilo, jer je ljubav ipak važnija. Među onima koji su za pomirenje, svega 4,6 odsto je dalo prvi odgovor, a čak 76 odsto potonji. |
Title: Message
