29. 9. 2003.
Spoljni poslovi • Predsednički izbori u Srbiji – kraj ili nastavak?
Novembarske kiše i ostale padavine
Mada je odbijala svaku pomisao na predsedničke izbore pre donošenja novog Ustava, aktuelna srpska vlast sa v.d. Natašom Mićić na čelu naglo je izmenila mišljenje. Treba kupovati vreme dok je ono još relativno jeftino. A šta ako oni seku granu na kojoj sede?
piše: Bogdan Tirnanić
Naprasna v.d. epistolarna književnica Nataša Mićić
utrošila je silne dane, ili čak nedelje, u političkim konsultacijama oko
konsenzusa u vezi sa predsedničkim izborima, stalno tvrdeći da se još nisu
stekli uslovi. Nije nikakvim aktom predviđeno da se za izbor predsednika steknu
uslovi, a još manje da to može biti predmet političke trgovine oko nekakvog
konsenzusa.
No, iznenada su se, na opšte iznenađenje, stekli uslovi, pa će se
narečeni izbori održati 18. novembra. I to još ove godine. Nije, razume se, to
plod nikakvog konsenzusa. To je, prosto, odluka aktuelne srpske vlasti, to jest
DOS-a, to jest CK DS-a. Stranka iz Krunske ulice, koju je svojevremeno osnovao
Dragoljub Mićunović (i ubrzo iz nje bio izbačen kao kofer), jednostavno je
promenila mišljenje. DS je mesecima bio protiv predsedničkih izbora, osećajući
se sigurno u sedlu vlasti, ali, kada je ta sigurnost dovedena u pitanje sve
upornijim zahtevima javnosti za vanredne parlamentarne izbore (koji bi značili i
kraj DOS-a, dakle – značili bi i konačno svitanje 6. oktobra), brzo je okrenuo
ćurak naopako. Sada, kao, ne mogu više bez predsednika. Pod uslovom da taj bude
iz njihovih redova, ili bar simpatizer. A onda će na miru da dovrše novi Ustav,
po kome će se predsednik birati u Parlamentu. Ovom parlamentu. Kao što je onomad
izabrana Kori Udovički.
Apsolutni vršilac dužnosti
Na brojne zamerke oko načina raspisivanja
predsedničkih izbora, gospodin Pajtić iz Novoga Sada, šef poslaničkog kluba
DOS-Reforma Srbije, pravnički utemeljeno izjavljuje da je v.d. Nataša Mićić
raspisala izbore po Ustavu i zakonu, jer je tako svojevremeno obećala. Njena reč
je, valjda, najstarija. Tako je samoizabrana spikerka Parlamenta, osim što je
(nezakonito) v.d. predsednika države, ujedno i v.d. Ustava, odnosno v.d. Zakona
o izboru predsednika.
Ustav i zakon takvu uzurpaciju prava ne dozvoljavaju.
Ako se ne varam, tamo crno na belo piše da se izbori za novog predsednika moraju
održati najkasnije 60 dana nakon isteka mandata prethodnog predsednika. Šta se
događa ako izbori propadnu? Ništa. Raspisuju se novi. Onda ponovo. Pa još
jednom. Sve dok se predsednik ne izabere. Ili dok se ne promene zakonski uslovi.
To košta! Ako!
Nataša Mićić je, prema tome – bez obzira na to šta o
neusklađenosti ustavne materije mislio Slobodan Vučetić – trostruko uzurpirala
ustavna i zakonska određenja. Najpre zato što je uopšte postala v.d. šefa
države. Naime, predviđeno je da se institut vršioca dužnosti primenjuje
isključivo u situaciji kada legalno izabrani predsednik nije u stanju da obavlja
svoju dužnost. U tom smislu, Nataša Mićić je v.d. Milana Milutinovića. Jer, što
jest-jest, taj je zbilja sprečen da vrši funkciju predsednika. U zatvoru je.
Osim toga, istekao mu je mandat.
Na osnovu te činjenice, da je predsedniku
istekao mandat, N. Mićić se ogrešila o Ustav tako što, i pored dva neuspeha,
nije odmah odredila datum održavanja trećeg kruga. Iz prethodne rečenice
proizilazi i treća samovolja spikerke kojoj je vlast udarila u glavu. Ona je
proglasila izbore za 18. novembar. Ko je njoj dao pravo da proglašava izbore.
Njeno je bilo samo da odredi datum. Taj datum nikako nije 18. novembar. Datum o
kome je reč davno je prošao.
Kupovanje vremena
Kako tvrdi opozicija, ona prava i ona koja je to samo
po dosovskim merilima, naprasno raspisivanje tako dugo odlaganih predsedničkih
izbora jeste jedino kupovanje vremena u formi zamajavanja naroda, a u cilju da
se tako, trange-frange, postojeća vlast održi do kraja svog mandata, to jest, da
tobože elegantno izbegne pritisku u odnosu na vanredne parlamentarne izbore.
Samo – kaže se dalje – postoji u tome jedna greška u razmišljanju: srpski narod
jeste ponovo u depresiji istorijskih razmera, ali se opametio. Opozicija zato
tvrdi da će izbori opet propasti, s tim što će to, ovog puta, biti pravi
fijasko. Izbori, prema tome, ne postoje. Verovatno otuda neće biti ni njihovog
aktivnog bojkota.
Čak i neke članice DOS-a koje su aklamacijom pozdravile
Mićunovićevu odluku, sumnjaju u uspeh izbora. Imaju dilemu: izaći, ili ostati
kod kuće. DHSS će odluku o tome doneti 4. oktobra. I mada je niko ništa nije
pitao, Socijaldemokratija – to je, valjda, partija Žarka Koraća – trči pred rudu
izjavom da bi naprasno menjanje izbornog cenzusa (50% plus jedan) pred izbore
značilo ujedno i raspad vladajuće koalicije. Koraću je više do koalicije negoli
do izbora predsednika. Tako on priznaje kako intimno iščekuje neuspeh. Zbog svog
mesta u koaliciji.
Dosovski predsednički kandidat Mićunović i srpski premijer
Živković, braća po navedenoj koaliciji, misle suprotno. Bar se tako
izjašnjavaju. Na primer, Živković – koji nikad ne sumnja u istraživanja javnog
mnjenja – poziva se na najnovije ispitivanje raspoloženja javnosti po kome DSS
ima 20% poklonika, G17 plus 15%... Ako te partije izađu na izbore, to zajedno sa
pristalicama DS-a čini cirka 65% populacije, pa je, je li, uspeh
zagarantovan.
Premijerovo baratanje procentima je tačno. Sa stanovišta
metodologije istraživanja. No, Živković kao da zaboravlja da se svaka anketa
zasniva na reprezentativnom uzorku od najviše 1.000 građana. Sigurno je da 20%
te hiljadarke stanovnika podržava DSS, ali se, na osnovu mišljenja pomenutog
reprezentativnog uzorka, samo pretpostavlja da isti procenat važi i za celokupnu
populaciju. Živković, dakle, hrabri samog sebe i svoje koalicione kamarate. Neću
da kažem da nas laže. To je visoka umetnost.
Penzionerski izazov
Ali, govoreći tako kao što govori, on zapravo
pokazuje kako i sam priželjkuje da izbori propadnu. Njihov cilj je već
popstignut samim raspisivanjem izbora, uz kalkulaciju da će oni bupnuti u čabar.
Dok će Mićunović proći kako zaslužuje. Zašto ljudi neće glasati za Mićunovića,
imaju li oni nešto protiv njega? Ne, nikako! On je visokocenjena figura.
Rejting mu je, međutim, nizak. Postoje dva faktora koji tu činjenicu
objašnjavaju. Pre svega, Mićunović je čovek u ozbiljnim godinama, davno je zreo
za penziju. Njegova kandidatura ne bi, primera radi, bila prihvaćena u SAD. Niti
bi ga tamo iko predlagao. Osim toga, predugo je na političkoj sceni, pomalo je
dosadio i bogu i ljudima. Lično ne snosi nikakvu naročitu krivicu što su
institucije kojima je upravljao radile traljavo, da ne kažem katastrofalno, ali
u mentalitetu našeg naroda jeste da ribu čisti od glave. Mićun je, dakle,
prihvatajući kandidaturu, izložio sebe riziku blamaže, koja ga može zauvek
počistiti sa javne scene. Njemu ni ovako nije više do funkcija, kaže. Nije
iskren. I te kako mu je do liderske, funkcionerske časti i slave. Jer je, jednom
ranije, na savet da se povuče, da igra šah na Kalemegdanu, odgovorio da to ne
dolazi u obzir – politika je kao droga. To kad u’vati, ne pušta!
Zašto je
uopšte došlo do ovakve kockarske situacije? Jer – to je bar svima jasno – ako
izbori budu uspešni, to će značiti da je sa DOS-om svršeno. Kako? Tako što
Mićunović, po onim istraživanjima javnog mnjenja, može računati na najviše
600.000 glasova. Uz, razumljivo, bojkot DSS-a, G17 plus, SPO-a, SPS-a... A
radikalski kandidat tradicionalno knjiži 1.000 000 glasova. Znam ja da bi to
bilo radi Šešelja, ali Nikolić neće naročito štetiti kao onda kada se nadmetao
sa Koštunicom, Labusom, Batom Životinjom. Recimo da će osvojiti 750.000 glasova.
Nešto će otpasti na Velju Ilića (ako se kandiduje), nešto na Rističevića (ako ne
odustane), nešto na ovog, nešto na onog. Epilog: Toma Nikolić je, po svemu
sudeći, viđen za novog predsednika Srbije. On kaže da će, ako bude izabran,
učiniti sve da do vanrednih parlamentarnih izbora dođe što pre. Ova vlast lako
može doći u situaciju da prstima jedne ruke broji svoje poslednje dane.
A šta
ako je, ispod ovog trulog žita, opet u pitanju neka neprincipijelna
koalicija?
Ako ništa drugo, to ćemo bar saznati 18.
novembra.
